Pre 2 dana je bio mamin rođendan. Preplakala sam jutro, jedva sam otišla na posao, nisam pričala ni sa kim. Moj tim je video da nešto nije u redu pa me nisu ni pitali ništa. Ne prođe dan da ne pomislim na nju i šta bi ona rekla na neke moje životne situacije, na neke moje probleme. To mi valjda najviše nedostaje, da pričam sa njom i da čujem njeno mišljenje o svemu...
Decembar mi je posebno težak. Prvo dođe njen rođendan pa onda nedelju dana kasnije dan njene smrti. Sve se tako skupilo odjednom. Možda je tako bolje, sve pregrmim odjednom i život ide dalje.
Postoje ljudi u mom životu sa kojima ne pričam mnogo, sa kojima se ne čujem često ali znam da stalno mislimo jedni na druge. Ti ljudi uvek znaju kada me nešto tišti, kada me boli, uvek znaju kada treba da me pozovu ili napišu mail. Ponekad pomislim da smo povezani nevidljivim nitima i da samo treba da cimnem kada mi trebaju.
Buba ili Bubili kako je moja Radmila zvala mi je prijatelj od kad znam za sebe. Upoznale smo se 1. septembra 1989 iliti prvog dana prvog razreda osnovne škole i od onda nas povezuju te neke niti gde god da smo. Shvatam to tek sad kad smo starije i kad smo daleko jedna od druge.
Zajedničkim snagama smo prepisivale istoriju na testovima, zajedno učile za prijemni za srednju školu, zajedno pisale pismene zadatke iz matiša ostatku razreda. Ona je otišla u srednju školu u Futog i nenormalno mi je nedostajala na početku ali nekako se živ čovek na sve navikne. Tu su bila ona dobra stara pisma koja smo pisale jedna drugoj, poneki telefonski poziv, vikendi...
Studiranje nas je ponovo spojilo mada smo retko imale vremena jedna za drugu ali kad bi našle vremena to bi bio ceo dan.
Nas dve smo uvek imale o čemu da pričamo i naši razgovori su se uvek nastavljali kao da smo juče pile kafu zajedno. Ona nikad nije razumela moje integrale niti ja njene bubice ali smo uvek imale strpljenja da slušamo jedna drugu dok kukamo o ispitima. Ja sam se naslušala gomile priča o ljudima koje nikad nisam upoznala i te priče mi nikad nisu bile dosadne. Obično kad neko krene da mi priča o ljudima koje ne znam ja ih blago izignorišem. Ona zna sve o mojim prijateljima a nikad ih nije upoznala.
Menjali su se gradovi i predeli u mom životu, menjala su se mesta i lica, ulice, stanovi, prijatelji, neprijatelji. Menjala su se godišnja doba, slike, ljudi, ... Bubili je uvek ostala ista i najdraža...
Pre dva dana je bio mamin rođendan. Preplakala sam jutro, jedva sam otišla na posao, nisam pričala ni sa kim. I onda, na kraju dana sam plakala od sreće. Valjda sam nesvesno cimnula nit i ona je to tamo negde u svojoj podsvesti osetila. Dobila sam mail od Bubili... kaže da je naručila rodu za Jul :)
Decembar mi je posebno težak. Prvo dođe njen rođendan pa onda nedelju dana kasnije dan njene smrti. Sve se tako skupilo odjednom. Možda je tako bolje, sve pregrmim odjednom i život ide dalje.
Postoje ljudi u mom životu sa kojima ne pričam mnogo, sa kojima se ne čujem često ali znam da stalno mislimo jedni na druge. Ti ljudi uvek znaju kada me nešto tišti, kada me boli, uvek znaju kada treba da me pozovu ili napišu mail. Ponekad pomislim da smo povezani nevidljivim nitima i da samo treba da cimnem kada mi trebaju.
Buba ili Bubili kako je moja Radmila zvala mi je prijatelj od kad znam za sebe. Upoznale smo se 1. septembra 1989 iliti prvog dana prvog razreda osnovne škole i od onda nas povezuju te neke niti gde god da smo. Shvatam to tek sad kad smo starije i kad smo daleko jedna od druge.
Zajedničkim snagama smo prepisivale istoriju na testovima, zajedno učile za prijemni za srednju školu, zajedno pisale pismene zadatke iz matiša ostatku razreda. Ona je otišla u srednju školu u Futog i nenormalno mi je nedostajala na početku ali nekako se živ čovek na sve navikne. Tu su bila ona dobra stara pisma koja smo pisale jedna drugoj, poneki telefonski poziv, vikendi...
Studiranje nas je ponovo spojilo mada smo retko imale vremena jedna za drugu ali kad bi našle vremena to bi bio ceo dan.
Nas dve smo uvek imale o čemu da pričamo i naši razgovori su se uvek nastavljali kao da smo juče pile kafu zajedno. Ona nikad nije razumela moje integrale niti ja njene bubice ali smo uvek imale strpljenja da slušamo jedna drugu dok kukamo o ispitima. Ja sam se naslušala gomile priča o ljudima koje nikad nisam upoznala i te priče mi nikad nisu bile dosadne. Obično kad neko krene da mi priča o ljudima koje ne znam ja ih blago izignorišem. Ona zna sve o mojim prijateljima a nikad ih nije upoznala.
Menjali su se gradovi i predeli u mom životu, menjala su se mesta i lica, ulice, stanovi, prijatelji, neprijatelji. Menjala su se godišnja doba, slike, ljudi, ... Bubili je uvek ostala ista i najdraža...
Pre dva dana je bio mamin rođendan. Preplakala sam jutro, jedva sam otišla na posao, nisam pričala ni sa kim. I onda, na kraju dana sam plakala od sreće. Valjda sam nesvesno cimnula nit i ona je to tamo negde u svojoj podsvesti osetila. Dobila sam mail od Bubili... kaže da je naručila rodu za Jul :)
No comments:
Post a Comment