Mrzim kad me navuku, nabrzaka me navuku, nateraju me, stegnu mi ruku, spakuju mi stvari i strpaju me u avion. Mrzim kad me na brzaka obrlate, kad me nagovore za 2 minuta, ... Eto... mrzim... sem kad me Franci na brzaka nagovori da kupimo karte i zapalimo u Istanbul. Otprilike da se sve desilo u minut, jednog trena smo Franci i ja pričali online, već sledećeg trena sam ja kupovala online karte na sajtu JAT-a. Posle par dana je i Davor kupio karte, morao je i Igor jadan da kupi karte... on je valjda prvi covek za kojeg sam čula da je odbijen za Bugarsku tranzitnu vizu iako je redovno u pasošu imao tursku vizu.
Priča kaže sledeće... Franci i Davor stižu negde u petak uveče, kupuju ogromnu količinu hrane i slatkiša i hvata nas ponoć, ako nije bilo i 1 kad smo legli... ustajanje u 5.
Budim se u neko doba, kroz prozor vidim da je dan i ništa mi nije jasno... gledam u sat... skačem iz kreveta i vriskom budim Francija i Davora i naravno Anu. Već sledećeg trenutka smo bili u trčećem koraku na putu za autobusku stanicu gde nam staje 72 koji ide na aerodrom. Stižemo na bus koji kreće u 6:10... kad smo ustali bilo je 5:55. Odličan tajming. Umivanje, češljanje, sređivanje frizure, doručak... na aerodromu.
Dan je obećavao, već sam videla sebe kako natrljavam Lakiju na nos sve njegove vremenske prognoze s obzirom da su na sve strane i u Beogradu i u Stambolu najavljivali kišu. JAT-ove sestradese i dalje izgledaju kao fosili, doduše logično je, fosil ostaje isti hiljadama godina. To je nešto čega se JAT ne odriče, plave uniforme, fosilni ostaci stjuardesa i njihov dreči crveni ruž koji kao pakleno sunce u sred jula prži oči. Mogla bih doktorat napisati o uticaju crvenog ruža na život putnika u avionu. :D Tu i tamo smo se malko štruckali pri dolasku u Stambol, navukli se neki oblaci pa nikad da sletimo. I naš iskusni Miško bez problema prizemlji letilicu i istrčimo mi na Ataturk i dok smo videli svetlost dana prošlo je dobrih sat vremena. Velik Ataturk do zla Boga.
Dočekalo nas sunce, al oš đavola. Samo što smo seli u tramvaj da odemo na Bešiktaš počelo neko zlopamtilo od vremena tako da smo kod Onura stigli skroz mokri i taman kad smo stigli u stan kiša je prestala da pada... klasika. Zašto se to zove Marfijev zakon nije mi baš najjasnije, treba da se zove zakon prirodnog poretka. Takve stvari se stalno dešavaju.
Sultanhamet, Taksim, ostrva, ručak na doku na slabom prolećnom suncu, CS meeting, Manti za večeru, tulumbe, preskupe baklave, Azija, sedenje u Plavoj džamiji dok napolju pljušti kiša, ručak na Ortakoju sa starim i nekim novim drugarima, tramvaj, aerodrum... i opet trčanje za avionom.
Shvatili smo da imamo još 10min za check in pa sam se ja onda izgubila u free shopovima uzaludno pokušavajuči da potrošim 15lira ali ništa mi se nije dopalo. Pa onda trk za avionom opet pošto sam shvatila da imam još 10-ak minuta za boarding a gate je negde u pizdu materinu pa levo...
Nekako smo podneli buku u ATR-u i sledeli... pomalo tužni što je trajalo samo 3 dana... Istanbul zaslužuje mnogo mnogo više... zar ne?
