Zašto sve lepe stvari moraju da podsećaju na neke loše?

Pre tačno godinu dana na današnji dan me je pozvala slatka ženica pomalo piskavog glasa i rekla mi kako ima lepu vest za mene. To jeste bila divna vest, posle više meseci traženja i lutanja po ko zna kakvim razgovorima za posao konačno sam dobila posao. Natalija me je pitala kada mogu da počnem da radim i dogovor je pao za sledeću nedelju. Skakala sam po stanu od sreće i odmah nazvala mamu i tetu da im kažem.
Nazvala sam i Kešelja... imala sam želju njemu među prvima da kažem da sam konačno dobila posao. Mojoj sreći nije bilo kraja. Nedostupan... pa dobro, rano je, i ja zovem čoveka koji spava do podne u 10 ujtru. Spakovala sam se i krenula na još jedno testiranje za posao, rekoh, ništa me neće koštati i ovako mi je ovo poslednja slobodna nedelja pa rekoh ajde da se prošetam još malo. Dan je bio tmuran, tu i tamo pločnici su bili mokri i negde u vazduhu nešto nije slutilo na dobro ali ja to od moje silne sreće tog dana nisam ni primećivala. Otišla sam na još jedno glupo testiranje, završila test za 5 minuta pošto je bio ekstremno smešan i izašla na ulicu. Vratila sam telefon u stadijum deranje i krenula prema ulici 29. novembra. Stajala sam na stanici i čekala 95-icu. Neka kiša je sipila ali ništa tog dana nije moglo da me rastužili ili iznervira... bar sam mislila da je tako.
Gledam u telefon, otkud Franci? Retko se čujemo, uglavnom kad sam ja u Novom Sadu, radni dan je, ne verujem da je u Beogradu... tako gomila misli se provlačila dok sam gledala u telefon i kretala da se javim...
Muk je tog trena ispunio Beograd. Za mene je sve stalo, prošla je 95-ica a ja sam ostala da stojim na stanici. Te reči su odzvanjale u glavi kao loš dong, ostavile su me zbunjenu, u neverici i prva stvar koja mi je pala na pamet da nije 1. april, da nije ovo još jedna Kešeljeva glupa šala koju je Franci odlučio da sprovede u delo. Njih dvojica bi bili tandem za tako nešto. Prekinula sam vezu i ostala da stojim na stanici, da gledam u jednu tačku. Jedna gospođa mi prilazi i pita da li sam dobro, gledam kroz nju i sležem ramenima... ne znam da li sam dobro, Kešelj je poginuo.
I godina je prošla za tren, i ja sad razmišljam o promeni posla i kad krenem da razmišljam ko bi mi dao dobar savet samo mi je on u mislima... I dalje negde na gmail-u imam gomilu naših razgovora i gomilu njegovih odličnih saveta zbog kojih sam ja i dobila svoj prvi posao. I dalje osećam prazninu tu negde... a svet sad nema ko da pomera, on je to radio.
a 2008-a... da Bog da se spalila u paklu...

Za Dušana Kešelja koji je sad tamo negde... i pomera neke druge svetove...
1980-2008