Ja bi trebalo da volim petak i da se radujem svakom novom vikendu kao danima kad mogu da se naspavam da prikupim energiju, da odem u shoping, da se vidim sa nekim ljudima, da uzivam, da istrazujem, mozda da odem negde na neko kampovanje, istrazim neko novo mesto, da upoznam nove ljude... ali ja ne volim petak, ne volim sto me mama primorava da svaki vikend dolazim kuci, sto me svojim suzama stalno tera na to... Njene suze ne mogu da odbijem, niti da pomislim da joj kazem necu ili ne mogu... znam da joj je tesko ali toliko sam je razmazila u poslednje vreme da ona vishe ni u ludilu ne shvata koliko je meni teshko da dolazim svaki vikend kuci i da gledam kako ona brizne u plac svakih 5 minuta i kako je bilo sta sto ja kazem razlog za plac... vishe ne znam ni sta da pricam, sta god da spomenem bolje da nisam. Ne secam se kad se poslednji put nasmejala. Tesko je kad jedna od planine odvaljena zena tako klone duhom i vishe ne mogu da nadjem ni jedan razlog da podignem taj duh, nista mi vishe ne pada na pamet...
Niti mogu dalje da pisem ovaj post... pocinjem i sama da placem...
Sta da radim?
No comments:
Post a Comment