Belim muskarcima je u Maleziji život dao Azijatkinje, male, slatke, nasmejane, uradile bi sve za belo meso, poubijale i odrekle s cele familije ako treba, namincane, naštimovane, napucane i uvek spremne da kleknu i počnu. Ne kažem da su sve Azijatkinje lake ali statistički gledano procentaža teži u beskonačnost, kad bi to zakoni moderne statistike dozvoljavali. Neki ljudi su mi govorili da se ponekad stide svojih sunarodnica pošto bi prodale dušu đavolu samo da budu sa belcima.
S druge strane, Malezija nama, blim ženama nije dala ništa takvo. Jest, Malajci su mali, slatki baš i nisu, nasmejani ali šta ja da radim sa mojih 178cm sa jednim malim nasmejanim Malajcem. Govorim tiho i nosim Malajca sa sobom... right... S druge strane već sam pisala o tome kako su Azijati slabo obdareni i kako ustvari nemaju šta da pruže nama, belim ženama. Tako da, Azija, sama po sebi, nije baš pravljena po mojoj meri. Kod nas u Srbiji se kaže da muškarci koji voze velika kola samo žele da nadomeste to što im fali u gaćama. Verovatno je i ovde tako sa kolima, zgradama, ulicama, bulevarima... sve je veliko, a vajde nikakve :D. Tu i tamo se pojavi neki Arapin, Iranac kojem sam ja kao od Boga data i koji me gleda kao da sam sa neba sišla ali nešto mi nisu interesantni. Možda vam jednom prilikom ispričam priču kako me je grom strefio u sred LRT-ja i kako mi od onda svet nije isti... ali sve se to završilo na slomljenom srcu... kod mene valjda ni ne može drugačije da se završi.
Od kad je Jelena otišla nazad u Beograd shvatila sam da sam jedina devojka iz Srbije u Maleziji. Ima tu nekih Bosanki koje studiraju na Islamskom univerzitetu koji je na drugom kraju grada, Hrvatica možda, jedna Slovenka, ali kad lociramo Srbiju, ja sama, bar mislim da sam sama. No, nije to toliko bitno, i ovako sam većinu svog života provela sa muškarcima i uvek su mi oni bili bolji prijatelji nego žene tako da mi i ne pada teško što baš i nemam sa kim da lajem na domaćem jeziku, mislim, žensko.
Zvrcnem tu i tamo Miloša, malog Hadžiju, Danka, Borjana, sad i Dadu i čujem par rečenica domaćeg jezika i to mi je dovoljno. Izađem sa njima, provedem se, upoznam neke nove ljude, visim tu i tamo sa nekim lokalcima, italijanima, ali što se tiče ljubavnog života, u Aziji sam osakaćena. Možda bi trebalo da se preselim u Afriku ili na Blistok... tamo još uvek neki lepotani leče slomljena srca koja sam im ostavila :D S druge strane ja sam onaj tip žene kojoj treba visok kršan Balkanac i dolazim iz zemlje gde su svi lepi visoki i zgodni (moliću lepo da se Vlada kuvar, Jovan, Kika, Zloba, Benko i ostali pronađu u ovom tekstu) tako da, verovatno, Azija nema šanse kod mene... :D doduše, ni ja kod nje :D
S druge strane, Malezija nama, blim ženama nije dala ništa takvo. Jest, Malajci su mali, slatki baš i nisu, nasmejani ali šta ja da radim sa mojih 178cm sa jednim malim nasmejanim Malajcem. Govorim tiho i nosim Malajca sa sobom... right... S druge strane već sam pisala o tome kako su Azijati slabo obdareni i kako ustvari nemaju šta da pruže nama, belim ženama. Tako da, Azija, sama po sebi, nije baš pravljena po mojoj meri. Kod nas u Srbiji se kaže da muškarci koji voze velika kola samo žele da nadomeste to što im fali u gaćama. Verovatno je i ovde tako sa kolima, zgradama, ulicama, bulevarima... sve je veliko, a vajde nikakve :D. Tu i tamo se pojavi neki Arapin, Iranac kojem sam ja kao od Boga data i koji me gleda kao da sam sa neba sišla ali nešto mi nisu interesantni. Možda vam jednom prilikom ispričam priču kako me je grom strefio u sred LRT-ja i kako mi od onda svet nije isti... ali sve se to završilo na slomljenom srcu... kod mene valjda ni ne može drugačije da se završi.
Od kad je Jelena otišla nazad u Beograd shvatila sam da sam jedina devojka iz Srbije u Maleziji. Ima tu nekih Bosanki koje studiraju na Islamskom univerzitetu koji je na drugom kraju grada, Hrvatica možda, jedna Slovenka, ali kad lociramo Srbiju, ja sama, bar mislim da sam sama. No, nije to toliko bitno, i ovako sam većinu svog života provela sa muškarcima i uvek su mi oni bili bolji prijatelji nego žene tako da mi i ne pada teško što baš i nemam sa kim da lajem na domaćem jeziku, mislim, žensko.
Zvrcnem tu i tamo Miloša, malog Hadžiju, Danka, Borjana, sad i Dadu i čujem par rečenica domaćeg jezika i to mi je dovoljno. Izađem sa njima, provedem se, upoznam neke nove ljude, visim tu i tamo sa nekim lokalcima, italijanima, ali što se tiče ljubavnog života, u Aziji sam osakaćena. Možda bi trebalo da se preselim u Afriku ili na Blistok... tamo još uvek neki lepotani leče slomljena srca koja sam im ostavila :D S druge strane ja sam onaj tip žene kojoj treba visok kršan Balkanac i dolazim iz zemlje gde su svi lepi visoki i zgodni (moliću lepo da se Vlada kuvar, Jovan, Kika, Zloba, Benko i ostali pronađu u ovom tekstu) tako da, verovatno, Azija nema šanse kod mene... :D doduše, ni ja kod nje :D
2 comments:
Hahahaha, odlicna si!
Da znas da u Emiratima nisi cenzurisana kao u Turskoj, iako spominjes "nevaljale" reci :-D
ne bi te ubilo da napravis pasus :P
dobar tekst btw
Post a Comment