The bridge on Drina i japanski izveštaji

Navrzla sam se da kupim par dobrih srpskih knjiga za moj tim...Krenuli su puno da se raspituju o Srbiji, knjigama, filmovima pa pošto sam ih okskrbila svim bitnim filmovima jugoslovenske i srpske kinematografije sledeće dolaze na red knjige... Rekoh ajd da se prošetam po knjižarama pa ako nema kupiću preko ebay ili amazona. 

 Ulazim u knjižaru i odem na information desk.

Me: Do you maybe have "The bridge on Drina"? It is quite old book so I don't think you have it, I just want to check. 

Sales person: Wait just a second miss, I will check for you... Ivo Andric? Nobel prize winner? 

Me: Gledam ga sumnjičavo, govorim sebi da je studirao sa bosancima i odgovaram "Yeeeeesss".

Krenula da mu zavirujem preko saltera da vidim kakva mu je to baza kad sve zna... Kad ono samo lista knjiga i pisaca... I dalje ga gledam sumnjičavo

Sales person: Oh, I'm really sorry miss, we don't have it but if you want we can order it for you and it will arrive in 2 weeks. Would you like it in English or Serbian? Or some other language? The delivery is free and when they arrive we will give you a call.

Padam u nesvest... konacno nesto funkcionise u ovoj drzavi :D

Od silnog uzbuđenja nisam ni naručila knjige... rekoh idem kući da donesem spisak knjiga koje treba da mi naručite. :D

 Ali zato sam sat vremena pre toga 5 puta objasnjavala sefu i kolegi sta je problem sa jebenim japanskim izvestajima i kako cemo taj problem da resimo.

Malezijo zemljo magaradi

Imam utisak da vređam magarce ovim naslovom, oni su ipak samo životinje a Malajce smatraju ljudima. Verovatno je neko u svojim istorijskim spisima pogrešio u rečenici i nazvao ih ljudima. Da, oni liče na ljude, ponekad. Uglavnom liče na majmune ili kad se ugoje, na prasiće. Nivo inteligencije prosečnog državljanina Malezije ne prelazi 100, ne tvrdim da je ovo statustički podatak već samo podatak iz mog zapažanja s obzirom da radim sa puno njih. Kao što rekoh ranije, Malezija je mešavina 3 nacije Malajaca, Kineza i Indijaca. Ovde ću spominjati samo Malajce pošto je njih najviše i pošto sam ja imala tu nesreću da mi ceo tim od 8 ljudi budu Malajci.
Dva člana mog tima neću nikako spominjati pošto su oni u onom retkom procentu sa nivoom inteligencije preko 100 i radnim navikama jednog Japanca. Oni su mi odmor za dušu i uvek pomoć kad god mi zatreba.
U sredu se jedan član mog tima nije pojavio. Zvaćemo ga H. H mi je poslao poruku oko 8:30 da je imao saobraćajnu nesreću i da neće doći na posao tog dana. Pitala sam ga da li je dobro, da li je povređen i on je rekao da je sve u redu samo je njegov motor slomljen. Rekla sam mu da ostavi motor kod majstora i da dođe na posao ako se dobro oseća. Rekao je u redu. Ceo dan se nije pojavio.
Sutra dan sam mu tražila policijski izveštaj o nesreći s obzirom da to što mu se desilo se klasifikuje kao emergency leave pa da sve to propisno zavedemo. Rekao mi je da nema policijski izveštaj pošto se nije sudario sa nekim drugim već je sam imao nesreću... posle mog detaljnog ispitivanja došli smo do zaključka da je njemu pukla guma na motoru i da zbog toga ceo dan nije došao na posao. Kad sam ga pitala da li zna da koristi gradski prevoz odgovorio mi je sasvim ozbiljno "Ne". Niti je želeo da se potrudi da koristi gradski prevoz, jer, Bože moj, on je Malajac, njega država štiti. Ako mu ja dam otkaz on će sutradan naći drugi posao, još bolji i plaćeniji i niko ga neće pitati zašto je ostavio prethodni posao. To nije slučaj sa Kinezima i Indijcima.
Pre par dana sam poslala A spisak zadataka koje treba da obavi ove nedelje. U ponedeljak i utorak je radila jedan zadatak koji je bio da sliku koja je u pozadini rtf dokumenta ukloni i da stavi novu sliku i nacentrira prema dokumentu. U utorak posle radnih sati kad sam testirala njeno umetničko dostignuće uzela sam i uradila to sama za 15 minuta. U sredu sam joj dala drugi zadatak pošto je celo prepodne sedela sa rukama ispod guzice i nije joj ni palo na pamet da pogleda listu koju sam joj u ponedeljak dala. Kada sam joj prosledila listu opet i dala novi zadatak, provela je celo popodne buljeći u jedan broj koji ustvari nije taj broj već mi treba da napravimo formulu koja će računati taj broj pošto taj broj nije isti za sve zaposlene već zavisi od broja radnih sati. Celo poslepodne mozganja i ja sam dobila kao rešenje novu formulu Basic salary/1508. Posle toga sam provela 30 minuta objašnjavajući joj šta je varijabla... a ona je završila IT.
G već dva meseca razvija novi izveštaj. Za njega je već dokazano da nije mnogo glup samo je lenj. Njemu treba glavnokomandujući da podvikne i onda sve bude gotovo za 2 dana.
K već mesec i po dana gleda u kod, ništa ne razume, samo radi copy/paste i onda predamnom krene da mozga zašto sad taj kod ne radi a u jednom redu koda je spojio 3 iste tabele...

I lenji i glupi... ima li šta gore?

Malezija nema oktobar

Jednom prilikom sam, ne znam ni ja iz kojih razloga, krenula u Sarajevo u sred oktobra i blesava kao što jesam, krenem lagano stopom. Valjda sam bila student pa sam imala svo vreme na svetu i bila bezbrižna misleći da ću još dugo imati sve što mi je u tom trenu trebalo. Da, bio je to jedan sunčani, miholjski oktobar sa krezubim suncem i hladnim noćima. Jedan od onih gde lagano izvadiš jorgan iz ormara, istreseš miris naftalina iz njega i ogrneš se noću a ujtru se budiš preznojan. Ne znam zašto sam krenula u Sarajevo... da li da popijem kafu sa Anom ili da pojedem ćevape ili da se vidim sa Goranom koji uvek grdi vreme u Sarajevu i priča o svom sunčanom Mostaru ili možda na još jednu od Hamzinih DJ noći... stvarno ne znam. Za Sarajevo ti manje više ni ne treba razlog da se zaputiš, ono te uvek zove k sebi.
Bio je to taj oktobar kad je lišće počelo da menja boje pa je Romanija bila obojena kao dečji crtež. Sve nijanse žute, zelene, braonkaste, narandžaste su bile tu. Još uvek je svo lišće stajalo na drveću i lagano se njihalo na vetru. Prolazila sam kroz Han Pijesak pa mi je moj vozač, dečko od svojih 30-tak godina koji igrom slučaja poznaje moje drugarice iz srednje škole rekao:
"Znaš, Han Pijesak ima dva godišnja doba, zimu sa snegom i zimu bez snega"
Slatko me je nasmejao i zaustavio se da otvorim vrata. Bilo je tačno to što je rekao. Miris jagnjetine ispunio je moje nozdrve a tu je odmah stigla i kafa, sa rahatlukom. Topao hleb se pušio na stolu, kajmak i ajvar su stajali u drvenim činijicama na stolu sa kariranim stolnjakom i limenom pikslom. I sve je nekako bilo nasmejano.
Neka sitna kišica je rominjala sve do Drine a ona onako široka kod Zvornika bila je obavijena beličastom izmaglicom. Kad sam prešla most, pokupila me je starija gospođa koja je imala pun auto dunja koje su mirisale božanstveno. Krenula je kod svoje prijateljice da prave slatko tokom vikenda. Lešnica je mirisala na kestenje ali već tamo je bilo mračno i poprilično kasno... da li što sam kasno krenula iz Sarajeva ili što sam pila kafu sa onim momkom... ko će ga znati. 
Stariji gospodin u velikom automobilu sa kožnim sedištima je krenuo kod svoje ćerke u Novi Sad za njen rodjendan. Ona je mojih godina pa mu je bilo žao da me ostavi na putu. Sava je tiho prolazila ispod Šabačkog mosta i presijavala se od svetiljki, Srem je već utihnuo u san a liman je bio prazan i uspavan kad sam u 2 ujtru izašla iz njegovih kola.
Oko mojih nogu vrtelo se lišće i šuštalo kao da pevuši neku tihu jesenju baladu, kao da mi priča kako jesen može da bude lepa. Limanski park se lagano njihao pod dunavskim vetrovima.
Uvukla sam se pod jorgan, isti onaj sa početka priče i zaspala kao dete posle celodnevnog trčkaranja.

Pomislila sam kako sam se smrzla i kako ova jesen nije ni za đavola.

Da mi je tad neko rekao da će mi nedostajati oktobar....