Juče sam primetila da u mojoj sobi nedostaje jedna slika moje mame. Jednostavno je nema. Pretražila sam celu sobu ali slike nije bilo. Čovek bi pomislio da u ovom haosu u kojem živim tako nešto je jedva primetno, da među svim mojim stvarima na tom stoliću koje skupljaju prašinu koju baš nemam nameru da obrišem, neko jedva može da primeti da jedna slika nedostaje. Verovatno da sam kući ili bilo gde u Srbiji i da su me zadesila neka srećnija vremena, nikad ne bi primetila tako nešto odmah. Verovatno bi prošli dani i nedelje dok bi tako nešto primetila. Nikad nisam obraćala pažnju na sitnice i uvek sam radije crtala po prašini nego da je obrišem sa polica ali eto sad, nestala slika, juče je bila tu i sad je nema. Pored kompa, para, kartica, nakita ko bi uzeo sliku moje mame? Na kraju sam rekla Jeleni da ne mogu da nađem sliku. Skočila je kao oparena i doletela u moju sobu i kad smo opet prevrnule sve stvari o sobi našle smo sliku koja je skliznula u donji deo stolića.
Mislila sam da ne stižem ni da mislim o njoj. Prljavi kapitalizam je lagano počeo da me izjeda a kad se otrgnem njegovim kandžama, samo želim da izađem negde sa ljudima, da ćaskam da se smejem... ali opet, tu je negde ona uvek, u onom delu mozga koji uvek tera suze na moje oči. Pre neko veče sam izašla sa Milošem i Nerminom, čisto na kafu, ćaskanje i posle smo otišli kod njih u stan da gledamo film. Nermin je otišao u sobu da zove mamu, da proćaska sa njom. Miloš je rekao da skoro ne razgovara sa svojom mamom, kaže da nemaju o čemu da pričaju, samo neke klasične stvari. Šta bi ja dala za 5 minuta razgovora sa mojom mamom... makar o tako, klasičnim stvarima, samo da joj slušam glas, da se smejemo, da priča bilo šta, da mi objašnjava integrale preko telefona i da mi kaže "Ne brini Mikica, glup si ti, na mamu, naučićeš ti to. Prvih 5, 6 godina je najteže, posle sve ide lako". Kako sam se uvek smejala na tu rečenicu, kako mi je uvek bila smešna ta doza ironije u toj rečenici, kako je ona to izgovarala kao da je ... sve na svetu ravno... i da ne treba da brinem ni o čemu. Posle te njene rečenice uvek sam se osećala kao da je sve na svetu ravno, kao da ne treba ni o čemu da brinem, pošto je ona uvek bila tu i uvek sam verovala svemu što ona kaže. Danas, kad sama sebi izgovaram tu rečenicu, nasmejem se toj dozi ironije ali nije dalje više ravno... zato što nje nema...
Razgovarajte sa svojim majkama, makar o cveću i proleću i kafama sa komšinicama. Jednog dana, a nadam se da taj dan neće skoro doći nikome od vas koji čitate ovo, ta ćaskanja će zamenuti gorke suze i njen glas će polako iščeznuti iz vašeg sećanja... a koliko to zna da zaboli... beskrajno.
Mislila sam da ne stižem ni da mislim o njoj. Prljavi kapitalizam je lagano počeo da me izjeda a kad se otrgnem njegovim kandžama, samo želim da izađem negde sa ljudima, da ćaskam da se smejem... ali opet, tu je negde ona uvek, u onom delu mozga koji uvek tera suze na moje oči. Pre neko veče sam izašla sa Milošem i Nerminom, čisto na kafu, ćaskanje i posle smo otišli kod njih u stan da gledamo film. Nermin je otišao u sobu da zove mamu, da proćaska sa njom. Miloš je rekao da skoro ne razgovara sa svojom mamom, kaže da nemaju o čemu da pričaju, samo neke klasične stvari. Šta bi ja dala za 5 minuta razgovora sa mojom mamom... makar o tako, klasičnim stvarima, samo da joj slušam glas, da se smejemo, da priča bilo šta, da mi objašnjava integrale preko telefona i da mi kaže "Ne brini Mikica, glup si ti, na mamu, naučićeš ti to. Prvih 5, 6 godina je najteže, posle sve ide lako". Kako sam se uvek smejala na tu rečenicu, kako mi je uvek bila smešna ta doza ironije u toj rečenici, kako je ona to izgovarala kao da je ... sve na svetu ravno... i da ne treba da brinem ni o čemu. Posle te njene rečenice uvek sam se osećala kao da je sve na svetu ravno, kao da ne treba ni o čemu da brinem, pošto je ona uvek bila tu i uvek sam verovala svemu što ona kaže. Danas, kad sama sebi izgovaram tu rečenicu, nasmejem se toj dozi ironije ali nije dalje više ravno... zato što nje nema...
Razgovarajte sa svojim majkama, makar o cveću i proleću i kafama sa komšinicama. Jednog dana, a nadam se da taj dan neće skoro doći nikome od vas koji čitate ovo, ta ćaskanja će zamenuti gorke suze i njen glas će polako iščeznuti iz vašeg sećanja... a koliko to zna da zaboli... beskrajno.
No comments:
Post a Comment