Pokušala sam nebrojeno puta da se ne zakikoćem kao šiparica na spomen njegovog imena u kancelariji ali ne uspeva mi.
Upoznala sam ga pre 2 godine kad su me odveli na sastanak sa njim i predstavili me kao support osobu za operacije. Taj sastanak sam provela gledajući u njega kao opijena. Upijala sam svaku njegovu reč i padala u potpuni zbun kad bi me nešto pitao. Njegovo nežno japansko dečačko lice sa dugim trepavicama i vitko telo sa neverovatnim držanjem me nije toliko opilo koliko način na koji on drži sve konce u svojim rukama i kako je u tom datom trenutku znao više o mom poslu nego ja sama.
Svaki naredni put sam bukvalno molila da me vode na sastanke sa njim. Upijala sam svaku reč iz njegovih mailova, rešavala svaki problem koji je mojim analitičarima a i njemu, kao klijentu kojeg sam ja podržavala, zadavao muke.
Crvenela sam kao jabuka ko god ga spomene. Ne želim da znam kako sam izgledala na sastancima. Šta god bi me pitao ja bih rekla "da, može, nema problema". Obećavala sam mu stvari koje su se činile nemogućim i sve završavala šta god bi me on zamolio.
Godinu dana moje "zaljubljenosti" u njega je rezultiralo time da operacije za Daimler Aziju i Australiju postanu potpuno stabilne. Više nije bilo nikakvih problema da se popravlja, sve je radilo kao švajcarski sat, sastanci su se proredili i moj život je postao dosadan.
Ja imam tu neverovatnu moć da onog trenutka kad izađem iz kancelarije moj mozak promeni stanicu. Kao oni stari radio prijemnici, samo se začuje ono šuštanje između stanica i krene "i vi što maštate o sreći..." Vrlo često imam problem da kada me pozovu iz kancelarije radi nekog problema, ja nemam pojima o čemu pričaju.
Tako je i sa njim. Kada bi izašla iz kancelarije potpuno bi ga zaboravila. Tu i tamo bi ga spomenula povezano za posao ali moje ponašanje van kancelarije kad pričam o njemu i moje ponašanje u kancelariji su potpuno različite priče.
On je i dalje glavnokomandujući kod Daimlera za sve naše operacije. Sad se čujemo skoro svaki dan i radimo na gomili projekata zajedno. Niko u kancelariji ga ne zove po imenu već ga svi zovu "Marinin dečko".
Šefica je rekla da će narediti svakom klijentu da zaposli po jednog zgodnog Japanca da bi ja sve stabilizovala. To što je on zgodan, to mu je obaška. To što je on neverovatno pametan, upućen u sve, drži sve konce u rukama, povezuje sve konce neverovatnom brzinom, pita uvek prave stvari a u poslednje vreme meni pomaže postavljajući pitanja koja meni nikad ne bi palo na pamet da postavim. Iz svakog njegovog maila ja naučim nešto novo, svaki razgovor sa njim je otkrovenje... to je ono što ja volim kod njega.
I dalje izađem iz kancelarije i promenim stanicu. Ne pomislim na njega. Da li je to business crush?
Upoznala sam ga pre 2 godine kad su me odveli na sastanak sa njim i predstavili me kao support osobu za operacije. Taj sastanak sam provela gledajući u njega kao opijena. Upijala sam svaku njegovu reč i padala u potpuni zbun kad bi me nešto pitao. Njegovo nežno japansko dečačko lice sa dugim trepavicama i vitko telo sa neverovatnim držanjem me nije toliko opilo koliko način na koji on drži sve konce u svojim rukama i kako je u tom datom trenutku znao više o mom poslu nego ja sama.
Svaki naredni put sam bukvalno molila da me vode na sastanke sa njim. Upijala sam svaku reč iz njegovih mailova, rešavala svaki problem koji je mojim analitičarima a i njemu, kao klijentu kojeg sam ja podržavala, zadavao muke.
Crvenela sam kao jabuka ko god ga spomene. Ne želim da znam kako sam izgledala na sastancima. Šta god bi me pitao ja bih rekla "da, može, nema problema". Obećavala sam mu stvari koje su se činile nemogućim i sve završavala šta god bi me on zamolio.
Godinu dana moje "zaljubljenosti" u njega je rezultiralo time da operacije za Daimler Aziju i Australiju postanu potpuno stabilne. Više nije bilo nikakvih problema da se popravlja, sve je radilo kao švajcarski sat, sastanci su se proredili i moj život je postao dosadan.
Ja imam tu neverovatnu moć da onog trenutka kad izađem iz kancelarije moj mozak promeni stanicu. Kao oni stari radio prijemnici, samo se začuje ono šuštanje između stanica i krene "i vi što maštate o sreći..." Vrlo često imam problem da kada me pozovu iz kancelarije radi nekog problema, ja nemam pojima o čemu pričaju.
Tako je i sa njim. Kada bi izašla iz kancelarije potpuno bi ga zaboravila. Tu i tamo bi ga spomenula povezano za posao ali moje ponašanje van kancelarije kad pričam o njemu i moje ponašanje u kancelariji su potpuno različite priče.
On je i dalje glavnokomandujući kod Daimlera za sve naše operacije. Sad se čujemo skoro svaki dan i radimo na gomili projekata zajedno. Niko u kancelariji ga ne zove po imenu već ga svi zovu "Marinin dečko".
Šefica je rekla da će narediti svakom klijentu da zaposli po jednog zgodnog Japanca da bi ja sve stabilizovala. To što je on zgodan, to mu je obaška. To što je on neverovatno pametan, upućen u sve, drži sve konce u rukama, povezuje sve konce neverovatnom brzinom, pita uvek prave stvari a u poslednje vreme meni pomaže postavljajući pitanja koja meni nikad ne bi palo na pamet da postavim. Iz svakog njegovog maila ja naučim nešto novo, svaki razgovor sa njim je otkrovenje... to je ono što ja volim kod njega.
I dalje izađem iz kancelarije i promenim stanicu. Ne pomislim na njega. Da li je to business crush?
1 comment:
Ovako kako si ti opisala jeste :D
Post a Comment