Murder on the dance floor... iliti Penang na par sati

Subota ujtru.. budim se naštimovana za posao. Od kad sam se preselila u novi stan posao mi je bliži i ustajem sat vremena kasnije. I dalje kasnim na posao ali s obzirom da je šef navikao da nikad neću stići pre 10, nije ni bitno. Išunjavam se iz sobe do kupatila i trudim se da me moj trenutni gost ne primeti pošto, i dalje, ne volim da pričam ujtru. Momak je ok, zanimljiv, ali nisam mu objasnila sinoć kad je stigao da ne treba da mi se obraća ranom zorom. Čujem ga kako se sprema u dnevnoj sobi. Vrednica, došao je u KL na par dana i odmah od rane zore hoće sve da vidi. Vraćam se u sobu i uvlačim se opet u krevet ali san nikako ne ide na oči. Razmišljam o tome kako mogu da popunim još jednu subotu, dok ne dođe ona nedelja kad će Sonja da mi stigne. Da, čitali ste svi o onoj mojoj maloj Sonji koju volim kao sestru. Blesavo dete se spakovala i posle 3 meseca Italije, vratila se u Indoneziju. I sad mi opet dolazi. Mislila sam da će proći godine dok je ponovo ne budem videla i jako mi je drago da su samo meseci u pitanju. Stiže poruka od glavnokomandujuće, pomislih, gde gori. Posle 8 meseci slušanja o tome kako će naša koleginica Poš da se uda, konačno je došao i taj dan pa s obzirom da sam već pričala sa glavnokomandujućom o tome da idem sa njima na svadbu setila me se u poslednji tren. Ne bi se ona mene ni setila nego su njih dve ostale bez trećeg člana koji im je i ujedno bio vozač a ja sam otprilike jedina u tome trenutku bila na raspolaganju sa vozačkom dozvolom i dovoljno luda da vozim do Penanga. Doduše, otkad sam došla u Maleziju taj Penang mi je bio u ušima kao neko neverovatno mesto koje ne bi trebalo da se propusti. Neke čudne mračne uličice, fenomenalna hrana, malo drugačiji Malajski svet... Posle gomile saobraćajki zbog kojih smo satima milele po autoputu i celodnevnog vozikanja stigle smo u 6 popodne na Penang. Izašle smo na most koji spaja kopno sa ostrvom iz kišnog oblaka, a tamo negde među zgradama Georgetown-a probijalo se sunce kroz oblake i nekako sam znala da će i tih par sati koje ću da provedem tamo biti apsolutno fenomenalni. Potraga za hostelom, par fotografija pre mraka, šetnja po kiši, šoping cipela pošto sam zaboravila cipele za svadbu, ... Negde u toku dana sam se ja setila da tamo negde na Penangu živi neki Dalibor iz Beograda. Čula sam ja da je on neka arhitetka, dizajner, koji će ga đavo znati, samo znam da su momci po KL-u pričali o Penangu i Dadi sve najbolje.. makar ono čega su se sećali :) Mali Hadžija, nema ga ni od korena, zamro, ne javlja se na telefon, ne piše, sliku ne šalje, ponekad se zabrinem za to dete pošto mi je veliki Hadžija ostavio u amanet da se nekad pobrinem za malog a znam da je Miki otišao u Irak (ne pitajte ništa). Budi se mali negde oko 6 popodne i odgovara na sve moje poruke pritom prijavljuje da je sinoć partijao i da ga ne pitam ništa mnogo... i stiže i Dadin broj telefona. Ne budem ja lenja, okrenem broj, dobar dan, dobar dan... Dado se javlja onako, ko je sad ova i šta hoće, poprilično pogubljen i zabunjen ali spremno odgovara na sva moja pitanja i reče da će večeras u đusku u neki klub pa da ja svrnem. Svraćamo kod šeficinih prijatelja Litvanaca koji nas dočekuju sa večerom. Steamboat mi je ovk bio zanimljiva stvarčica ali uvek sam morala da idem negde daleko daleko da bi jela dobar steamboat i uvek sam morala da čekam nekoga da me vodi tamo negde daleko. Uz ćaskanje sa par lokalaca, vino, steamboat (guglujte) i zavrivanje u obližnji Kineski hram da vidimo šta se tamo dešava, brzo se približila ponoć. Dado reče da je u klubu SS. Moja ekipica se požali kako je klub SS fancy i kako oni nisu prikladno obuceni pa će oni negde da popiju piće dok se ja isćaskam sa Dadom. Nisam se trudila da ih mnogo odvraćam od te misli, prvo, što i nisu bili nešto posebno zabavna ekipa odkad se i izgubljeni vozač pridružio a drugo, posle celog dana sa njima trebalo mi je malo oduška. Ta kadrovska služba, nikad ne znaš šta im je na pameti i uvek moraš da paziš šta ćeš da kažeš... Pošaljem ja Dadi poruku da stižem za 5 minuta samo da prošetam kroz taj Upper Penang road kad ono, ulica ni 100 metara tako da sam u roku od odmah bila ispred Slipery Signorite iliti SS kluba. Kad me devojke ovde pitaju kakvi su srpski momci ja uvek kažem da su visoki i zgodni. One kako su male, njima je svaki visok, a s obzirom da smo  beli, onda je i zgodan kakav god da je. I tako izađe Dado iz kluba onako visok i zgodan kao svaki Srbin, moliću lepo, sa kezom od uveta do uveta kao da je video najbolju drugaricu iz lepog mu Beograda i posle par rečenica nas dvoje smo na podjumu sa još nekom ekipicom napadnih kineskih žena i kad pomslih da pođem kući a noć već prošla.Ne sećam se kad sam se poslednji put tako izđuskala a što je najbolje Dado đuska za medalju (doduše reče mi da ima neke medaje za đuskanje) i adrenlin od đuskanja me je držao ceo dan tako da sam bez problema vozila nazad, ili je to bio alkohol... Nebitno sad... Bitno je da će me Penang videti opet :)
A svadba... dosada živa... otom drugi put... odoh da sačekam Sonju pa da idemo negde u đuskanje :D

e da... Dadu možete pratiti na blogu B92... on jee kaoooo maalllooo popularan.. right :P