Pre tačno godinu dana na današnji dan me je pozvala slatka ženica pomalo piskavog glasa i rekla mi kako ima lepu vest za mene. To jeste bila divna vest, posle više meseci traženja i lutanja po ko zna kakvim razgovorima za posao konačno sam dobila posao. Natalija me je pitala kada mogu da počnem da radim i dogovor je pao za sledeću nedelju. Skakala sam po stanu od sreće i odmah nazvala mamu i tetu da im kažem.
Nazvala sam i Kešelja... imala sam želju njemu među prvima da kažem da sam konačno dobila posao. Mojoj sreći nije bilo kraja. Nedostupan... pa dobro, rano je, i ja zovem čoveka koji spava do podne u 10 ujtru. Spakovala sam se i krenula na još jedno testiranje za posao, rekoh, ništa me neće koštati i ovako mi je ovo poslednja slobodna nedelja pa rekoh ajde da se prošetam još malo. Dan je bio tmuran, tu i tamo pločnici su bili mokri i negde u vazduhu nešto nije slutilo na dobro ali ja to od moje silne sreće tog dana nisam ni primećivala. Otišla sam na još jedno glupo testiranje, završila test za 5 minuta pošto je bio ekstremno smešan i izašla na ulicu. Vratila sam telefon u stadijum deranje i krenula prema ulici 29. novembra. Stajala sam na stanici i čekala 95-icu. Neka kiša je sipila ali ništa tog dana nije moglo da me rastužili ili iznervira... bar sam mislila da je tako.
Gledam u telefon, otkud Franci? Retko se čujemo, uglavnom kad sam ja u Novom Sadu, radni dan je, ne verujem da je u Beogradu... tako gomila misli se provlačila dok sam gledala u telefon i kretala da se javim...
Muk je tog trena ispunio Beograd. Za mene je sve stalo, prošla je 95-ica a ja sam ostala da stojim na stanici. Te reči su odzvanjale u glavi kao loš dong, ostavile su me zbunjenu, u neverici i prva stvar koja mi je pala na pamet da nije 1. april, da nije ovo još jedna Kešeljeva glupa šala koju je Franci odlučio da sprovede u delo. Njih dvojica bi bili tandem za tako nešto. Prekinula sam vezu i ostala da stojim na stanici, da gledam u jednu tačku. Jedna gospođa mi prilazi i pita da li sam dobro, gledam kroz nju i sležem ramenima... ne znam da li sam dobro, Kešelj je poginuo.
I godina je prošla za tren, i ja sad razmišljam o promeni posla i kad krenem da razmišljam ko bi mi dao dobar savet samo mi je on u mislima... I dalje negde na gmail-u imam gomilu naših razgovora i gomilu njegovih odličnih saveta zbog kojih sam ja i dobila svoj prvi posao. I dalje osećam prazninu tu negde... a svet sad nema ko da pomera, on je to radio.
a 2008-a... da Bog da se spalila u paklu...
Za Dušana Kešelja koji je sad tamo negde... i pomera neke druge svetove...
1980-2008
Tuesday, February 24, 2009
Friday, February 6, 2009
Kad si velikom šefu na zubu...
To zna da ga boli, da mu smeta, da bude nervozan zbog toga, da se istresa na sve zaposlene, da... pa čak i da ti da otkaz... Danas sam bila svedok dva momentalna otkaza koja su usledila u svega 24h. Juče popodne je gopođa Pufna primetila da je neko čačkao po Pantheonu (IS kompanije) sa ex-hefesitinog naloga. Ex-hefesita je bila nas šef računovodstva koja je otišla pre dva meseca i njen nalog u Pantheonu nije bio ugašen. Ex-hefesita je otišla iz jednog jednostavnog razloga, previše pritiska. Prešla je u drugu, manju firmu, na istu poziciju ali sa mnogo manje zaposlenih i mnogo manje muke za vratom. Za sobom je ostavila pomalo razočarane radnice ali život ide dalje... Upravo te, razočarane radnice su dočekale na nož novu šeficu računovodstva (il hefesita). Devojka je došla kao čovek, postavila se prema njima ravnopravno, ne kao šef već neko ko je došao tu da radi sa njima i da im bude prijatelj ali one nisu popuštale. Ogovarale su je, pravile zvrčke, smeštale joj gluposti... mislile su da su Bogom dane...
I onda se jedna od njih setila ex-hefesitine šifre za Pantheon... Ex-hefesita je naravno imala sve autorizacije, sve je mogla da vidi i sve da uradi. Kao šef računovodstva imala je administratorski pristup kako ne bi za svaku sitnicu cimali gospođu Pufnu. Pre nego sto je otišla, ex-hefesita je jako puno radila sa njih dve da im što više stvari objasni i prenese kako bi mogle sve same da odrade kad ona ode i verovatno su u tom nekom procesu one saznale šifru. Šifra nije bila komplikovana i ja sam je znala... ne zato sto sam čačkala po ex-hefesitinom računaru bez dozvole već što mi je sama ex-hefesita jednom prilikom rekla šifru kada joj se bio zapucao Pantheon pa sam ga ja dovodila u red. Verujem da je isto tako dotičnim radnicama rekla šifru. Ne branim je, ali znajući ex-hefesitu, to nikako nije namerno uradila već sasvim slučajno i verovatno joj uopšte nije palo na pamet da će jednog dana one to iskoristiti za svoju propast. Odavno sam saznala da u firmi zidovi imaju uši, da se poverljivi razgovori o firmi vode van firme (što bi se inače veliki veliki šef i veliki šef nalazili u gradu u sred radnog vremena), da se čelni ljudi firme ogovaraju samo svojim prijateljima, nikako kolegama ma koliko god ti se učinili bliski, da se o iznosima plata u firmi ne priča niti raspravlja, ... Naravno, sve se vrti tu negde oko tog pojma poslovne tajne. Ne treba mnogo vremena da pokontaš sve te stvari, da pohvataš konce i da počneš polako da povlačiš kako koji zatreba. Naravno, nekome sa nižim koeficijentom inteligencije nije dovoljno ni 20 godina da sve to shvati i pokonta... Kad neko umisli da ga je sam Bog postavio tu gde jeste i da im niko ništa ne može onda ne vredi ništa ni da im kažeš.
Elem, juče popodne je gospođa Pufna posle nekoliko sitnih problema u Pantheonu pogledala log i videla da se neko sa radnicinih radnih stanica logovao u pantheonu na ex-hefesitin nalog. Normalno, po zdravoj logici i misleći na svoju sestru koja je zadužena za plate (jer šta god o platama da procuri napolje sestra gospođe Pufne bi bila kriva) ona je to rekla velikom debelom šefu, našem šefu koji je odlučio to da kaže hefesiti. Hefesita, osećajući se izdanom i prevarenom je odlučila da ode kod velikog šefa i kaže mu da premesti radnice na neko drugo radno mesto u neki drugi sektor. Kada je čuo razlog istog trena je pozvan veliki debeli šef, direktorka zmija, šef nad svim šefovima koi to nije ali voledu tako da ga zovu... Sledeći korak koji je usledio posle 3 minuta je bilo automatsko izbacivanje radnica iz aktivnog direktorijuma, brisanje njihovih naloga na Pantheonu, čak i ukidanje njihovih telefonskih linija i momentalni otkaz...
Ostali smo nemi i celo popodne smo se okretali u mestu i niko ništa nije mogao da radi... Gospođa Pufna je sve to uzela previše k srcu pa joj je posle bilo žao što je išta rekla velikom debelom šefu ali nju potpuno razumem. Il hefesita je celo popodne preplakala da li zbog toga što su radnice dobile otkaz ili zbog toga što se osećala bačenom u kavez sa lavovima sa kojima nije mogla da se bori... i najzad je bila kriva za smrt tih lavova... Ne draga hefesita, rekla sam joj, lavovi su dobre i plemenite životinje, ponosne, ... tebe su bacili u kavez sa hijenama. The assistant velikog šefa je nervozno lutala okolo pošto je ona bila zadužena za to da radnice ne odnesu ništa što ne bi smele iako nije imala pojima šta se ustvari dešava u firmi. Ja sam pokušavala da sredim ko će sa kim da se vozi sutra kad budemo dolazili na posao pošto je veliki šef naredio radnu subotu... I isto tako u nekoj zbunjenosti i frci trci so izašli iz firme kao da više nikad nećemo ući u nju...
Eto... kako jedna mala sitnica može da uništi život. Radnice su žene srednjih godina, jedna je starija od druge nekoliko godina... teško će sa ovom mrljom naći drugi posao, jedino ako im ex-hefesita ne pomogne....
Drugim rečima... zubi velikog šefa su osetljivi. :D
I onda se jedna od njih setila ex-hefesitine šifre za Pantheon... Ex-hefesita je naravno imala sve autorizacije, sve je mogla da vidi i sve da uradi. Kao šef računovodstva imala je administratorski pristup kako ne bi za svaku sitnicu cimali gospođu Pufnu. Pre nego sto je otišla, ex-hefesita je jako puno radila sa njih dve da im što više stvari objasni i prenese kako bi mogle sve same da odrade kad ona ode i verovatno su u tom nekom procesu one saznale šifru. Šifra nije bila komplikovana i ja sam je znala... ne zato sto sam čačkala po ex-hefesitinom računaru bez dozvole već što mi je sama ex-hefesita jednom prilikom rekla šifru kada joj se bio zapucao Pantheon pa sam ga ja dovodila u red. Verujem da je isto tako dotičnim radnicama rekla šifru. Ne branim je, ali znajući ex-hefesitu, to nikako nije namerno uradila već sasvim slučajno i verovatno joj uopšte nije palo na pamet da će jednog dana one to iskoristiti za svoju propast. Odavno sam saznala da u firmi zidovi imaju uši, da se poverljivi razgovori o firmi vode van firme (što bi se inače veliki veliki šef i veliki šef nalazili u gradu u sred radnog vremena), da se čelni ljudi firme ogovaraju samo svojim prijateljima, nikako kolegama ma koliko god ti se učinili bliski, da se o iznosima plata u firmi ne priča niti raspravlja, ... Naravno, sve se vrti tu negde oko tog pojma poslovne tajne. Ne treba mnogo vremena da pokontaš sve te stvari, da pohvataš konce i da počneš polako da povlačiš kako koji zatreba. Naravno, nekome sa nižim koeficijentom inteligencije nije dovoljno ni 20 godina da sve to shvati i pokonta... Kad neko umisli da ga je sam Bog postavio tu gde jeste i da im niko ništa ne može onda ne vredi ništa ni da im kažeš.
Elem, juče popodne je gospođa Pufna posle nekoliko sitnih problema u Pantheonu pogledala log i videla da se neko sa radnicinih radnih stanica logovao u pantheonu na ex-hefesitin nalog. Normalno, po zdravoj logici i misleći na svoju sestru koja je zadužena za plate (jer šta god o platama da procuri napolje sestra gospođe Pufne bi bila kriva) ona je to rekla velikom debelom šefu, našem šefu koji je odlučio to da kaže hefesiti. Hefesita, osećajući se izdanom i prevarenom je odlučila da ode kod velikog šefa i kaže mu da premesti radnice na neko drugo radno mesto u neki drugi sektor. Kada je čuo razlog istog trena je pozvan veliki debeli šef, direktorka zmija, šef nad svim šefovima koi to nije ali voledu tako da ga zovu... Sledeći korak koji je usledio posle 3 minuta je bilo automatsko izbacivanje radnica iz aktivnog direktorijuma, brisanje njihovih naloga na Pantheonu, čak i ukidanje njihovih telefonskih linija i momentalni otkaz...
Ostali smo nemi i celo popodne smo se okretali u mestu i niko ništa nije mogao da radi... Gospođa Pufna je sve to uzela previše k srcu pa joj je posle bilo žao što je išta rekla velikom debelom šefu ali nju potpuno razumem. Il hefesita je celo popodne preplakala da li zbog toga što su radnice dobile otkaz ili zbog toga što se osećala bačenom u kavez sa lavovima sa kojima nije mogla da se bori... i najzad je bila kriva za smrt tih lavova... Ne draga hefesita, rekla sam joj, lavovi su dobre i plemenite životinje, ponosne, ... tebe su bacili u kavez sa hijenama. The assistant velikog šefa je nervozno lutala okolo pošto je ona bila zadužena za to da radnice ne odnesu ništa što ne bi smele iako nije imala pojima šta se ustvari dešava u firmi. Ja sam pokušavala da sredim ko će sa kim da se vozi sutra kad budemo dolazili na posao pošto je veliki šef naredio radnu subotu... I isto tako u nekoj zbunjenosti i frci trci so izašli iz firme kao da više nikad nećemo ući u nju...
Eto... kako jedna mala sitnica može da uništi život. Radnice su žene srednjih godina, jedna je starija od druge nekoliko godina... teško će sa ovom mrljom naći drugi posao, jedino ako im ex-hefesita ne pomogne....
Drugim rečima... zubi velikog šefa su osetljivi. :D
Tuesday, February 3, 2009
nedostajala vam je jel da?
Odavno nisam pisala o mojoj dragoj kolezinici. Ne zato što nisam želela ili nešto slično već prosto otkad nismo zajedno u kancelariji nemam inspiracije, a vesti koje stignu putem stranih i domaćih izveštača nisu toliko inspirativne. Niko ne može da prenese tu neodoljivu čaroliju koleginicine ljupkosti niti da kvalitetno prepriča sve njene šoping i "padanje u nesvest" avanture.
Poslednjeg vikenda u januaru bila je kompanijska proslava na koju nažalost nisam otišla, ne zato što nisam želela već mi okolnosti nisu dozvoljavale. doduše još uvek nisam spremna potpuno da se upustim u gužvu i gungulu ovog velegrada. Još uvek mi prija da sam sama sa sobom.
Elem, koleginica je te večeri, za svoju prvu velesocijalnu priredbu (pošto drugih u proteklih godinu dana nije imala) obukla diiiiiivan crni kompletić koji je sigurno debelo platila negde u bliskoj nam Evropi (nije se falila koliko) i u kosu je stavila neki šljašteći rajf. Žao mi je, ne mogu da vam opišem koliko mi je žao što nisam prisustvovala toj priredbi njenog uplovljavanja u socijalni život kompanije. Naravno celo veče se nije mrdnula sa svoje stolice, iako su svi mladi pa i stariji igrali, što neposredno dokazuje teoremu da ima dve leve noge. Nadam se da ću posredni dokaz naći čim pre mada jako je teško.
Da ne opisujemo nove frizure, boje kose, količine para koje se prosipaju na te frizure, količine para koje se prosipaju na novu garderobu, čarape... Nazalost novih priča o već pomenutoj mački nisam čula ali sigurno je još uvek tu i čini jedini deo njenog so called života. A postdiplomske studije koje koštaju 6000eura ... o tome ću neki drugi put... :)
Da, priča koja mi je danas donela neverovatnu kreativnost i želju za ponovnim blaćenjem drage mi koleginice kaže sledeće. Već par dana davi Olju (već pomenutu caricu sa kojom radim i bez koje ne mogu da radim :D ) za neke pivot tabele sa nekim podacima bla bla bla... na moju sreću ovog puta je samo Olja morala da je sluša... i danas poziva Olju kod sebe u kancelariju pošto joj je jako teško da dolazi kod nas u kancelariju (koja je jedan hodnik dalje) pod izgovorom da joj je težak laptop i da ne može sad da ga vuče skroooozzz na drugi kraj hodnika. Debela guzica! :D
Druga vrlo bitna stvar koja se desila u životu moje drage i nikad prežaljene koleginice je ta da je ona prešla svoje socijalne strahove i napravila profil na facebook-u. Nažalost, na slikama se jako loše vidi pošto je slike postavila jedna od njene 3 prijateljice (mene je nažalost stavila među svoje prijatelje što znači da ima cele 2 prijateljice/poznanice). Elem, poenta cele priče je što na facebook-u na profilu stoji da je single a ona i dalje priča o svom momku.... Sad vi meni recite ko tu koga jebe?
Eto... pokušala sam, ali ne vredi, izgubila sam kvalitetnu inspiraciju... ponekad je baš sranje što ti je na poslu dobro. :D
Poslednjeg vikenda u januaru bila je kompanijska proslava na koju nažalost nisam otišla, ne zato što nisam želela već mi okolnosti nisu dozvoljavale. doduše još uvek nisam spremna potpuno da se upustim u gužvu i gungulu ovog velegrada. Još uvek mi prija da sam sama sa sobom.
Elem, koleginica je te večeri, za svoju prvu velesocijalnu priredbu (pošto drugih u proteklih godinu dana nije imala) obukla diiiiiivan crni kompletić koji je sigurno debelo platila negde u bliskoj nam Evropi (nije se falila koliko) i u kosu je stavila neki šljašteći rajf. Žao mi je, ne mogu da vam opišem koliko mi je žao što nisam prisustvovala toj priredbi njenog uplovljavanja u socijalni život kompanije. Naravno celo veče se nije mrdnula sa svoje stolice, iako su svi mladi pa i stariji igrali, što neposredno dokazuje teoremu da ima dve leve noge. Nadam se da ću posredni dokaz naći čim pre mada jako je teško.
Da ne opisujemo nove frizure, boje kose, količine para koje se prosipaju na te frizure, količine para koje se prosipaju na novu garderobu, čarape... Nazalost novih priča o već pomenutoj mački nisam čula ali sigurno je još uvek tu i čini jedini deo njenog so called života. A postdiplomske studije koje koštaju 6000eura ... o tome ću neki drugi put... :)
Da, priča koja mi je danas donela neverovatnu kreativnost i želju za ponovnim blaćenjem drage mi koleginice kaže sledeće. Već par dana davi Olju (već pomenutu caricu sa kojom radim i bez koje ne mogu da radim :D ) za neke pivot tabele sa nekim podacima bla bla bla... na moju sreću ovog puta je samo Olja morala da je sluša... i danas poziva Olju kod sebe u kancelariju pošto joj je jako teško da dolazi kod nas u kancelariju (koja je jedan hodnik dalje) pod izgovorom da joj je težak laptop i da ne može sad da ga vuče skroooozzz na drugi kraj hodnika. Debela guzica! :D
Druga vrlo bitna stvar koja se desila u životu moje drage i nikad prežaljene koleginice je ta da je ona prešla svoje socijalne strahove i napravila profil na facebook-u. Nažalost, na slikama se jako loše vidi pošto je slike postavila jedna od njene 3 prijateljice (mene je nažalost stavila među svoje prijatelje što znači da ima cele 2 prijateljice/poznanice). Elem, poenta cele priče je što na facebook-u na profilu stoji da je single a ona i dalje priča o svom momku.... Sad vi meni recite ko tu koga jebe?
Eto... pokušala sam, ali ne vredi, izgubila sam kvalitetnu inspiraciju... ponekad je baš sranje što ti je na poslu dobro. :D
Subscribe to:
Posts (Atom)