moz' se jebete sami :)

Ma ne ide to tako, ne može, ne slaže se to nikako u mojoj glavi, posle horizontalno-dahćućeg vežbanja zvanog sex nema više šta da se priča, sve ostaje po strani, sve se promeni i više ništa ne ostaje isto. Nastane neka nelagoda sa obe strane, više ne pričamo otvoreno o svemu i više ne govorimo jedni drugima kad imamo sudare, kakvu smo zgodnu ribu ili tipa videli sinoć u gradu pretrnemo kad sedimo negde na nekom sudaru i naš tzv. najbolji drugar prođe ulicom i vidi nas. Ne možemo biti najbolji prijatelji, možemo biti poznanici, neko kome ću reći „zdravo“ u prolazu, nekad se naći u istom društvu sa njim, popiti, proćaskati i kako god okreneš, opet ćemo završiti u krevetu, što nije mnogo loša stvar ali sa najboljim drugarima, to se jednostavno ne radi.

Jednom davno jedan od mojih, sada najboljih drugara, je u pijanstvu krenuo da me ljubi i ja sam ga odgurnula, posle toga mi je bilo žao, mislila sam da sam trebala da nastavim ali danas, ne bi menjala naše prijateljstvo za milion poljubaca te noći.

Uvek sam bila pobornik muško-ženskih prijateljstava, uvek sam imala više drugara nego drugarica i uvek mi je bilo prijatnije u muškom društvu. Moji drugari su uvek mene posmatrali kao sestru i ja njih kao braću. Spavali smo u istom krevetu, jeli iz istog tanjira, šetali se u donjem vešu jedni ispred drugih, raspravljali o muško-ženskim odnosima danima, pričali o seksu, putovali zajedno, smejali se, bili pijani hiljadu puta, treznili se, hajkali po ko zna kakvim šumama, kafanama, brdima, kolibama, gradovima, državama... da, ti ljudi su mi još uvek prijatelji, oni pravi, neiskvareni, oni koji će mi uvek reći sve šta ne valja i sve što valja, oni koji će biti brutalno iskreni čak i kad ja to ne želim. Ne znam koliko noći sam prespavala u Slobinom ili Jovanovom krevetu, koliko puta sam lutala okolo sa Vladom Kuvarem (novoproglašenim narodnim herojom) i delila krevet sa njim (Eeeeeee koliko žena to priželjkuje J). Benkić je uvek bio tu kad mi je trebao smeštaj u Beogradu. Jedino što su od mene dobili je koleno u bubrege i lakat u bradu. Dobro, ponekad doručak-ručak zavisi kad ustanemo. To su ti ljudi koji pošalju mail ili porukicu skoro svakog dana da mi kažu šta ima novo i da im nedostajem dok sam ovde negde daleko... To su ona braća koju sam oduvek želela, pametni, nasmejani, zajebanti... Ne kažem da moja braća, koliko ih imam okolo nisu takvi, samo nisam toliko bliska sa njima.

I onda dodžem u Kuala Lumpur da lumpujem jel da... i pojavi se tu jedan mali slatki nasmejani, a ja padam na lep osmeh... doduše igrom slučaja, poznajemo se odavno i kao drugari smo i oćeš džavola... I on bi sad da mi budemo najbolji drugari. Vidi, cico, taj film još nisi gled’o niti ćeš ga gledati. Prošle nedelje se dogovorimo da idemo zajedno na neku žurkicu i on me ispali u zadnjem trenu kao mora da radi. Ja odem kući, on ode na žurku. U petak treba da idemo na koncert, on ne odgovara na poruke ceo dan. Ja odem na koncert sa drugarom, sretnem njega, on jadan sav se pogubio, kad pored njega neka, tek punoletna Švabica (upecana u već spomenutu sredu). Ja razmišljam, da je Jovan tu, ili bilo ko od navedenih, razgovor bi tekao ovako „Marina, slušaj, znaš, ovaj, mislim, Švabica, ovo ono“, „Jasno sine, odoh ja sa Acketom/Francijem/Panonskim/Marijom/Jelenom/... u život a spavam di stignem kod već navedenih ljudi, dolazim kući kad mi pošalješ poruku“. Tako funkcionišu najbolji drugari i sa njima se ne ulazi u horizontalno-dahćuće odnose zvane „krešemo se dvaput dnevno ali smo još uvek najbolji drugari“. Jebo ti taj film. Nit je romantika, nit je erotka a posle nastane drama, a ko još voli drame. I onda ne bude ništa, u retkim slučajevima bude to bajka sa srećnim krajem ali za taj mali procenat verovatnoće ne bi rizikovala ovo sve sto sada imam.

Eto, ako ste se kojim slučajem nadali da ćemo se ikad upuštati u horizontalno-dahćuće odnose, mož se jebete sami