Pre nekog vremena, čuvena Jeja je iz svoje čuvene biblioteke izvadila jednu malu prašnjavu knjižicu i rekla mi da je pročitam. Jejin ceo stan je ličio na biblioteku i svaki bi proveo bar 30 minuta svog vremena u njoj izvlačeći sa polica ono što ih najviše interesuje. Ja sam uvek bila u delu sa dečijim knjigama i uvek bi grabila nešto što ne zamara suviše moj mozak i nešto što mogu da čitam pred spavanje. Naravno, uvek bi pročitala nešto što mi ljudi preporuče ali moj ukus za knjige se nije mrdnuo dalje od 5 prijatelja. U poslednje vreme sve češće nalazim da sve knjige isto pišu, da se sve teme po knjigama vrte oko istih stvari samo da neko vrlo vešto koristi spinner i radi premetačine u rečenicama. Retko se pojavi knjiga koju ja progutam bez da je pustim iz ruke. To je otprilike moj najveći problem. Ako je knjiga dobra, ja ću je pojesti za nekoliko sati pa makar ne spavala. Ako zaspim uz knjigu, znači da je više nikad neću ni pogledati.
Nego, da se mi vratimo na Jeju i njenu biblioteku. Bilo je tu svega... od kulinarstva do moderne psihologije, raznih rečnika, naučnih knjiga pa čak i primerak Kurana odakle se odlično mogao učiti arapski jezik i primerak Biblije iz koje se nije baš mnogo moglo naučiti. Dečije knjige, romani, beletristika, poneki davno izgubljeni CD ili DVD... sve je to pravilo jednu jako veliku zbrku i skupljalo jako puno prašine i ne znam kojim čudom, Jeja je svakog trena znala gde je koja knjiga. Samo bi skočila dohvatila je sa tamo neke police i nikad nije vraćala knjige na isto mesto. Uvek je znala ko je pozajmio koju knjigu, gde je sad taj neko i kad će da je vrati.
Tako je u moj život ušao Boris Dežulović. Nikad ranije nisam čula za njega, niti pročitala nešto što je on pisao dok u moje ruke nije upala ta mala knjižica koju sam tu noć zauvek progutala. Mnogi moji prijatelji su čak i godinama kasnije slušali o toj jednoj knjižici, iako sam u međuvremenu čitala ko zna šta i ko zna koliko. S vremena na vreme bacim pogled na b92 na sekciju koja se zove Moj Ugao. Iako nisam dobro povezana sa politikom i trenutnim stanjem u državama bivše Jugoslavije, njegovi tekstovi me uvek oraspolože i uvek nasmeju. Čovek prkosi svemu i svima, inati se, piše o stvarima o kojima mnogi novinari ni ne pomišljaju da pišu. Ima neki poseban smisao za humor i poseban dodir kad piše tako da njegove tekstove mogu da čitam ponovo i ponovo... kao i knjigu.
Pre nekog vremena sam počela da razmišljam o tome gde mi je knjiga. Ja, za razliku od Jeje baš i ne znam gde su mi sve knjige. Eto, već dve godine ne znam kome sam dala LP India a trenutno pokušavam da se setim gde mi je "Jebo sad 1000 dinara" koju je moja draga Ana pažljivo donela iz Sarajeva, s obzirom da nisam mogla da je nađem u beogradskim knjižarama. Pošteni nalazač neka mi je pošalje. Znam da će poštarina biti 1000 dinara, al, jebo sad 1000 dinara :)
eto... preporučujem, po ko zna koji put :)
Nego, da se mi vratimo na Jeju i njenu biblioteku. Bilo je tu svega... od kulinarstva do moderne psihologije, raznih rečnika, naučnih knjiga pa čak i primerak Kurana odakle se odlično mogao učiti arapski jezik i primerak Biblije iz koje se nije baš mnogo moglo naučiti. Dečije knjige, romani, beletristika, poneki davno izgubljeni CD ili DVD... sve je to pravilo jednu jako veliku zbrku i skupljalo jako puno prašine i ne znam kojim čudom, Jeja je svakog trena znala gde je koja knjiga. Samo bi skočila dohvatila je sa tamo neke police i nikad nije vraćala knjige na isto mesto. Uvek je znala ko je pozajmio koju knjigu, gde je sad taj neko i kad će da je vrati.
Tako je u moj život ušao Boris Dežulović. Nikad ranije nisam čula za njega, niti pročitala nešto što je on pisao dok u moje ruke nije upala ta mala knjižica koju sam tu noć zauvek progutala. Mnogi moji prijatelji su čak i godinama kasnije slušali o toj jednoj knjižici, iako sam u međuvremenu čitala ko zna šta i ko zna koliko. S vremena na vreme bacim pogled na b92 na sekciju koja se zove Moj Ugao. Iako nisam dobro povezana sa politikom i trenutnim stanjem u državama bivše Jugoslavije, njegovi tekstovi me uvek oraspolože i uvek nasmeju. Čovek prkosi svemu i svima, inati se, piše o stvarima o kojima mnogi novinari ni ne pomišljaju da pišu. Ima neki poseban smisao za humor i poseban dodir kad piše tako da njegove tekstove mogu da čitam ponovo i ponovo... kao i knjigu.
Pre nekog vremena sam počela da razmišljam o tome gde mi je knjiga. Ja, za razliku od Jeje baš i ne znam gde su mi sve knjige. Eto, već dve godine ne znam kome sam dala LP India a trenutno pokušavam da se setim gde mi je "Jebo sad 1000 dinara" koju je moja draga Ana pažljivo donela iz Sarajeva, s obzirom da nisam mogla da je nađem u beogradskim knjižarama. Pošteni nalazač neka mi je pošalje. Znam da će poštarina biti 1000 dinara, al, jebo sad 1000 dinara :)
eto... preporučujem, po ko zna koji put :)
2 comments:
Dežulović je car. Prvo sam za njega saznao iz otrovno duhovitih kolumni u Feral Tribune-u koji je stric nabavljao ko zna kako (po)ratnih devedesetih. Tek posle sam ga otkrio kao pisca. I ja sam imao tu knjigu i takođe ne znam gde mi je. :P Što se mene tiče, on je najbolji živi pisac koji piše na "našem" jeziku. I "Moj ugao" mu je super, mada mu se u poslednje vreme uglavnom ponavljaju fazoni... :)
aw
po dobru me se pamti
hvala marina.
a knjiga je na tavanu. :) kad odem u sr sledeci put iskopiram je pa ti je saljem u KL... ili gde god da si
hug.
Post a Comment