Odavno nameravam da napišem blog o tome kako zašto kad i opet zašto pobogu sam dala otkaz u tako dobroj firmi gde su me tako dobro plaćali i još su teli u London da me vodu. Jeste, sve je to divno i krasno ali ne znate vi šta je Malezija. Svi vi što ste kanda svratili i kanda vam se svidela možete to fino da obrišete sebi o dupe i sve te divne raglednice isto takođe.
Malezija je jedno veliko sranje od države i ljudi, ponavljam to po hiljaditi put i verovatno ću ponavljati do kraja svog života. Ko pregura dve godine i ostane normalan... ne vredi da objašnjavam.
Negde u Januaru sam ja odlučila da je meni dosta Malezije i da treba da idem malo u Evropu da oladim glavu. Dsedim kući me ne košta ništa a svugde ima Wi-Fi moliću fino pa mogu da radim iz koje god vukojebine oću, da prostite. Pride ću imati fino društo koje će kojekuda da me vuče i da se zajebavamo kako god nam dune i tako ja lepo odem kod mog šefa Prema. Prem je jedan fin čovek koji nije mnogo mario za to što ja radim, nije pito ništa, nije zakerao, posle nekog određenog vremena našeg službovanja zajedno on je mene počeo da oslovljava sa "šefe" iako je situacija bila obrnuta i što se njegovog šefovanja tiče nit smo imali problema niti reči.
Prem bez mnogo mozganja odobri moju suludu ideju ali tu se pojavi veliki debeli Šef zvani Džek, jer kako drugojačije može veliki debeli Šef i da se zove, jelte. Na tu moju divnu ideju koja je čak i mogla da mu smanji troškove budžeta on je rekao ne i ponudio poziciju u Londonu koja bi mu sjebala budžet jos 1600 funti mesečno pride na sve ovo što me plaća. Rekoh, kad si budala, onda dobro. Zašto se njemu nije svidela moja ideja da ja sedim u Srbiji i da radim, nikad neću saznati a iskreno, ni ne dotiče me previše. U međuvremenu je Prem dao otkaz i otišao iz firme i tu nastaje celo sranje. Moj omiljeni šef i moj zid između mene i debelog je otišao.
Još kad sam došla u firmu ja sam rekla da kad dođem u situaciju da odgovaram lično debelom, ja ću pokupiti svoje stvari i otići iz firme. I to se i desilo. Trudila sam se par meseci ali sam naletela na zid nepoverenja i nepoštovanja onog što radim. Kao da sam prvi put došla u firmu i kao da nikad nisam ništa uradila za tu firmu. Već je tu meni počelo da kipi ali ajde, odoh na godišnji pa ću onda u London pa da vidimo kako će stvari dalje da teku.
Nije mi se baš svidela cifra sa kojom smo baratali za London ali rekoh, neće mi ništa faliti da sedim malko kod Kraljice u komšiluku. Kanda možemo i čaj neki da sunemo kad ja bidnem imala cajtunga al teško.
Nisam ni sletela kako treba već su počeli da me cimaju i zovu i da me dave sa milion pitanja kao da im nema života bez mene, bukvalno sam svaki dan godišnjeg odmora provodila na skajpu, telefonu, mailu i serverima i radila sam non stop. Kad nisam bila kući i kad bi me zvali ispalo bi opšti haos.
I onda je Džek poslao mail da zbog gomile nezavršenog posla moram da se vratim u KL i da ćemo posle razmatrati da li će se London desiti ili neće. Napisao je u tom mailu gospođici iz HRa da zaustavi svu papirologiju za London i da otkaže sve zakazano. Posao koji nisam završila je bilo 25 minuta na mailu i par sati sastančenja sa nekim ko će me zameniti. Šta reći... samo doviđenja gospodine Džek.
Malezija je jedno veliko sranje od države i ljudi, ponavljam to po hiljaditi put i verovatno ću ponavljati do kraja svog života. Ko pregura dve godine i ostane normalan... ne vredi da objašnjavam.
Negde u Januaru sam ja odlučila da je meni dosta Malezije i da treba da idem malo u Evropu da oladim glavu. Dsedim kući me ne košta ništa a svugde ima Wi-Fi moliću fino pa mogu da radim iz koje god vukojebine oću, da prostite. Pride ću imati fino društo koje će kojekuda da me vuče i da se zajebavamo kako god nam dune i tako ja lepo odem kod mog šefa Prema. Prem je jedan fin čovek koji nije mnogo mario za to što ja radim, nije pito ništa, nije zakerao, posle nekog određenog vremena našeg službovanja zajedno on je mene počeo da oslovljava sa "šefe" iako je situacija bila obrnuta i što se njegovog šefovanja tiče nit smo imali problema niti reči.
Prem bez mnogo mozganja odobri moju suludu ideju ali tu se pojavi veliki debeli Šef zvani Džek, jer kako drugojačije može veliki debeli Šef i da se zove, jelte. Na tu moju divnu ideju koja je čak i mogla da mu smanji troškove budžeta on je rekao ne i ponudio poziciju u Londonu koja bi mu sjebala budžet jos 1600 funti mesečno pride na sve ovo što me plaća. Rekoh, kad si budala, onda dobro. Zašto se njemu nije svidela moja ideja da ja sedim u Srbiji i da radim, nikad neću saznati a iskreno, ni ne dotiče me previše. U međuvremenu je Prem dao otkaz i otišao iz firme i tu nastaje celo sranje. Moj omiljeni šef i moj zid između mene i debelog je otišao.
Još kad sam došla u firmu ja sam rekla da kad dođem u situaciju da odgovaram lično debelom, ja ću pokupiti svoje stvari i otići iz firme. I to se i desilo. Trudila sam se par meseci ali sam naletela na zid nepoverenja i nepoštovanja onog što radim. Kao da sam prvi put došla u firmu i kao da nikad nisam ništa uradila za tu firmu. Već je tu meni počelo da kipi ali ajde, odoh na godišnji pa ću onda u London pa da vidimo kako će stvari dalje da teku.
Nije mi se baš svidela cifra sa kojom smo baratali za London ali rekoh, neće mi ništa faliti da sedim malko kod Kraljice u komšiluku. Kanda možemo i čaj neki da sunemo kad ja bidnem imala cajtunga al teško.
Nisam ni sletela kako treba već su počeli da me cimaju i zovu i da me dave sa milion pitanja kao da im nema života bez mene, bukvalno sam svaki dan godišnjeg odmora provodila na skajpu, telefonu, mailu i serverima i radila sam non stop. Kad nisam bila kući i kad bi me zvali ispalo bi opšti haos.
I onda je Džek poslao mail da zbog gomile nezavršenog posla moram da se vratim u KL i da ćemo posle razmatrati da li će se London desiti ili neće. Napisao je u tom mailu gospođici iz HRa da zaustavi svu papirologiju za London i da otkaže sve zakazano. Posao koji nisam završila je bilo 25 minuta na mailu i par sati sastančenja sa nekim ko će me zameniti. Šta reći... samo doviđenja gospodine Džek.
1 comment:
Post a Comment