Kladionica

U firmi gde radim ima nas par stranaca koji smo igrom slučaja tu zaglavili već duže vreme i kako red i kolegijalni odnosi nalažu, držimo se zajedno.
Posao je poprilično stresan i trebaju ti živci ko konopci da bi ga obavljao kako treba dok ti neka budala visi nad vratom sa gomilom zahteva. Mi obično isključimo mozak, gurnemo slušalice u uši i ne odvajamo pogled od monitora.
Upravo zbog te količine stresa obrt zaposlenih u kompaniji je jako velik. Radni zakon Malezije štiti lokalce i oni su u mogućnosti da rade šta god žele i da prođu nekažnjeno. To ubraja i činjenicu da gomila njih samo spusti kompanijsku karticu (onu za tagovanje kad ulazite u ofis) i da izađu iz kancelarije i nikad ne se vrate.
Nas par koji smo tu dugo (pod dugo smatram period duži od 3 godine) imamo jednu posebnu zanimaciju svaki put kad neko novi uđe u kompaniju. Prvih nedelju dana bivstvovanja te osobe u firmi otvorena je kladionica "koliko dugo će dotični ostati u firmi?".
Neke ljude možeš odmah da proceniš, za neke ti treba malo više vremena ali kako god okreneš uvek neko od nas bude u pravu. Opklade nam se razlikuju samo po nekoliko meseci. Uglavnom se kladimo na menadžment. Radni narod nije toliko zanimljiv a i oni ostaju obično nešto duže. Uvek je zanimljivo gledati ljude od kojih nešto zavisi kako padaju pod teretom i nisu u stanju da ustanu.
Ovo možda zvuči malo grozno ali gomilu puta sam gledala Pavela iz Holandije kako je padao i ustajao, Marcina iz Poljske takođe, Adrijana svake nedelje daje otkaz u svojoj glavi pa opet ustane i dođe na posao, Indonežani i Vijetnamci i Filipinci su poprilično hard core, Kinezi ponekad uhvate po neku slamku kad se dave ali čim uđe novi menadžer Malajac ili Indijac opklade padaju.
Pre 2 meseca je došao novi Projekt Menadžer, već ga nema. Marcin dobio opkladu.
Sredinom juna se vratio jedan od starih kolega, dobio najgori projekat, od ponedeljka ga nema u firmi. Ja dobila opkladu.
Imamo novog Support menadžera, čekamo još malko. Njega sad prebacuju na projekat koji je prethodno opisani ostavio. Znači dajem mu max još 2 meseca.
Moji prethodni šefovi su odlazili posle 3 nedelje, 2 meseca, 4 meseca i 6 meseci respektivno. Promenila sam više šefova nego čarapa (bukvalno pošto jako retko nosim čarape u Maleziji)
Direktorka HR-a je otišla posle 5 meseci. Chris je dobila opkladu.
Nova direktorka operacija koja je sad ujedno i direktorka HR-a ... čeka se. Dali smo joj 6 meseci.
Chris je koleginica koja već 3 godine daje otkaz. Za nju smo se kladili kad će više! Bila je u firmi više od 5 godina. Otišla je prošle nedelje :)
Mark (payroll manager) se sprema da da otkaz. Ako to uradi do kraja septembra kako planira ja dobijam opkladu :)
Drugim rečima, da se ovim opkladama obrću veliki novci, ja bi bila bogata :)

Koliko želim da dam otkaz na skali od 1 do 10

Došla sam u ovu firmu pre 3.5 godine. Kako god okreneš, to je puno vremena da daš nekome ko to ne zaslužuje. Šteta što mi je trebalo dugo vremena da to shvatim. Trebala sam znati to odmah posle prvog sastanka sa velikim debelim ali onda sam bila puna elana i nagona za dokazivanjem... on će meni da ja ne znam to!!!
Postoje ljudi koji ne veruju u tebe i kada im dokažeš suprotno jednom ili nekoliko puta, prihvate te i rade sa tobom kako bi i oni i ti a i cela kompanija napredovali. S druge strane, postoje ljudi kao što je moj glavnokomandujući. Njemu dokažeš da si daleko ispred njega, da možeš više, da radiš sve za dobrobit kompanije, da te svi od kolega do klijenata vole i poštuju ali njemu to nije dovoljno. Jednostavno, nije.
Ne znam kako bi objasnila to njegovo ponašanje. On ima armiju direktora koji nemaju pravo odlučivanja već uvek poslednja mora biti njegova. Šta god se radi u firmi sve mora na odobrenje kod njega. Upravo zbog toga menadžeri odlaze pre neko što stigneš da kažeš "Prijelo mi se šampita", kamoli da ih umesiš.
Pre par nedelja sam pričala sam HR&SCU direktorkom koja je posle 6 meseci dala otkaz i otišla u neku firmu u kojoj zaista može da bude direktor. Žalila mi je na upravo to da njegova mora da bude poslednja i da se osećala kao govno svaki put kad nije mogla da potvrdi ni najmanju svoju odluku o nečemu.
Nije on toliki problem za mene... u Januaru sam bila na PIP-u i pisala sam o tome. Od onda ja ništa ne radim. Radim na nekim malim stvarima koje su meni dosadne, ponavljaju se, zveram okolo, čitam stvari po netu, počnem da radim na nekom malom projektu, oni ili klijent otkažu projekat, stave me na neki drugi na kojem opet ništa ne radim. U globalu, ulenjila sam se jako. Od januara niko nije ni primetio da ja ništa ne radim, toliko o tome koliko moja šefica brine o meni.
Drugi problem je što me klijent previše voli pa u poslednja 3 meseca nosim sa sobom veliku poslovnu tajnu zbog koje mi se još više ne radi. Niko drugi u kompaniji ne zna i nikom ni ne smem da kažem. Samo mogu da sedim i da gledam kako će sve da ode u prašinu oko nove godine kad klijent povuče svoje poteze.
Obožavala sam svoj posao, on je i jedini razlog zašto sam ostala u Maleziji toliko dugo. Moj posao je i razlog zbog kojeg sam se vratila prošle godine. Od januara nema više te draži i tog zaleta i entuzijazma. Nadala sam se da će sve doći na svoje mesto ali nisam ni sama sigurna zašto sam gledala u tom pravcu. Samo razočarenje za razočarenjem.
Odavno sam ja stavila tačku na ovu firmu i nadu da će se ikad išta promeniti.
Pismo za otkaz je napisano, samo treba da stavim datume.

Šta je PIP i kako je Marina dospela tamo?

Odma ste kliknuli jel da? Nema ovdi pornografskih slika, samo jedna podugačka priča o tome kako je Marina posle 3 godine rada u firmi došla na isto mesto odakle je i počela: nemam pojima šta se dešava, idem kući svaki dan u 6, smeškam se, i svi misle da sam glupa. Samo, postoji jedna razlika između ove sad i one Marine pre 3 godine. Ova Marina sad boluje od stanja poznatijeg kao kurcobolja.
Negde početkom Januara mi smo imali neki PeopleSoft test, skoro svi zaposleni koji se time bave. Od kad sam popunila poslednji ŠV obrazac na fakultetu nisam obratila pažnju ni na jedan formular pride a kamoli test. Tako sam ja to ofrlje uradila za 15 minuta u fazonu "šta me *bete, imam posla".
Kad oćeš đavola... dobijem pozivnicu za PIP sastanak sa moje dve šefice i sa glavnokomandujućom od HR-a. Šta je PIP nemam pojima a i *be mi se iskreno... Odem ja na taj sastanak kad one drvlje i kamenje po meni... ti ne radiš dobro svoj posao, ti nisi dobar team leader, ti ovo ti ono... meni vilica na podu...
Jest, bila sam malo zauzeta u poslednja 2 meseca na 2 najveća evropska projekta i par japanskih pošto drugi menadžeri nisu imali muda da rade na njima, a u međuvremenu su dali otkaz i otišli, pa nisam imala vremena da se posvetim svom timu ali ovo...
Ja sam u poslednje 2 godine nosila titulu team leader-a a menadžera nikad nisam imala već sam uvek direktno raportirala CEO koji naravno nikad nije imao vremena za mene i nikad nije vodio brigu o tome šta ja radim i kako radim. Bila sam prepuštena sama sebi tako da nikad nisam ni mogla da naučim kako da budem dobar menadžer iliti team leader, kako god to želite da nazovete. Ja nisam učila te visokokvalifikovane škole za menadžere, ja sam učila onu jadnu matematiku. Da sam bila pametna pa da se školovala za menadžera svega ovog danas ne bi bilo.
Ajde to što ne radim svoj posao, to i da preguram, ali onda su izvukle rezultate testova pa je bilo da ja ne znam PeopleSoft. Po njihovim rezultatima ja sam među najgorima. Ja sam oduvek bila glupa, čak mi je i moja pokojna Radmila to često govorila ali džabe kad na jedno uvo uđe na drugo izađe.
I tako posle 3 godine popravljanja njihovih sranja oni su dosli do zaključka da ja nemam pojima.
Ne bude Marina lenja pa se prijavi za sertifikaciju. Mislim, ako sam glupa, makar Oracle da mi to kaže.
PIP je ispao preformance improvement program gde ja imam mesec dana da zavrsim 7 zadataka koje su mi dali a koje sam ja završila za nedelju dana laganog života. Ustvari dali su mi mesec dana da odmaram i da ne radim ništa. Najviše vremena za tih 7 zadataka mi je oduzelo to što sam skupljala sve zajebancije tipa kako se to računa? Šta ako se desi ovo? Šta ako se desi ono? Kako se to radi ako je zaposleni ovakav onakav... i slično. Testiranje mi je oduzelo dosta vremena ali svako popravljanje u sistemu je odnelo 15minuta do 2 sata u zavisnosti od kompleksnosti problema. Ja 7 zadataka rešavam na dnevnom nivou kad je žurka lagana.
Kasnije sam na svoju ruku uzela da popravljam neke druge stvari koje dosta dugo čuče pošto mi je dosadno na poslu.
Pride su me smenili sa pozicije team leader-a i sad nemam nikakvu poziciju dok mi se ne završi ovaj PIP a lidersku poziciju su dali jednom klincu iz mog tima i dali su mu jednog seniora da mu bude menadžer.Milina.
Anyhow... na celu tu frku ja sam počela ekspresno da tražim novi posao pa sam poslala mail mom ljubljenom Japancu da ga pitam za preporuku... balavila sam vam o njemu nadugačko i naširoko ovdi. To je onaj moj Japanac koji mi je klijent i sa kojim sarađujem poslednje 3 godine.
Na taj moj mail Japanca opali srčka i čovek brže bolje krene da me ispituje gde ću sta ću zašto hoću da odem i ja mu sve ispričam. Lepo i iskreno. Tri godine ga nisam lagala, što bi sad počela. On sa one strane sveta zna da ja znam svoj posao a ovi ovde ne vide prst pred nosom. Još je krenuo da se izvinjava da nije on možda uzrok svemu tome. Zove me svake nedelje da čuje šta se dešava, ispriča mi šta se dešava sa njegove strane... manje više postali smo najbolji drugari.
Posle prošlonedeljnog velikog sastanka kompanija-klijent, Japanac je zgrabio moju šeficu i krenuo da joj kenja za mene. Naravno nije spomenuo ni minut našeg telefonskog razgovora nego je on iz drugog ugla dobio informaciju da ja nisam više team leader. U petak mi je preneo sta joj je rekao i iskreno ja mogu samo da se poklonim sad tom čoveku i da mu izljubim stope. Ja sam znala da smo on i ja OK i da on ceni moj rad ali nisam očekivala da joj kaže to što je meni ispričao. Da je neko bio tamo da isplete prekosovski ciklus počelo bi sa

"Mili Bože čuda velikoga,
kad seđaše na tronu Marina,
sve zlato u kraljevstvu sjalo,
sve sama svila i kadifa,
med i mleko u potocima teklo... "

Šefica je naravno nakenjala da se ja sad u stvari spremam za sledeći veliki evropski development projekat koji se radi upravo za tog klijenta i da zato više nisam u podršci.
No, šta će dalje biti, čitajte sledeće nedelje...

Magija jednog sastanka

Pokušala sam nebrojeno puta da se ne zakikoćem kao šiparica na spomen njegovog imena u kancelariji ali ne uspeva mi.
Upoznala sam ga pre 2 godine kad su me odveli na sastanak sa njim i predstavili me kao support osobu za operacije. Taj sastanak sam provela gledajući u njega kao opijena. Upijala sam svaku njegovu reč i padala u potpuni zbun kad bi me nešto pitao. Njegovo nežno japansko dečačko lice sa dugim trepavicama i vitko telo sa neverovatnim držanjem me nije toliko opilo koliko način na koji on drži sve konce u svojim rukama i kako je u tom datom trenutku znao više o mom poslu nego ja sama.
Svaki naredni put sam bukvalno molila da me vode na sastanke sa njim. Upijala sam svaku reč iz njegovih mailova, rešavala svaki problem koji je mojim analitičarima a i njemu, kao klijentu kojeg sam ja podržavala, zadavao muke.
Crvenela sam kao jabuka ko god ga spomene. Ne želim da znam kako sam izgledala na sastancima. Šta god bi me pitao ja bih rekla "da, može, nema problema". Obećavala sam mu stvari koje su se činile nemogućim i sve završavala šta god bi me on zamolio.
Godinu dana moje "zaljubljenosti" u njega je rezultiralo time da operacije za Daimler Aziju i Australiju postanu potpuno stabilne. Više nije bilo nikakvih problema da se popravlja, sve je radilo kao švajcarski sat, sastanci su se proredili i moj život je postao dosadan.
Ja imam tu neverovatnu moć da onog trenutka kad izađem iz kancelarije moj mozak promeni stanicu. Kao oni stari radio prijemnici, samo se začuje ono šuštanje između stanica i krene "i vi što maštate o sreći..." Vrlo često imam problem da kada me pozovu iz kancelarije radi nekog problema, ja nemam pojima o čemu pričaju.
Tako je i sa njim. Kada bi izašla iz kancelarije potpuno bi ga zaboravila. Tu i tamo bi ga spomenula povezano za posao ali moje ponašanje van kancelarije kad pričam o njemu i moje ponašanje u kancelariji su potpuno različite priče.
On je i dalje glavnokomandujući kod Daimlera za sve naše operacije. Sad se čujemo skoro svaki dan i radimo na gomili projekata zajedno. Niko u kancelariji ga ne zove po imenu već ga svi zovu "Marinin dečko". 
Šefica je rekla da će narediti svakom klijentu da zaposli po jednog zgodnog Japanca da bi ja sve stabilizovala. To što je on zgodan, to mu je obaška. To što je on neverovatno pametan, upućen u sve, drži sve konce u rukama, povezuje sve konce neverovatnom brzinom, pita uvek prave stvari a u poslednje vreme meni pomaže postavljajući pitanja koja meni nikad ne bi palo na pamet da postavim. Iz svakog njegovog maila ja naučim nešto novo, svaki razgovor sa njim je otkrovenje... to je ono što ja volim kod njega.
I dalje izađem iz kancelarije i promenim stanicu. Ne pomislim na njega. Da li je to business crush?

IT industrija u Srbiji iliti kako je Marina išla na razgovore za posao

Vratila sam se u Maleziju... da li sam pogrešila, ko će ga znati. Nisam ni razmišljala... otprilike da je prošlo 36 sati od momenta kad mi je Prem poslao porukicu da se vratim na svoju staru poziciju sa novim beneficijama do momenta kad sam počela da se pakujem.

Verovatno mi je dosadilo to što nijednoj kompaniji u Srbiji ne trebam i što sam 5 meseci išla od razgovora do razgovora gde su mi, na manje više lepši ili ružniji način, govorili da eto baš sad nemaju mesto za mene. Ne znam ni zašto sam tražila posao u Srbiji. Čitala sam bajke o IT industriji u Srbiji i mislila sam da ću i ja naći svoje mesto ali verovatno sam odavno trebala da prestanem da verujem u bajke.

Bila sam na razgovoru za posao u novosadskoj firmi koja se zove MI System. Prvo sam išla kod HR menadžerke na razgovor, pa nekoliko nedelja kasnije kod direktora pa nekoliko nedelja kasnije kod menadžera sa kojima bi trebalo da radim. Nakon toga su mi poslali zadatak da ga uradim. Na razgovoru za posao spomenuli da eto ja savršeno odgovaram njihovim potrebama i da je posao moj. Kad sam poslala odrađen zadatak, dve nedelje kasnije sam dobila "hvala ali eto mi smo se odlučili za nekog drugog" mail. Pritom je menadžerka sa kojom sam se dopisivala spomenula u mailu da su imali neviđen broj kandidata (što je potpuno kontradiktorno onom što mi je direktor rekao par nedelja ranije) i da su odabrali nekog drugog.

Kada sam joj poslala mail da je njihov pristup svemu nečuven ona mi je spomenula da bi ja trebalo da znam kako sve to ide pošto sam radila u inostranstvu. Nisam želela da joj odgovorim na taj mail... očigledno ona nikad nije ni zakoračila u poslovni svet van svoja četiri zida.  Iskreno ne preporučujem da im ikada pošaljete CV.

Na razgovoru za posao u čuvenoj firmi Nordeus koja je poznatija kao srpski google i ujedno najpoželjniji poslodavac u IT industriji u Srbiji pošto svi sede na poslu i igraju igrice koje ja ujedno baš i ne volem mnogo, gospođica koja me je intervjuisala nije prestajala da gleda u svoj komp i da kucka svaku moju reč. Da ne spominjem to da sam dobijala mailove od nje koji su bili na "ti". Na "ti" u poslovnom svetu se prelazi kad ja potpišem ugovor, sve ostalo je neprofesionalno po meni.

Njena pitanja su bila vezana za moj CV koji je detaljno napisan i koji sam joj ja samo prepričala i ona pogled uopšte nije dizala sa svog kompa. Ličila mi je na daktilografkinju i na istražnog sudiju u jednom. Prijatnije sam se osećala na sastanku sa glavonjama Daimlera u Holandiji gde smo išli kao na klanicu. Mislim da me je za sat vremena intervjua 2 puta pogledala i to preko svog monitora. Mi nismo razgovarale, ja sam odgovarala na pitanja. Devojka koja je došla posle nje da me testira je bila mnogo prijatnija ali sam ja tu već izgubila želju da radim u čuvenom Nordeusu.

Razgovor u VIP-u je bio mogu reći najprijatniji. Oni su kao iskusni, poslali na razgovor devojku iz HR-a i čoveka koji bi trebao da mi bude menadžer na poziciji za koju konkurišem. Mislim da smo i on i ja videli posle 15tak minuta da ja nisam za tu poziciju pa smo skratili intervju da ne bi gubili i moje i njihovo vreme. Njima je trebao programer, što ja nisam a s druge strane nisu napisali dobar opis posla u oglasu. Oboje veoma prijatni i veoma profesionalni i cene moje vreme a ne da me zovu da im dolazim 200 puta kao već pomenuta novosadska firma. Videla sam da su kasnije promenuli opis pozicije i oglasili je. Uče na greškama.

Telenor ima milion novih pozicija i od tog miliona ja imam iskustva i predispozicije za bar 10. Za svaku jednu sam vrlo uredno dobila odbijenicu u roku manjem od 24h tako da sam obećala sebi da neću više konkurisati kod njih. Imam utisak da čim vide moj CV imaju automatsko reject dugme. Tj, ni ne pogledaju mi CV.
Onda su zapošljavanje prebacili nekoj HR agenciji koja me je odmah pozvala na intervju ali je meni karta već bila bukirana.

U nekom momentu sam pila kafu sa Zoranom koja voli astrologiju i koja mi je pogledala u zvezde čim sam ja uzdahnula "Hoću li ikad naći posao?". Rekla je da će me bivši šef zvati vrlo uskoro da mi ponudi posao.
Ne verujem ja u to. Ja se ustvari plašim tih sranja... posebno odkad mi je telefon zazvonio da se vratim u Maleziju kratko nakon toga. 

Zavadi pa zavladaj

Imam utisak da nikad neću prestati da pljujem po Maleziji. Ta zemlja se uvuče pod kožu kao rak i izjeda te sa svih strana i ne možeš tu gorčinu nikad da izbaciš. Malezija je kao kada dođete na ostrvo sa razglednice i shvatite da je neko to dobro odradio u fotoshopu i da ništa nije onakvo kako ste se nadali. Kao one futoške torte, spomenute od strane čuvenog Balaševića, malo više su dodali konzervansa.
Ja sam osoba koja ide u svet bez ikakvih očekivanja. Ne tražim mnogo. Par dobrih prijatelja, par zanimljivih mesta na koje možeš uvek da se vraćaš, par interesantnih stvari koje možeš da radiš uvek i ispočetka.
Vidite, u Maleziji kad uradite jednu zanimljivu stvar, to posle nije više zanimljivo i ne radi ti se to opet. Kad odete na neko mesto, to mesto posle nije više zanimljivo i ne zeliš ponovo da odeš na to mesto. Ta mesta postanu samo dobra mesta da zbrišeš iz ludila i betona Kuala Lumpura, da pustiš mozak na pašu, da popiješ po koju sa ekipom ali to je to. Nema ništa više zanimljivo tu. Par dobrih prijatelja tu i tamo...
Već nedeljama razmišljam o tome da pitam šefa da me pusti da idem kući, da radim od kuće. Doduše morala bi da krenem da radim od 5 ujtru ali mislim da bi i to lakše podnela samo da sam negde blizu ljudi koji me stvarno vole i poštuju. Svakog ponedeljka gledam nove fotografije svojih prijatelja kako su otišli na pešačenje ili su otišli na neku planinu ili su se zaputili u Skoplje za novu godinu ili su pomagali jedni drugima da se neka kuća omalteriše i sredi ili su samo sedeli i ćaskali i smejali se onako kako samo oni to umeju uz neko pentranje po Kalemegdanu ili Petrovaradinu... U Kuala Lumpuru svaki ponedeljak izlaze iste fotografije... ljudi koji su vikend proveli u kafani.
I tako ta moja misao mene izjeda već danima, kao mali crv buši mi mozak, svrbi, grebe. Okrećem se oko sebe u kancelariji i samo želim da vrištim, da se izderem na sve njih... a ni krivi ni dužni. Oni su u stvari najbolji i najpametniji Maležani koje poznajem. Sve ljude koje sam upoznala van kancelarije su čemer i jad i ne sećam se kada sam sa nekim prozborila kvalitetnu van kancelarije.
"Možemo li da razgovaramo?"
Nema odgovora.
Prošetam po kancelariji i vidim da se je šef zauzet. Vraćam se na svoje mesto sa još većom željom da vrištim. U tom trenu dolazi Bjutenon online. Kog đavola mi je poslao poruku... ah da, hteo je da predpremijerno pročitam tekst o Skoplju. Tu sam se raspilavila i rekla mu kako mi svi nedostaju i kako ću poludeti ovde.
"I ti nama nedostaješ, stalno te spominjemo kad smo zajedno"
Tu krenem da se raspadam ... uvaljujem se u stolicu, dižem glavu, vidim da šef ima sekund slobodno...
"Oću da idem kući"
"Dobro, vidimo se sutra". Verovatno sam bazdila na alkohol od sinoćne kompanijske proslave.
"Ne, kući kući... u Srbiju"
Gledam kako ga obliva hladan znoj i kako mu se usta blago krive u omanji šlog.
"Ma ne dajem otkaz čoveče, hoću da radim od kuće"
Usta se vraćaju u prvobitni položaj.
"Jel ti ovde u Maleziji imaš prijatelje sa kojima se stalno svađaš ili šta je u pitanju?"
Ne znam zašto ali moj šef konstantno pokušava da pronađe razlog moje neopisive mržnje prema Maleziji. Stalno me ispituje oko gluposti i to je jedina stvar koju mu konstantno lažem. Jednostavno, nema potrebe da on zna sve o meni.
Dijalog zaraćenih strana je trajao neko vreme, rekao je da se slaže, da je to potpuno izvodljivo, brinuo se za brzinu internet konekcije u Srbiji, da mora da porazgovara sa glavnokomandujućim o tome ... kako god, ja sam kartu već kupila...  a on ne može da priušti da me izgubi...

HR menadžerke

Nikad mi nije bila potpuno jasna ta pojava HR službe i njihove ukloge u odabiru kandidata. Meni je uvek to izgledalo kao gubljenje vremena što moram da idem na razgovor za posao 3 puta i od toga je samo jedan konstruktivan. Obično je konstruktivan taj razgovor gde ti ustvari pričaš sa svojim budućim šefom. On ili ona znaju šta im treba i vide koliko ti možeš da naučiš ukoliko neke stvari povezane za taj posao ne znaš. Razumem ja da se nas 1000 prijavi za neki posao ali selekcija vrlo lako može da se odradi preko telefona u par kratkih rečenica. Evo, skidam kapu gospođici Ječmenica koja mi je zakazala intervju preko Skajpa da ne dolazim u Beograd bez preke potrebe dok sam bila kući.
Današnje tehnologije dozvoljavaju više nego što ljudi mogu i da zamisle a dobar HR menadžer može da donese zaključak o nekom kandidatu na osnovu samo nekoliko rečenica.
Od kad sam počela da radim uvek sam naletala na neke HR menadžere kojima tu nije bilo mesto niti su bili iole sposobni za tu poziciju. Gospodža Silvana Đurčević je pre privatizacije Centroproizvoda bila pakerka u proizvodnji. Kad je njen muž sredio privatizaciju firme Darku Bajčetiću ona je brže bolje prešla u administraciju, zatim jako brzo zahvaljujući svojoj prirodnoj intelihenciji završila Višu poslovnu školu i postala direktor HR-a. Verovatno bi ona bila dobar HR menadžer da se nije izdigla visoko i umislila da je najpametnija i najbitnija u firmi... ali šta očekivati od žene koja je bila pakerka. Kad imaš pametnog i obrazovanog čoveka koji krene od najniže lestvice i dospe do direktorskog mesta onda je takav čovek pravi direktor i lider... opet pričam o Peđi Bojoviću :)
Sve u svemu desilo mi se par puta da sam nagazila gospodžu Silvanu ali nije imala dobar razlog da me šutne iz CP-a a sad sam nagazila i trenutnu HR menadžerku... i to dvaput ove nedelje. Gospodžica Litvanka je došla u firmu mesec dana pre mene da bude HR trener ali je u tom datom trenutku tadašnji HR menadžer dao otkaz i ona je odmah postavljena na to mesto. Sa svojih 27 godina ne verujem da je iskustvo uradilo plodom, pre bih rekla da su njene velike sise i mogućnost širenja nogu obavile posao. Kasnije, na nekim kompanijskim večerama kad bi se glavnokomandujući napio sve je to tako izgledalo logično.
Dobijem ja unapređenje 1. aprila u Team Lidera i posle mesec dana cenjkanja sa šefom za platu, konačno dođemo na neku cifru, rukujemo se i završimo posao. Naravno sve to posle ide u ruke superspretnosonične i drage nam HR menađerke. Ne kažem ja da je ona loša, nas dve se lepo slažemo, sve što mi zatreba ona završi ali ... Dobijem ja kovertu sa novom platom kad ono cifra 100$ niža od dogovorene. Odem kod šefa bacim mu papir u facu pitam šta je to... šef gleda pa kaže "nismo se ovako dogovorili zar ne?". Odvede me kod menađerke i ona krene svoj HR posao. Znaš draga, mi smo gledali koliko ti imaš godina PS iskustva, pa ti nemaš toliko kao ostali, bla bla bla... osećam kako mi mozak gori i kako moja inteligencija kleči i biva bičevana njenim jeftinim izjavama. Ok, fala lepo na objašnjenjima, ovo nije fer ali nema veze.
Ne budem ja lenja, odem sutra nazad kod šefa i ni 5 ni 6 kažem mu kako mi je ova uvredila inteligenciju sa svojim izjavama i kako će mnogo više da ga košta ako ja odem na šta je on samo odgovorio "znam". Poslala sam jedan mnogo fini mail mom šefu koji je on prosledio velikom debelom šefu. Sledećeg dana dogovorena cifra je bila odobrena. Moje iskustvo u PS-u je mala maca prema tome koliko ja pružam firmi i koliko vredim. E, tu sam ja očepila dragu nam menađerku klapa 1.
Pre nekog vremena sam dala svom šefu CV mog drugara i rekla mu "zaposli ga, dobićeš još jednu pametnu budalu a takvi ljudi ti trebaju". Šef je rekao "dobro". Moj šef obožava da priča... on bi pričao danima, mesecima. Samnom se to sve svede na par jednostavnih rečenica kojima se nas dvoje savršeno razmumemo. Jednom prilikom sam mu rekla da ne gubi moje i svoje vreme sa dugim uvodima već da mi naše diskusije svede na par rečenica jer nema potrebe da nas dvoje gubimo vreme na nebitne stvari. Od onda mi naše sastanke zavšavamo za 5 minuta i sve se završi konstruktivno.
Došao moj drugar na intervju kod menadžerkonog pulena koji svojom fenomenalnom intelihencijom pleni sve nas u firmi. S obzirom da sam ga istrenirala, drugar je rekao sve što je pulen želeo da čuje i rekoše mu da će biti pozvan na sledeći intervju odmah sledeće nedelje. U međuvremenu se izdešavalo sve šta se izdešavalo sa mojom platom i moj drugar je dobio mail sledeće sadržine:
"Poštovani gospodine drugar,
trenutno radimo restrukturu pa će vaš sledeći intervju biti odložen do daljnjeg

Vaš,  menadžerkin Pulen"

"Šefe, pulen opet odlučuje u tvoje ime, takav i takav mail je poslao mom drugaru. Znači nikad ga neće zvati jel da?"


Sinoć stiže mail od menadžerke pulenu a ja u cc
"Dragi moj pulenu,

jel si ti razgovarao vec sa drugarom? Molim te zakaži sledeći intervju za mene i šefa pošto imamo projekat na kojem bi drugar mogao da radi.
Tvoja menađerka"

Jebala sam ježa u leđa jel da? Ili sam samo postala bitnija od HR menadžerke... doduše dođe na isto :)



**** nisam nepismena samo volim da pišem gospodža, menađerka, intelihencija i sve varijacije na temu. :)

Odliv mozgova iz Srbije

Prelazim tako po profilima svojih drugara na facebook-u, a imam ih fala Bogu po celom svetu i svuda naokolo ali im ih dosta po Srbiji. Taman se setim da pitam Aleksandru nešto oko programiranja kad njoj piše na profilu Current city: Bonn, Germany. Shvatim da se Vladi nisam javila 100 godina kad njegov trenutni grad Hamburg, Germany, Tanja u Barsi, Bojana je vec poodavno u Australiji, Vlada isto, mislim da je odvukao i svog brata Željka. Laki je u Brazilu, vratio se na mesec dana nazad u Srbiju ali već ima povratnu kartu za nazad, Sloba je dobio posao kod Italijana pa luta po svetu, Benko odavno radi za Britance, Jelena isto, Nikola je zapalio u Kinu, Ninu je ljubav odvela u Sloveniju, Natašu u Portugal, Aleksandar je u Singapuru, Aleksandra u Bangkoku,

Sinče radi za Rumune, čak i moj teča sa svojih 30 godina radnog iskustva je morao da ode i da krene da radi za Crnogorce (moliću lepo, ipak je to druga država). Jeja je u Bristolu, koliko znam Iva se pakuje za Škotsku, Vanja je u Danskoj, Jovana u Nemačkoj, Nikola i Bane rade na brodu, Sandra je otišla za UK čim je diplomirala, Rista i Iva su zapalili za San Diego, Piki je u Sietlu, Miki u Beču, Aleksandar odavno traži posao na Blistoku, Vlada traži posao bilo gde, Jovan mi je rekao da se misli da se i on pakuje za Kinu iako je on jedan od najtežih slučajeva one vrste "Ja ostajem ovde!".


Doduše, ima jako puno onih koji ne žele da odu, da li zbog porodice ili zbog društva ali činjenica je da se od odlivu mozgova iz Srbije jako puno priča. Slatko sam se nasmejala kad sam pročitala negde da će odliv mozgova iz Srbije prestati onda kada svi odu... a to će biti uskoro kako smo krenuli.

Jednog dana kad odem kući na odmor, neću nikoga zateći tamo sem nekih meni nebitnih ljudi. Svi će negde u nekoj dalekoj zemlji graditi svoje brilijantne karijere i dokazivati se pred nekim drugim ljudima i graditi stabilnije stubove nečije tuđe ekonomije. Gledam, mladi bračni par iz moje firme je sebi kupio stan posle 5 godina rada. Lepo predgrađe Kuala Lumpura koje se razvija, nešto kao blokovi u Novom Beogradu. Roditelji su im u Kini, siromašni, nisu im ništa pomogli. Jedna moja bivša koleginica je kupila kuću u Sremčici (!!!!) posle 15 godina rada i sad je pod konstantnim pritiskom da ne izgubi posao pošto je podigla kredit za tu kuću i pozajmila tu i tamo.

S jedne strane mi je žao, Srbija nas je školovala, bar za sebe kažem. Ja sam sve vreme studiranja bila na budžetu države i školovala se za sitne pare. Većina mojih prijatelja isto tako. Samo sam kupovala knjige, sveske i plaćala sitno prijave ispita. Ovi u Beogradu nisu ni plaćali prijave ispita. Živela sam ko bubreg u loju za vreme faksa, dve godine sam živela u studenstkom domu gde je stanarina bila 10eura mesečno, primala studentski kredit, završila dobar fakultet, radila sve i svašta, uživala u toku studija i onda je došlo vreme da se zaposlim. Skoro 8 meseci su trajale moje šetnje po raznim firmama i po raznim ragovorima za posao. Testiranja su bila od debilskog nivoa do nivoa doktora nauka, razgovori za posao takođe. Posle tih 8 meseci sam dobila posao bez ikakvih veza i vezica, dobila sam platu sa kojom sam mogla dupe da obrišem ali sam uspevala tu i tamo nešto da sačuvam, ne pitajte kako... i odlučila sam da odem.

Stipendija u Indoneziji je izgledala kao savršena prilika za tako nešto. Ne, nisam planirala da odem tako daleko, mislila sam najdalje do Emirata ili Katara ali eto, zadesio se taj daleki istok. Daleko je, zajebano je, možda neću ostati ovde, ko zna gde će me život odneti, možda nazad kući ali šanse za to su jako jako male. Svi mi volimo noćni život Beograda, volimo planine, reke i jezera Srbije, volimo Petrovaradinsku tvrđavu i vojvođanske salaše, svi mi imamo prijatelje sa kojima volimo da provodimo vreme, da se zezamo i ćaskamo ali u današnje vreme treba ti gomila para za noćni život a da ne pričam o putovanjima i zezanju... u Srbiji, retki su ti srećnici što mogu to sebi da priušte koliko god žele i kad god žele. Sve ostale će izgleda opet da pojede mrak.

Čini mi se da će Balašević ponovo da zapeva onu svoju...i šta na kraju bidne, putnici za Sidnej, izlaz taj i taj...

Crvenkapa i Veliki Zli Vuk... kapitalistička verzija

Ne tako davno sedela sam mirno u kancelariji Centroproizvod-a u sred surčinske njive i iz puke dosade pisala blog o tome kako je to kad dođeš glavnokomandujućem na zub, šta se dešava tom prilikom u jednoj visokocenjenoj kompaniji (naširoko mogu reći) i koje su posledice toga kad nekoga jako zaboli zub. Gledala sam kako dve koleginice kupe svoje prnje i odlaze iz kompanije pod pretnjom tužbe od strane kompanije. U datom trenutku nisam znala ništa i znala sam sve. Tako je to funkcionisalo u CP-u. Niko nije znao ništa a onda odjednom svi znaju sve i ćute. Verovatno mi je prijala ta uspavana kolotečina. Tamo su se svi stariji od 40 godina plašili za svoj posao i nisu želeli ni da pomišljaju na to da odu a ni da se suprostave. Kompanija je vodila računa o tome da s vremena na vreme neko zastraši čisto da se održava red među masom. Niko neće tamo pokrenuti libijsku revoluciju ili se suprostaviti glavnokomandujućima. I onda se pojavila tamo neka Marina. Mislila je ona da je pametna ali mi smo je zajebali, oterali smo je na drugi kraj sveta, neće ta više nos ovde pomoliti. Mislila je da može da se kači sa glavnokomandujućima. Jebeš mi sve, Marina je došla na drugi kraj sveta i ponovo se zakačila sa glavnokomandujućim bajom i to samo posle 3 nedelje.
Priča kaže sledeće...
Dobila Marina posao u velikoj svetlucavoj zgradi, opet u nekoj njivi van Kuala Lumpura di čak ni 603 ne ide (ide 607). Nije samo Marina dobila posao. U tu bajku ušla je sa njom Jelena od Beograda i Natalija od Brazil, Filip od Holandiju i Nedim od Sarajevo ba. Svi lepi, visoki, nasmejani, beli, prava slika i prilika jedne internacionalne kompanije. Svi oni su dobili fine poslove, di se sve zna šta ko radi i ko koje konce vuče i za kog šefa radi sem Marine. Marini su rekli da ona nešto tamo radi u kancelariji iza zaključanih vrata gde 10-tak analitičara sedi i kucka nešto. Marini su rekli da ona posmatra, gleda, snima, da vidi gde su njihove greške, šta tu može da se ispravi, kako to može da se ispravi, gde tu sistem greši a gde ljudi. I tako je Marina provela više od 3 nedelje svog života sedeći i sedeći u kancelariji Credit Swiss tima dok joj nisu rekli da će uskoro da ima sastanak sa Džekom. Da, znala je Marina da je Džek neki baja tu u kompaniji, znala je da je on neki glavonja ali ono što Marina nije znala...
Sve u svemu, sastanak je zakazan za ponedeljak. Marina je obukla svoje najlepše pantalone (trenutno i jedine poslovne) i spremila se potpuno za sastanak i minut pre nego što je krenula dole na prvi sprat u jednu od fancy opremljenih soba za sastanke gde baja uvek sedi, rekoše joj da će to morati da sačeka sutra.
Sutra je Džek bio džek pa je vodio celu ekipu belih nasmejanih lepih i visokih ljudi na ručak. To se ranije niije dešavalo, Džek nikoga nije vodio na ručak do tog trena. Bio je to lep ručak, jeli smo neke čudne stvarčice, borili se sa kineskim štapićima, smeškali se, ljubili guzice, ćaskali ali Marina je bila odsutna. S vremena na vreme bi rekla nešto što je sve ljude nasmejalo, jer takva je ona, uvek top of the class. Posle ručka prišao joj je mladi nasmejani šef, neko ko ti uvek razvedri dan kad ga vidis, neko kao Đape Bojović, odavnoproklamovani car srpskog poslovnog društva. Taj šef je počeo da sluša Marinine ideje i uskoro su Marina i on bili na sastanku na kojem je on, konačno, posle 3 nedelje, objasnio šta ova firma radi i kuda želi da ide i rekao je Marini da on nju savršeno vidi u svom IT timu, što bi svaki pametan čovek i trebao da kaže. Posle dva sata sastanka sa nasmejanim šefom, Marina se osećala kao da pripada toj firmi, da je sve tu napravljeno za nju, da je ona tu dovedena sa svrhom i da konačno zna koji je njen posao i bila je potpuno srećna što sastanak nije bio u ponedeljak.. ali svaka sreća tako kratko traje. Baja ima let u četvrtak uveče za negde i Marinin sastanak je konačno zakazan za četvrtak popodne posle 7 odlaganja. Vazduh je loše mirisao, neka napetost se vrtložila i ljudi su se čudno ponašali. Sve je nekako išlo naglavačke tog dana i bajin osmeh se izgubio negde u toku dana na silnim sastancima. Marina nije veselo skakutala do kancelarije. Sivi zidovi zgrade se više nisu smešili i ptičice više nisu pevale. Marina je imala utisak kao da je na ispitu kod Zorana Stojakovića po prvi put. Usta su joj se 3 puta osušila, podpitanja su bila brojna i ponekad nemoguća za odgovoriti, njegov ton je bio suv, glas hrapav i imala je utisak da će čuti ono poznato "Koleginice, mislim da Vi to niste dobro savladali" ali ovde nije bilo sledećeg ispitnog roka, nije bilo popravnog. To je bilo to, ili će je srušiti, ili će joj dati još jednu šansu. Sve je izgledalo kao da će pasti ispit potpuno. Sve probleme na koje je nailazila u toku te tri nedelje mu je iznela i on joj je rekao da on to sve zna i da mu ništa novo nije rekla. Marina je predložila rešenja tih problema ali je on i dalje bio nemilosrdan i grubo je gledao. Gledao je kao da je ona najgora bednica i glupača i kao da poslednje 3 nedelje ništa nije radila, jer, Bože moj, on je sve to već znao što mu je Marina rekla i ni u jednom trenutku nije pomislio da Marina nije znala sve to i da joj je trebalo 3 nedelje da sve to prokljuvi, otkrije, smisli rešenja, organizuje, poveže... ne, to nije bilo bitno. Verovatno misli da se problemi njegove kompanije raspredaju na internetu i da je Marina sve to lepo iščitala i dobro se pripremila za svoj budući "ne znam šta radim ali radim" posao. Da li nekom pukom srećom na sastanku je bio i nasmejani šef koji je brže bolje objasnio baji da Marina treba da pređe u IT i da bude pod njegovom komandom i baja je pitao nešto od čega se Marini opet zavrteo svet ali srećom stolica na kojoj je sedela je bila dovoljno stabilna i izdržala je potres 9 stepeni Merkalijeve skale "A šta ćemo ako se ne snađe u IT-ju?". "Naći ćemo joj drugi posao" brže bolje je odgovorio nasmejani šef i ublažio moj bes koji je bio spreman da izleti kao Merapi vulkan pre nekog vremena. Koji idiot raspravlja o budućnosti svojih zaposlenih ispred njih samih i zašto Marina jedina ide kod baje na raport?!?
Posle sastanka nasmejani šef je nazvao Marinu i rekao joj da joj treba čaj i da je vodi na čaj. Ona nelagodnost u vazduhu se pretvorila u oluju koja je nosila sve pred sobom ali samo napolju. Vreme je reflektovalo raspoloženje ali sve je bilo nekako lakše kad je Marina iza sebe ostavila firmu i ponovo počela da ćaska sa dobrim lovcem koji nažalost nije ubio Velikog Zlog Vuka ali je bar zamotao ranu koju je Vuk napravio....
I onda je krenula priča... Baja je vlasnik kompanije, moj lični Džek Pot. On je čovek koji voli da sve ide ko podmazano i da sve ide kako on zamisli. Logično, zar ne. Svako ko ima takvu kompaniju u džepu želi da se ona podiže i razvija... samo ostaje to jedno malo pitanje... zašto se Veliki Zli Vuk okomio na Crvenkapu kad je ona samo došla tu da radi tamo neki nebitan posao? Zašto  Jelena od Beograda i Natalija od Brazil, Filip od Holandiju i Nedim od Sarajevo ba ne raportiraju Velikom Zlom Vuku?
Šta se krije iza svega toga...
Kako god, Marina sada razbija IT i konfiguracije sistema i konačno zna šta radi ali jedan sivi oblak dolazi za 3 nedelje... Marina opet ima sastanak sa Velikim Zlim Vukom...