Rasprodaja Malezija airlines-a je došla kao budali šamar do najlepšeg grada na svetu pa sam brže bolje otrčala kod šefice da mi kupi kartu. Kad sam došla u Maleziju limitirala sam račun na 2000RM pa mi kupovina karte uvek predstavlja problem. Karta je bila pišljivih 2200RM, let direktan, destinacija Istanbul. Ko bi mogao išta bolje da poželi. Ako ne nađem kartu do Beograda lepo ću ostati u Istanbulu, neće mi ništa faliti... jedino što će tetka da zove Interpol da me dovlači kući.
Istanbul je uvek bio naša prestonica, naš dom, grad koji nikoga nije ostavio ravnodušnim, grad u koji smo se uvek vraćali po nekoliko puta godišnje i uvek gledali da nas put nekako nanese tamo. Istanbul ima sve. Miris Bosfora, dva sveta spojena mostom, uske uličice, brda sa fenomenalnim pogledom na more, kebabe, mantije, džamije, crkve, kule, noćni život... Istanbul je košnica koja nikad ne spava. Uvek su mi se košnice gadile i nisam volela velike gradove ali Istanbul je drugačiji... nekako sa dušom.
Sedela sam na aerodromu tog 2. juna kad je stjuardesa došla po mene da me pita da li ja letim sa njima. Pogledala sam je kao dete kojem su upravo uzeli najomiljeniju igračku, kao da mi je srce slomljeno na hiljadu komada i rekla sam joj "pa, ako moram". Nisam sačekala da kaže da ne moram. Ustala sam i krenula prema toj čeličnoj ptici koja me je vratila u realnost.
Omiljeni i jedini muškarac u mom životu i očinska figura je moj teča. Moj biološki otac nikad nije ni ušao u moj život tako da sam se uvek oslanjala na teču. On je uvek bio tu i da me prekori i da me nagradi i nikad nije pravio razliku između mene i svoje dece. Na žalost, teča je doživeo infrakt par dana pre mog dolaska. Na sreću, sve je to dobro pregurao i morao je da leži kući i odmara dok čeka operaciju u Kamenici tako da sam imala vremena na pretek da ćaskam sa njim. Toliko mi je prijalo da provodim vreme sa njim da smo zajedno gledali odbojku, tenis pa čak i fudbal koji ja jako ne volim. Više sam ja gledala u komp nego u fudbal ali bila sam tu blizu njega.
Ana me je sačekala u Sarajevu sa flašom pelina, da ne dangubimo. Dok sam polupijana ujtru pokušavala da shvatim odakle dolazi zvuk mog telefona, jebala sam sve po spisku onom ko zove. "Došla si jedan dan u Sarajevo i ti spavaš ajde diži se, vodim te na doručak". U tom datom trenutku sam htela da ubijem Nedima i da mu satrem svo potomstvo ali kad sam ga videla sve se to istopilo. Uzduž i popreko smo izogovarali firmu u Maleziji u kojoj smo zajedno radili neko vreme, spomenuli ekipu, neka mesta po KL-u, popili kaficu i otišli svojim putem. Ana i ja smo uživale u sunčanom danu, prošvrljale se po Sarajevu, svratile na Ilidžu, jele ćevape, baklave, išle na salsu i rastale se ranom zorom kao da ćemo se sutra opet videti. Ana je jedna od onih devojaka koja mi se uvek čini bliskom ma koliko daleko bile.
Oštar planinski vazduh nije skidao osmehe sa lica mojih prijatelja, ljudi koji su mi toliko nedostajali. Ti ljudi imaju one iskrene osmehe, iskrene zagrljaje, večne priče, doživljaje, kilometre putničkog staža, svetske bore i osmehe. Ta grupa neverovatno inteligentnih ljudi me je ispunila više od 220 miliona indonežana i 24 miliona malezijaca zajedno. Preplitanje reči, smeh, neke nove priče, neke stare, sve je to leglo na moje srce kao najlepši melem. Neke od tih ljudi znam godinama, neke sam imala utisak da znam godinama. Uz tihu vatru, nešto rakije i pasulj koji se lagano krčkao sve je izgledalo tako jednostavno.
Tog vikenda na planini sam znala da će biti jako teško da odem nazad.
Tada sam znala, da će svaki sledeći put kad svratim kući na kafu biti kao so na ranu.
Sloba i Dado su mi mahali na aerodromu. Rekla sam im da odu jer nisam htela da vide te suze koje su krenule... gledala sam kako se spuštaju niz stepenište aerodroma i za njima su se spustile i suze.
Jedna sredovečna žena koja se spremala za Frankfurt me je gledala i izustila uz uzdah "težak je taj gastarbajsterski život".
Istanbul je uvek bio naša prestonica, naš dom, grad koji nikoga nije ostavio ravnodušnim, grad u koji smo se uvek vraćali po nekoliko puta godišnje i uvek gledali da nas put nekako nanese tamo. Istanbul ima sve. Miris Bosfora, dva sveta spojena mostom, uske uličice, brda sa fenomenalnim pogledom na more, kebabe, mantije, džamije, crkve, kule, noćni život... Istanbul je košnica koja nikad ne spava. Uvek su mi se košnice gadile i nisam volela velike gradove ali Istanbul je drugačiji... nekako sa dušom.
Sedela sam na aerodromu tog 2. juna kad je stjuardesa došla po mene da me pita da li ja letim sa njima. Pogledala sam je kao dete kojem su upravo uzeli najomiljeniju igračku, kao da mi je srce slomljeno na hiljadu komada i rekla sam joj "pa, ako moram". Nisam sačekala da kaže da ne moram. Ustala sam i krenula prema toj čeličnoj ptici koja me je vratila u realnost.
Omiljeni i jedini muškarac u mom životu i očinska figura je moj teča. Moj biološki otac nikad nije ni ušao u moj život tako da sam se uvek oslanjala na teču. On je uvek bio tu i da me prekori i da me nagradi i nikad nije pravio razliku između mene i svoje dece. Na žalost, teča je doživeo infrakt par dana pre mog dolaska. Na sreću, sve je to dobro pregurao i morao je da leži kući i odmara dok čeka operaciju u Kamenici tako da sam imala vremena na pretek da ćaskam sa njim. Toliko mi je prijalo da provodim vreme sa njim da smo zajedno gledali odbojku, tenis pa čak i fudbal koji ja jako ne volim. Više sam ja gledala u komp nego u fudbal ali bila sam tu blizu njega.
Ana me je sačekala u Sarajevu sa flašom pelina, da ne dangubimo. Dok sam polupijana ujtru pokušavala da shvatim odakle dolazi zvuk mog telefona, jebala sam sve po spisku onom ko zove. "Došla si jedan dan u Sarajevo i ti spavaš ajde diži se, vodim te na doručak". U tom datom trenutku sam htela da ubijem Nedima i da mu satrem svo potomstvo ali kad sam ga videla sve se to istopilo. Uzduž i popreko smo izogovarali firmu u Maleziji u kojoj smo zajedno radili neko vreme, spomenuli ekipu, neka mesta po KL-u, popili kaficu i otišli svojim putem. Ana i ja smo uživale u sunčanom danu, prošvrljale se po Sarajevu, svratile na Ilidžu, jele ćevape, baklave, išle na salsu i rastale se ranom zorom kao da ćemo se sutra opet videti. Ana je jedna od onih devojaka koja mi se uvek čini bliskom ma koliko daleko bile.
Oštar planinski vazduh nije skidao osmehe sa lica mojih prijatelja, ljudi koji su mi toliko nedostajali. Ti ljudi imaju one iskrene osmehe, iskrene zagrljaje, večne priče, doživljaje, kilometre putničkog staža, svetske bore i osmehe. Ta grupa neverovatno inteligentnih ljudi me je ispunila više od 220 miliona indonežana i 24 miliona malezijaca zajedno. Preplitanje reči, smeh, neke nove priče, neke stare, sve je to leglo na moje srce kao najlepši melem. Neke od tih ljudi znam godinama, neke sam imala utisak da znam godinama. Uz tihu vatru, nešto rakije i pasulj koji se lagano krčkao sve je izgledalo tako jednostavno.
Tog vikenda na planini sam znala da će biti jako teško da odem nazad.
Tada sam znala, da će svaki sledeći put kad svratim kući na kafu biti kao so na ranu.
Sloba i Dado su mi mahali na aerodromu. Rekla sam im da odu jer nisam htela da vide te suze koje su krenule... gledala sam kako se spuštaju niz stepenište aerodroma i za njima su se spustile i suze.
Jedna sredovečna žena koja se spremala za Frankfurt me je gledala i izustila uz uzdah "težak je taj gastarbajsterski život".
No comments:
Post a Comment