Ja sam verovatno poslednja osoba koja bi trebalo da piše ovaj blog. Ja sam se onog 3.8.2010 spakovala i laganim kasom srpske železnice otisnula u beli svet sa namerom da se ne vratim. Ja nisam otišla na fenomenalno plaćen posao ili neku visoku stipendiju da se bavim nekim naukama koje meni prijaju. Otišla sam na stipendiju od 150$ mesečno da učim indonežanski jezik.
U Srbiji sam imala stalan posao u dobroj firmi koja i dalje dobro posluje, imala sam platu od 500eura koja bi verovatno sad bila veća i možda bi i lepo napredovala. Vidim da su neke moje kolege dobile dobre pozicije i lepo im ide. Srećna sam zbog njih ali meni to nije bilo dovoljno. Otišla sam na stipendiju od 150$ da učim jezik koji mi otprilike nikad neće trebati. Budala jel da? Pa ja na to nisam tako gledala.
Kad sam stigla u Indoneziju našla sam posao da predajem engleski part time, radila sam online, išla po malo na časove, putovala, uživala i kad sam odlučila da mi treba kancelarijski posao, našla sam ga u Indoneziji i u Maleziji. Odlučila sam da prihvatim onaj u Maleziji.
Ne, nisam zaradila milione ali sam živela na visokoj nozi. Putovala sam, izlazila, jela po restoranima, priuštila sam sebi sve što sam želela. Nije mi bilo bitno da imam gomilu para na računu i da putujem kući na gastarbajterski odmor.
Tako živim i sad u Nemačkoj. Sad sam pravi gastarbajter ali i dalje nisam. Kad idem kući idem na par dana zato što moram da obavim neku papirologiju. Kad idem kući ne kupujem gomilu poklona za rodbinu i prijatelje. Svako dete mojih rođaka i prijatelja ima u dečijem fondu po neku paru od mene naravno za kafanu ali to je to.
I dalje nemam milione na računu pošto sve spiskam na putovanja i ne mislim da dignem kuću u dedovini sa sve lavovima. Znam, nikad od mene čovek neće biti.
Nego, da stignem do onoga o čemu sam htela da pišem. Pišu novine kako je tamo neki otišao u beli svet i kako se mukica posle mesec dana vratio kući jel ga nisu dobro plaćali. Ili vratio se kući jer je stalno padala kiša, ili vratio se kući jer mu komšije nisu nazvale pomoz Bog... Budem ja dobra i pročitam sve to i nasmejem se slatko. Te priče su jako simpatične ali potpuno nerealne. Neko ko se posle mesec dana vrati kući nikad nije ni trebao da odlazi. Šta je mesec dana? Treba bar 6 meseci da se stisnu zubi i pregura početna nostalgija i da se navikneš na nove stvari. U Evropi ćeš svuda naći burek i jogurt. Jeste, neće biti baš kao naš ali navikni se. Nisi valjda otišao iz Srbije i očekivao neku drugu Srbiju. Jeste, ima mnogo naših ljudi napolju ali navikni se da nisi kući. Jeste, u Irskoj stalno pada kiša, valjda si znao gde je Irska pre nego što si krenuo?! Jeste, slabo te plaćaju, izguraš mesec dva pa nađeš drugi posao samo dok se malo navikneš i upoznaš ljude. Jeste, komšije ne razgovaraju sa tobom, nađi druge ljude sa kojima ćeš da razgovaraš. Kolege u firmama su uvek za pivo, stranci koji žive tamo su uvek za druženje. Jeste, drugačiji su od tvojih ortaka iz kraja ali navikni se. Ako si odlučio da kreneš onda zagrizi i kreni.
Ne, nigde nije kao kod mame ali navikni se!
Ovo pričam iz ličnog iskustva i iskustva gomile prijatelja koji su razbacani po svetu. Imam par prijatelja koji imaju super plaćene poslove i firme ih šalju po svetu. Svi ostali su otišli sa željom i voljom da se bore za neko bolje sutra koje nisu videli u Srbiji i u tome su uspeli. Smešno mi je što novine nikad ne pišu o tim ljudima nego samo o ovima kojima je kući najbolje i kako je svet jedno veliko strašno mesto.
Novine naravno uvek pišu o naučnicima koji naprave neki bum i to mi je uvek super ali tu se nikad ne spominje da se ti fenomenalni umovi nikad neće vratiti jer Srbija nema ništa da im ponudi. Tu se samo veliča činjenica da su iz Srbije kao, eto, brilijantni mladi umovi iz naše zemlje. Manje više, svi ti brilijantni umovi su trenutno na listi čekanja za pasoš zemlje u kojoj su.
Tako, ako si odlučio da ideš, stisni zube i kreni. Smesti negde u dubinu svog mozga da ideš negde u nepoznato i da što pre prihvatiš taj drugačiji svet oko sebe lakše će biti.
Ne, nigde nije kao kod mame ali jebeno se navikni i prestani da cmizdriš po novinama!
U Srbiji sam imala stalan posao u dobroj firmi koja i dalje dobro posluje, imala sam platu od 500eura koja bi verovatno sad bila veća i možda bi i lepo napredovala. Vidim da su neke moje kolege dobile dobre pozicije i lepo im ide. Srećna sam zbog njih ali meni to nije bilo dovoljno. Otišla sam na stipendiju od 150$ da učim jezik koji mi otprilike nikad neće trebati. Budala jel da? Pa ja na to nisam tako gledala.
Kad sam stigla u Indoneziju našla sam posao da predajem engleski part time, radila sam online, išla po malo na časove, putovala, uživala i kad sam odlučila da mi treba kancelarijski posao, našla sam ga u Indoneziji i u Maleziji. Odlučila sam da prihvatim onaj u Maleziji.
Ne, nisam zaradila milione ali sam živela na visokoj nozi. Putovala sam, izlazila, jela po restoranima, priuštila sam sebi sve što sam želela. Nije mi bilo bitno da imam gomilu para na računu i da putujem kući na gastarbajterski odmor.
Tako živim i sad u Nemačkoj. Sad sam pravi gastarbajter ali i dalje nisam. Kad idem kući idem na par dana zato što moram da obavim neku papirologiju. Kad idem kući ne kupujem gomilu poklona za rodbinu i prijatelje. Svako dete mojih rođaka i prijatelja ima u dečijem fondu po neku paru od mene naravno za kafanu ali to je to.
I dalje nemam milione na računu pošto sve spiskam na putovanja i ne mislim da dignem kuću u dedovini sa sve lavovima. Znam, nikad od mene čovek neće biti.
Nego, da stignem do onoga o čemu sam htela da pišem. Pišu novine kako je tamo neki otišao u beli svet i kako se mukica posle mesec dana vratio kući jel ga nisu dobro plaćali. Ili vratio se kući jer je stalno padala kiša, ili vratio se kući jer mu komšije nisu nazvale pomoz Bog... Budem ja dobra i pročitam sve to i nasmejem se slatko. Te priče su jako simpatične ali potpuno nerealne. Neko ko se posle mesec dana vrati kući nikad nije ni trebao da odlazi. Šta je mesec dana? Treba bar 6 meseci da se stisnu zubi i pregura početna nostalgija i da se navikneš na nove stvari. U Evropi ćeš svuda naći burek i jogurt. Jeste, neće biti baš kao naš ali navikni se. Nisi valjda otišao iz Srbije i očekivao neku drugu Srbiju. Jeste, ima mnogo naših ljudi napolju ali navikni se da nisi kući. Jeste, u Irskoj stalno pada kiša, valjda si znao gde je Irska pre nego što si krenuo?! Jeste, slabo te plaćaju, izguraš mesec dva pa nađeš drugi posao samo dok se malo navikneš i upoznaš ljude. Jeste, komšije ne razgovaraju sa tobom, nađi druge ljude sa kojima ćeš da razgovaraš. Kolege u firmama su uvek za pivo, stranci koji žive tamo su uvek za druženje. Jeste, drugačiji su od tvojih ortaka iz kraja ali navikni se. Ako si odlučio da kreneš onda zagrizi i kreni.
Ne, nigde nije kao kod mame ali navikni se!
Ovo pričam iz ličnog iskustva i iskustva gomile prijatelja koji su razbacani po svetu. Imam par prijatelja koji imaju super plaćene poslove i firme ih šalju po svetu. Svi ostali su otišli sa željom i voljom da se bore za neko bolje sutra koje nisu videli u Srbiji i u tome su uspeli. Smešno mi je što novine nikad ne pišu o tim ljudima nego samo o ovima kojima je kući najbolje i kako je svet jedno veliko strašno mesto.
Novine naravno uvek pišu o naučnicima koji naprave neki bum i to mi je uvek super ali tu se nikad ne spominje da se ti fenomenalni umovi nikad neće vratiti jer Srbija nema ništa da im ponudi. Tu se samo veliča činjenica da su iz Srbije kao, eto, brilijantni mladi umovi iz naše zemlje. Manje više, svi ti brilijantni umovi su trenutno na listi čekanja za pasoš zemlje u kojoj su.
Tako, ako si odlučio da ideš, stisni zube i kreni. Smesti negde u dubinu svog mozga da ideš negde u nepoznato i da što pre prihvatiš taj drugačiji svet oko sebe lakše će biti.
Ne, nigde nije kao kod mame ali jebeno se navikni i prestani da cmizdriš po novinama!
3 comments:
Odličan tekst jer je to poenta - ne ideš vani da bi tražio svoju zemlju. Svaka čast!
Blog je odlicna stvar i super je sto pisete. Ja sam uzivao, iako mi uvek smeta kad ljudi koji odu napolje neblagonaklono gledaju na mesto odakle su potekli, a to malo provejava kroz vasa pisanija.
Ipak, moj vam je veliki savet da povedete racuna o pismenosti clanaka koji objavljujete. Cak i kad vam pismenost nije jaca strana, uvek mozete potraziti pomoc od nekoga ili izguglati. Veliko slovo, zarez, pocetak i kraj recenice, smisleni sklop recenice - sve je to jako vazno, a ne nesto sto je silom nametnuto (bar se meni cini da imate takvo misljenje s obzirom kako su vam recenice sastavljene).
Odličan post, jako mi se dopada tvoj blog :)
Post a Comment