... voz je lagano izlazio iz stanice a ja sam puna neke pozitivne energije ostavljala smrdljivi Beograd za sobom, njegove prljave ulice, buku tramvaja, vecne voznje 95-icom, trčanje za 610-kom kad treba da stignem Bogu iza tregera na posao... ostavljala sam sve što poznajem, sve što volim i ne volim, sve što mi je drago, sve ljude koji me vole i krenula u neki novi svet koji je obećavao a koji je bio toliko tuđ... tog 3. avgusta sam poslednji put videla tetu, Ivanu, Olju, Nemanju, Marinu, Slobu i još neke ljude koji su došli da mi mašu ... odlazila sam u nešto nepoznato... tada mi je prvi put teča rekao preko telefona da me voli i da se čuvam i da me ljubi... taj čovek koji retko pokazuje svoje emocije slomio se pod teretom toga da će jedno od njegove dece da ode negde daleko... i nije siguran da li će da se vrati... karta u jednom pravcu je bila kupljena...
Indonezija me je dočekala sa svojom tmurnom Surabajom i bez obzira na sve što se tamo dešavalo, dobro i loše, nikako je nisam zavolela. Ostrva su me oduševila, plaže raznežile, planine oduzimale dah, ljudi zasmejavali do suza, profesori nervirali do srži, Sonia bila uvek verni saputnik i sapatnik... Surabaja me je posle 7 meseci i oterala od sebe... Nisam mogla ni minut duže da ostanem tamo. Taj grad me je gušio svojom gužvom i smradom. Osećala sam se kao svima zanimljiva lutka u gradu punom dece. Posle nekog vremena dosadi da ljudi bulje u tebe i da upiru prstom u tebe, dosadi da podriguju kad god im se prohte, dosadi ti njihova glupost i površnost, dosadi ogovaranje....
Kuala Lumpur me je primio kao svoje dete... dao mi smeh, suze, strah, olakšanje, naterao me je da se vinem u zvezde i da padnem u ponor, otvorio mi srce i ušao unutra.... dao mi mnogo i uzeo sve... pokazao mi je kako život opet može da bude okrutan prema meni i kako može da se igra samnom kad god mu se prohte... Izdržala sam... i dalje izdržavam... i smejem mu se u lice... ali plačem kad sam sama i kad je mrak u sobi...
I posle godinu dana taj zvuk vetra u ravnici, i ta tramvajska buka i miris roštilja i zveckanje šoljica kafe i te neke slatke psovke i uzrečice i prijatelji i ono kuče što te čeka kući i leba i pavlake i kulena za doručak i burek ujtru kad se vraćaš iz grada i sveže trešnje sa komšijinog drveta i te neke tako male a tako velike stvari... nateraju te da kažeš, iako nikad nisi mislio da ćeš to da kažeš... nema mesta kao što je Srbija
Indonezija me je dočekala sa svojom tmurnom Surabajom i bez obzira na sve što se tamo dešavalo, dobro i loše, nikako je nisam zavolela. Ostrva su me oduševila, plaže raznežile, planine oduzimale dah, ljudi zasmejavali do suza, profesori nervirali do srži, Sonia bila uvek verni saputnik i sapatnik... Surabaja me je posle 7 meseci i oterala od sebe... Nisam mogla ni minut duže da ostanem tamo. Taj grad me je gušio svojom gužvom i smradom. Osećala sam se kao svima zanimljiva lutka u gradu punom dece. Posle nekog vremena dosadi da ljudi bulje u tebe i da upiru prstom u tebe, dosadi da podriguju kad god im se prohte, dosadi ti njihova glupost i površnost, dosadi ogovaranje....
Kuala Lumpur me je primio kao svoje dete... dao mi smeh, suze, strah, olakšanje, naterao me je da se vinem u zvezde i da padnem u ponor, otvorio mi srce i ušao unutra.... dao mi mnogo i uzeo sve... pokazao mi je kako život opet može da bude okrutan prema meni i kako može da se igra samnom kad god mu se prohte... Izdržala sam... i dalje izdržavam... i smejem mu se u lice... ali plačem kad sam sama i kad je mrak u sobi...
I posle godinu dana taj zvuk vetra u ravnici, i ta tramvajska buka i miris roštilja i zveckanje šoljica kafe i te neke slatke psovke i uzrečice i prijatelji i ono kuče što te čeka kući i leba i pavlake i kulena za doručak i burek ujtru kad se vraćaš iz grada i sveže trešnje sa komšijinog drveta i te neke tako male a tako velike stvari... nateraju te da kažeš, iako nikad nisi mislio da ćeš to da kažeš... nema mesta kao što je Srbija
No comments:
Post a Comment