Perhentian baby :)

I tako sam ja konacno dobila slobodan petak i pobegla glavom bez obzira što dalje od kancelarije i Kuala Lumpura. Pošto mojoj teti treba malo geografskog objašnjavanja ja sam to stavila ovako "da ja sad živim u Podgorici, ovo bi bilo kao da sam otisla kući u Kikindu". Što dalje to bolje... 9 sati truckanja u autobusu mi nije predstavljalo problem. Ovde su autobusi kao avioni. Od umora sam ušla u autobus, sela i počela da tražim kopču za sedište "vežite se, polećemo". Autobusi koji putuju na duže staze su sa po 3 sedišta u redu i sa displejom na sedištu ispred i ja sa mojom pozamašnom vojvođanskom guzicom mogu da se smestim i ima mesta za manipulaciju i rotaciju. Otprilike da me je to oduševljavalo u Indoneziji a u Maleziji je sve to isto samo su busevi malo moderniji. Tako ti ja lepo nađem Elly, dotičnu couchsurferku da ide samnom pošto Jelena ni u ludilu nije htela da traži slobodan dan, jebem je blesavu. Kad sam pitala šefa kako ide taj slobodan dan kroz papirologiju on mi je rekao "zajebi papire, idi se odmori". Tako da sam ja taj slobodan dan dobila za džabe. :) Da sam ga zlatnom lopatom tražila, verovatno za milion godina ne bi našla takvog šefa. Kad vidi da ja nešto radim što nije moj posao i što ne bi trebala da radim on bez po muke ode i otera tog nekog ko je to tražio od mene u 3 lepe i vrati mu sav posao da taj neko radi. Stalno nam kupuje klopu, petkom nam šalje poruke da nam se zahvali što smo se trudili preko nedelje da sve uradimo i svoju nagradu od 1000ringita koju je dobio kao zlatni zaposleni je podelio sa nama. Stalno se dere, stalno se smeje, kad spusti glas to je obavezno da bi mi rekao nešto u poverenju. Kad sam mu rekla da sam kupila kartu da idem kući na duže od 3 nedelje i da "ne" ne postoji kao opcija, da ću ja jednostavno ostaviti firmu, on mi je ponudio da on plati pomeranje karte i naravno o raskidanju ugovora nema rasprave i još ćemo pucati na povišicu. Mogla bi o mom šefu da razglabam večno ali otom potom. Smešan je za medalju.

Klackanje od 9 sati se isplatilo pošto sam samo sat vremena kasnije bila na Perhentijanu gde na plaži stoje ušuškani bungalovi, okruženi palminim šumama, gde se roštilj pali uveče i sprema se riba na neki poseban način. Ostrvo dušu dalo za blesavo partijanje, spavanje na plaži, plivanje i snorkling. Ja sam bila raspoložena za opcije 2,3 i 4 dok je moja sapatnica El bila raspoložena za opcije 1 i 3 ali opcija 3 u svojstvu brčkanja. El vam je neko koga možete da slušate beskrajno kako lupeta gluposti, kako prosipa bisere i kako morališe i onda, negde u sred noći, pred jutro, dolazi u sobu još uvek poprilično pripita i kaže "al sam se kresnula!!!". El vam je jedna od onih Azijatkinja koje tvrde da Azijatkinje nisu lake, da ne jure belce, da im je to samo nametnuto pošto je Tajland pun kurvica i onda posle celog tog blebetanja priđe joj Džon od New York i eto nje kasnije u sobi sa već pomenutom rečenicom. El je jedna od onih devojaka sa kojima će vam vikend biti ne preterano zanimljiv ali odmaranje za mozak.Iako poprilično pijana i neispavana i ne tako dobar plivač, ustala je ujtru i išla samnom na snorkling tako da mogu da tvrdim da je El poprilično dobar sapatnik samo u datom trenutku nismo bile sinhronizovane. :D
Perhentian je zelen, sa predivnim plažicama na kojima postoje mali ili veći hostelčići, stazice da se prođe od jedne do druge plaže, zanimljiv je za par dana rekreacije ili spavanja, kako kome odgovara. Kažu da je diving odličan, za snorkling ja ipak preporučujem Flores ali definitivno je raj na zemlji posle 4 meseca kancelarije... u nedelju sam morala ranije da ostavim ostvro pošto sam skontala da mi je aerodrom 2 sata daleko a ne pola sata... bem li ga kad ne pitam dva puta odakle treba da kupim kartu do KL-a. Palo je jutarnje plivanje, pakovanje i nazad u realnost...
aaaa.. Slikice... pa tu su :D

Albumčić sa slikicama :)

Godina izgnanstva...

... voz je lagano izlazio iz stanice a ja sam puna neke pozitivne energije ostavljala smrdljivi Beograd za sobom, njegove prljave ulice, buku tramvaja, vecne voznje 95-icom, trčanje za 610-kom kad treba da stignem Bogu iza tregera na posao... ostavljala sam sve što poznajem, sve što volim i ne volim, sve što mi je drago, sve ljude koji me vole i krenula u neki novi svet koji je obećavao a koji je bio toliko tuđ... tog 3. avgusta sam poslednji put videla tetu, Ivanu, Olju, Nemanju, Marinu, Slobu i još neke ljude koji su došli da mi mašu ... odlazila sam u nešto nepoznato... tada mi je prvi put teča rekao preko telefona da me voli i da se čuvam i da me ljubi... taj čovek koji retko pokazuje svoje emocije slomio se pod teretom toga da će jedno od njegove dece da ode negde daleko... i nije siguran da li će da se vrati... karta u jednom pravcu je bila kupljena...
Indonezija me je dočekala sa svojom tmurnom Surabajom i bez obzira na sve što se tamo dešavalo, dobro i loše, nikako je nisam zavolela. Ostrva su me oduševila, plaže raznežile, planine oduzimale dah, ljudi zasmejavali do suza, profesori nervirali do srži, Sonia bila uvek verni saputnik i sapatnik... Surabaja me je posle 7 meseci i oterala od sebe... Nisam mogla ni minut duže da ostanem tamo. Taj grad me je gušio svojom gužvom i smradom. Osećala sam se kao svima zanimljiva lutka u gradu punom dece. Posle nekog vremena dosadi da ljudi bulje u tebe i da upiru prstom u tebe, dosadi da podriguju kad god im se prohte, dosadi ti njihova glupost i površnost, dosadi ogovaranje....
Kuala Lumpur me je primio kao svoje dete... dao mi smeh, suze, strah, olakšanje, naterao me je da se vinem u zvezde i da padnem u ponor, otvorio mi srce i ušao unutra.... dao mi mnogo i uzeo sve... pokazao mi je kako život opet može da bude okrutan prema meni i kako može da se igra samnom kad god mu se prohte... Izdržala sam... i dalje izdržavam... i smejem mu se u lice... ali plačem kad sam sama i kad je mrak u sobi...

I posle godinu dana taj zvuk vetra u ravnici, i ta tramvajska buka i miris roštilja i zveckanje šoljica kafe i te neke slatke psovke i uzrečice i prijatelji i ono kuče što te čeka kući i leba i pavlake i kulena za doručak i burek ujtru kad se vraćaš iz grada i sveže trešnje sa komšijinog drveta i te neke tako male a tako velike stvari... nateraju te da kažeš, iako nikad nisi mislio da ćeš to da kažeš... nema mesta kao što je Srbija