Cubismo ima lekovito dejstvo

Jutro kao i svako drugo. Prvo sam se probudila u 7:30 sto mi se cesto desava u poslednje vreme, valjda mi se organizam sprema na buduce kancelarijsko radno vreme pa se budim kao za posao. Kad sam pogledala u sat videla sam da nema svrhe da ustajem pa sam se lagano okrenula i nastavila da spavam. Znam da me ceka gomila posla, ovi Italijani za koje sad radim su fenomenalni momci ali kad mi nakarikaju posla, ne znam di mi je dupe di mi je glava. Pre par meseci sam dobila posao preko Elance-a da pisem neke tekstove za neke travel sajtove i od onda ti isti momci mi daju gomile posla svakog dana, sto je sasvim ok kad nemas sta drugo da radis u gradu kao sto je Surabaya. Skoro su mi ponudili da radim za njih full time i to je bilo mozda dan dva pre nego sto sam dobila posao u Kuala Lumpuru. Tu bi meni uletalo oko 1000$ kad bi radila 40 sati nedeljno za njih ali s obzirom da su rekli da prvo pocnem part time, pa onda full time... verovatno bi prihvatila da nije uleteo KL.
Opet sam se probudila u 9:30. Ne znam zasto ali odmah sam osetila neku malu nervozu... da li zato sto je bilo pakleno toplo u sobi ili sto sam odmah cula decurliju kako vriste... Kad smo se Sonia i ja useljavale u ovaj kos (sto dodje kao mali dvorisni stanovi) nase prvo pitanje je bilo da li tu ima male dece i gazdarica je kategoricki rekla "Ne, nikako". Prvih mese dva je bila tisina... onda su se odjednom doselili svi unuci babe i dede koji su vlasnici kuce, njihova cerka je dobila posao u Mataramu a odlucila je da decu ostavi u Surabayi. Zatim je druga cerka pocela da ostavlja svoje dete koje konstantno vristi i place po par dana kod babe i dede. Onda su prvi unuci dobili obruc za basket, prave basket lopte i odlicno poplocano dvoriste da se igraju. Dvoriste odzvanja kao crkvena zvona u ravnom Banatskom selu. Cak su prosle nedelje igrali fudbal u hodniku koji vodi do naseg dvorista, mozete da zamislite kako to odzvanja... Kad sam zatvorila vrata od naseg dvorista da ih ne cujem, oni su ih otvorili posto, o Boze, pa to im je gol. To je bio prvi put da sam podviknula na njih i onda su se kao prava "vaspitana" bogataska deca rugali sat vremena "Close the door!". U globalu deca ovde nemaju gde da se igraju i retko izlaze iz kuce iako je ulica u kojoj mi zivimo pusta i nema saobracaja oni nikad nece izaci ispred kuce da se igraju ili otici na igraliste obliznje skole. Uglavnom provode vreme ispred televizora i na kaucu.
I onda sam sela da radim u dvoristu... neko je iz kuce pustio glasnu muziku, jedna od komsinica koja ne prica sa nama je pojacala svoj TV s obzirom da vikendom i posle posla nista drugo ne radi, druga komsinica je pojacala muziku... dan se odavno probudio i postalo je jos paklenije... Vratila sam se u svoju sobu, smestila se na pod, pustila Cubismo, krenula da radim... i sve se smirilo... :)