Ne, nigde nije kao kod mame ali navikni se!

Ja sam verovatno poslednja osoba koja bi trebalo da piše ovaj blog. Ja sam se onog 3.8.2010 spakovala i laganim kasom srpske železnice otisnula u beli svet sa namerom da se ne vratim. Ja nisam otišla na fenomenalno plaćen posao ili neku visoku stipendiju da se bavim nekim naukama koje meni prijaju. Otišla sam na stipendiju od 150$ mesečno da učim indonežanski jezik.

U Srbiji sam imala stalan posao u dobroj firmi koja i dalje dobro posluje, imala sam platu od 500eura koja bi verovatno sad bila veća i možda bi i lepo napredovala. Vidim da su neke moje kolege dobile dobre pozicije i lepo im ide. Srećna sam zbog njih ali meni to nije bilo dovoljno. Otišla sam na stipendiju od 150$ da učim jezik koji mi otprilike nikad neće trebati. Budala jel da? Pa ja na to nisam tako gledala.

Kad sam stigla u Indoneziju našla sam posao da predajem engleski part time, radila sam online, išla po malo na časove, putovala, uživala i kad sam odlučila da mi treba kancelarijski posao, našla sam ga u Indoneziji i u Maleziji. Odlučila sam da prihvatim onaj u Maleziji.

Ne, nisam zaradila milione ali sam živela na visokoj nozi. Putovala sam, izlazila, jela po restoranima, priuštila sam sebi sve što sam želela. Nije mi bilo bitno da imam gomilu para na računu i da putujem kući na gastarbajterski odmor.
Tako živim i sad u Nemačkoj. Sad sam pravi gastarbajter ali i dalje nisam. Kad idem kući idem na par dana zato što moram da obavim neku papirologiju. Kad idem kući ne kupujem gomilu poklona za rodbinu i prijatelje. Svako dete mojih rođaka i prijatelja ima u dečijem fondu po neku paru od mene naravno za kafanu ali to je to.

I dalje nemam milione na računu pošto sve spiskam na putovanja i ne mislim da dignem kuću u dedovini sa sve lavovima. Znam, nikad od mene čovek neće biti.

Nego, da stignem do onoga o čemu sam htela da pišem. Pišu novine kako je tamo neki otišao u beli svet i kako se mukica posle mesec dana vratio kući jel ga nisu dobro plaćali. Ili vratio se kući jer je stalno padala kiša, ili vratio se kući jer mu komšije nisu nazvale pomoz Bog... Budem ja dobra i pročitam sve to i nasmejem se slatko. Te priče su jako simpatične ali potpuno nerealne. Neko ko se posle mesec dana vrati kući nikad nije ni trebao da odlazi. Šta je mesec dana? Treba bar 6 meseci da se stisnu zubi i pregura početna nostalgija i da se navikneš na nove stvari. U Evropi ćeš svuda naći burek i jogurt. Jeste, neće biti baš kao naš ali navikni se. Nisi valjda otišao iz Srbije i očekivao neku drugu Srbiju. Jeste, ima mnogo naših ljudi napolju ali navikni se da nisi kući. Jeste, u Irskoj stalno pada kiša, valjda si znao gde je Irska pre nego što si krenuo?! Jeste, slabo te plaćaju, izguraš mesec dva pa nađeš drugi posao samo dok se malo navikneš i upoznaš ljude. Jeste, komšije ne razgovaraju sa tobom, nađi druge ljude sa kojima ćeš da razgovaraš. Kolege u firmama su uvek za pivo, stranci koji žive tamo su uvek za druženje. Jeste, drugačiji su od tvojih ortaka iz kraja ali navikni se. Ako si odlučio da kreneš onda zagrizi i kreni.
Ne, nigde nije kao kod mame ali navikni se!

Ovo pričam iz ličnog iskustva i iskustva gomile prijatelja koji su razbacani po svetu. Imam par prijatelja koji imaju super plaćene poslove i firme ih šalju po svetu. Svi ostali su otišli sa željom i voljom da se bore za neko bolje sutra koje nisu videli u Srbiji i u tome su uspeli. Smešno mi je što novine nikad ne pišu o tim ljudima nego samo o ovima kojima je kući najbolje i kako je svet jedno veliko strašno mesto.
Novine naravno uvek pišu o naučnicima koji naprave neki bum i to mi je uvek super ali tu se nikad ne spominje da se ti fenomenalni umovi nikad neće vratiti jer Srbija nema ništa da im ponudi. Tu se samo veliča činjenica da su iz Srbije kao, eto, brilijantni mladi umovi iz naše zemlje. Manje više, svi ti brilijantni umovi su trenutno na listi čekanja za pasoš zemlje u kojoj su.

Tako, ako si odlučio da ideš, stisni zube i kreni. Smesti negde u dubinu svog mozga da ideš negde u nepoznato i da što pre prihvatiš taj drugačiji svet oko sebe lakše će biti.
Ne, nigde nije kao kod mame ali jebeno se navikni i prestani da cmizdriš po novinama! 

Srbi i vize... ili izbegavanje čuvenog FT1P

Ne znam za vas ali ja sam se poprilično izvežbala u ambasadama po zemlji i svetu. Uvek ponesem neki dodatni papir kad su u pitanju vize jer, ko zna zašto će mi trebati. Srećom u kancelariji imamo "recycle bin" pa ako nešto odštampam previše, neko će taj papir za nešto iskoristiti.
Nikad me nisu odbili i gomilu viza sam dobila po ubrzanoj proceduri pošto su mi svi klijenti megalomanski. Šta reći kad sam australijsku vizu dobila za 2 dana.
Mahinder je jako fina asistentinja u našoj firmi koja je zadužena za sve i svašta i nikad joj ništa nije teško da uradi. Razgovor juče je tekao ovako
Mahinder: Za Thai vizu ti treba formular, slika i kopija pasoša.
Marina: A da mi uradiš jedan onaj papir da sam ja zaposlena ovde? Kao potvrdu.
Mahinder: Aj dobro
Marina: Ja ću odštampati avionsku kartu i rezervaciju hotela.
Mahinder: Šta će ti to? Na sajtu ambasade piše da ne treba
Marina: Mani ti mene... samo ti meni spremi taj dokument

I odem ja jutros u ambasadu u 9 iako mi je rečeno da se otvara u 9:30. Uvatim svoje mesto u redu i iza mene se posadi Francuz i milion drugih ljudi.
Ulazimo u ambasadu i lepo piše "Ambasada sutra ne radi, ko aplicira danas, pasoši u ponedeljak".
Već vidim kako moj avion odlazi bez mene i kako plaže po Puketu i Phi Phiju se pretvaraju u još jedan dosadan produženi vikend u KL-u.

Marina: Dobar dan  (kez od uveta do uveta). Znate, ja imam bukiran let u subotu ujtru za Puket.
Službenik: Aha. Obično je procedura 2 radna dana a mi sutra ne radimo.
Marina: Pa znam ali ja bi malo na odmor, šef mi je konačno odobrio par dana off
Službenik: Vi radite u Maleziji?
Marina: Da, evo vam kopija radne vize, potvrda od firme, avionska karta i rezervacija hotela.
Službenik: Sedite, proverićemo dokumenta.
Sat vremena kasnije
Službenik: Dođite po vaš pasoš danas popodne
Marina: Hvala puno vrlo ste ljubazni

Za to vreme se Francuz posvađao 3 puta sa službenicima jer je i on trebao da leti sutra.
Pride se pojavila britanka koja je ostavila decu u Tajlandu i treba da ide sutra da ih pokupi.

Talenat kažem ja :)

Kako je Marina dobila 3 dana Srbije za rođendan

Poslali oni mene službeno u Štutgart da vidim mog ljubljenog japanca. Trebala su ići šefica i njena verna druga ali su bile zauzete drugim projektima. Naravno karta se kupuje u poslednjem trenutku, hotel se na jedvite jade bukira u poslednjem trenutku pošto je nedelja sajma u Štutgartu i ja i kolega, kojeg baš mnogo ne volem i kojeg sam ogovarala u prethodnom postu se spakujemo i krenemo.
Karta je bukirana KL-Abu Dabi - Diseldorf-Štutgart  a povratak preko Beograda sa cela 2 sata zadržavanja u Beogradu. Sa tugom sam ja gledala u tu kartu jer sam mogla samo sat vremena da istrčim sa aerodroma da udahnem vazduha, eventualno da popijem kafu sa nekim i da utrčim opet unutra.
Kad Beograd oseti da mu se vraćam vreme se skroz zabuni i uvek bude neko sranje pa da ne kvarimo tradiciju desilo se opet. Avion Beograd-Štutgart je kasnio 2.5 sata u poletanju zbog oluje koja je divljala i nosila kuće pa smo i mi kasnili iz Štutgarta 3 sata i tako da je naš let za Abu Dabi otišao bez nas u njemu.
A meni milina
Nisam se mnogo potresla što se kolega nervirao.
Naravno provela sam pola noći pokušavajući da dobijem novu kartu za mene i njega pa razdvajajući naše karte pošto su bile povezane da bi on otišao što pre a ja ostala još koji dan. Sa njegovim malajskim pasošem on nije mogao da izađe sa aerodroma pa je sledećih 16 sati čučao na terminalu a Marina se baškarila u Crown Plazi o trošku nacionalne avio kompanije.
Nisam se baš mnogo potresla.
Bila sam fina, pitala sam policiju da li postoji neki način, neki papir da ja potpišem da mu izdaju privermenu tranzitnu vizu ali rekli su "no way Hose".
I tako sam ja uzela kartu za nedelju baš tog vikenda kad je ekipa Društva Putnika Srbije planirala da ide na planinarenje koje smo ranije propustili zbog poplava.
To je ono, kad nešto želiš svim srcem... :D

IT industrija u Srbiji iliti kako je Marina išla na razgovore za posao

Vratila sam se u Maleziju... da li sam pogrešila, ko će ga znati. Nisam ni razmišljala... otprilike da je prošlo 36 sati od momenta kad mi je Prem poslao porukicu da se vratim na svoju staru poziciju sa novim beneficijama do momenta kad sam počela da se pakujem.

Verovatno mi je dosadilo to što nijednoj kompaniji u Srbiji ne trebam i što sam 5 meseci išla od razgovora do razgovora gde su mi, na manje više lepši ili ružniji način, govorili da eto baš sad nemaju mesto za mene. Ne znam ni zašto sam tražila posao u Srbiji. Čitala sam bajke o IT industriji u Srbiji i mislila sam da ću i ja naći svoje mesto ali verovatno sam odavno trebala da prestanem da verujem u bajke.

Bila sam na razgovoru za posao u novosadskoj firmi koja se zove MI System. Prvo sam išla kod HR menadžerke na razgovor, pa nekoliko nedelja kasnije kod direktora pa nekoliko nedelja kasnije kod menadžera sa kojima bi trebalo da radim. Nakon toga su mi poslali zadatak da ga uradim. Na razgovoru za posao spomenuli da eto ja savršeno odgovaram njihovim potrebama i da je posao moj. Kad sam poslala odrađen zadatak, dve nedelje kasnije sam dobila "hvala ali eto mi smo se odlučili za nekog drugog" mail. Pritom je menadžerka sa kojom sam se dopisivala spomenula u mailu da su imali neviđen broj kandidata (što je potpuno kontradiktorno onom što mi je direktor rekao par nedelja ranije) i da su odabrali nekog drugog.

Kada sam joj poslala mail da je njihov pristup svemu nečuven ona mi je spomenula da bi ja trebalo da znam kako sve to ide pošto sam radila u inostranstvu. Nisam želela da joj odgovorim na taj mail... očigledno ona nikad nije ni zakoračila u poslovni svet van svoja četiri zida.  Iskreno ne preporučujem da im ikada pošaljete CV.

Na razgovoru za posao u čuvenoj firmi Nordeus koja je poznatija kao srpski google i ujedno najpoželjniji poslodavac u IT industriji u Srbiji pošto svi sede na poslu i igraju igrice koje ja ujedno baš i ne volem mnogo, gospođica koja me je intervjuisala nije prestajala da gleda u svoj komp i da kucka svaku moju reč. Da ne spominjem to da sam dobijala mailove od nje koji su bili na "ti". Na "ti" u poslovnom svetu se prelazi kad ja potpišem ugovor, sve ostalo je neprofesionalno po meni.

Njena pitanja su bila vezana za moj CV koji je detaljno napisan i koji sam joj ja samo prepričala i ona pogled uopšte nije dizala sa svog kompa. Ličila mi je na daktilografkinju i na istražnog sudiju u jednom. Prijatnije sam se osećala na sastanku sa glavonjama Daimlera u Holandiji gde smo išli kao na klanicu. Mislim da me je za sat vremena intervjua 2 puta pogledala i to preko svog monitora. Mi nismo razgovarale, ja sam odgovarala na pitanja. Devojka koja je došla posle nje da me testira je bila mnogo prijatnija ali sam ja tu već izgubila želju da radim u čuvenom Nordeusu.

Razgovor u VIP-u je bio mogu reći najprijatniji. Oni su kao iskusni, poslali na razgovor devojku iz HR-a i čoveka koji bi trebao da mi bude menadžer na poziciji za koju konkurišem. Mislim da smo i on i ja videli posle 15tak minuta da ja nisam za tu poziciju pa smo skratili intervju da ne bi gubili i moje i njihovo vreme. Njima je trebao programer, što ja nisam a s druge strane nisu napisali dobar opis posla u oglasu. Oboje veoma prijatni i veoma profesionalni i cene moje vreme a ne da me zovu da im dolazim 200 puta kao već pomenuta novosadska firma. Videla sam da su kasnije promenuli opis pozicije i oglasili je. Uče na greškama.

Telenor ima milion novih pozicija i od tog miliona ja imam iskustva i predispozicije za bar 10. Za svaku jednu sam vrlo uredno dobila odbijenicu u roku manjem od 24h tako da sam obećala sebi da neću više konkurisati kod njih. Imam utisak da čim vide moj CV imaju automatsko reject dugme. Tj, ni ne pogledaju mi CV.
Onda su zapošljavanje prebacili nekoj HR agenciji koja me je odmah pozvala na intervju ali je meni karta već bila bukirana.

U nekom momentu sam pila kafu sa Zoranom koja voli astrologiju i koja mi je pogledala u zvezde čim sam ja uzdahnula "Hoću li ikad naći posao?". Rekla je da će me bivši šef zvati vrlo uskoro da mi ponudi posao.
Ne verujem ja u to. Ja se ustvari plašim tih sranja... posebno odkad mi je telefon zazvonio da se vratim u Maleziju kratko nakon toga. 

Zasto ona ne moze da ide u banju?

Jelena Cubrilo je moja drugarica iz osnovne skole. Kao dete je imala nesrecu u kojoj su joj stradale obe noge. Nije zavrsila u invalidskim kolicima ali njeno kretanje je u velikoj meri otezano. Kroz celu osnovnu skolu ceo razred se uvek trudio oko nje i pomagali smo joj da se krece. Secam se kad je decko koji joj je najvise pomagao, pao 5. Razred, kakva panika je nastala oko toga ko ce joj pomagati.
Do svoje 18. Godine imala je pravo da o trosku drzave ide svake godine u banju a posle 18te samo ukoliko se operise. 2005godine je operisala levu nogu i imala je pravo na banju par godina.
Sada su lekari zakljucili da njoj banja ne pomaze i da ona vise nema prava na banju zbog svojih godina. Ne dozvoljavaju joj ni da ode licno na komisiju da bi mogla da im kaze da njoj u stvari banja mnogo pomaze i da se ona mnogo bolje oseca cele godine posle nekoliko nedelja terapije.
Ja se bas i ne razumem u celu proceduru ali ona kaze da sad po novom zakonu daju banju na osnovu sifri bolesti a ne pojedinca.... na njene sifre g80 i g 82 pise da nema prava jer oni smatraju da nema poboljsanja. Gde god je pitala samo je dobila negativne odgovore i sleganje ramenima. Posto nije baba od 65+ godina, nema banje za nju.
Ne trazimo pare za banju vec rupu u zakonu koja ce Jeleni dozvoliti da ode jednom godisnje u banju. Ja sam pravno nepismena pa mi treba pomoc.
Ukoliko su potrebni jos neki podaci slobodno me kontaktirajte.
Svaki dobronameran savet je dobrodosao :-)

Novi pogled na Tviter iliti kako je KiWebBiz ubio kikindsku dosadu

Kikinda je divna varoš, prosto magična ukoliko želite da pobegnete da usijanog beogradskog asfalta. Kikinda je tiha, mirna, usporena, uspavana. Ništa se pod plavim nebom ovde ne dešava. Eto, par godina unazad smo imali manifestaciju kikindsko leto gde se uvek nešto dešavalo... ili izložbe, predstave, prikazivanje filmova, pošto bioskop nemamo i mnogo zanimljivih stvari gde su i mladi i stari mogli da uživaju.
Kažu da ove godine nema para za tako nešto pa je Kikinda, i onako uspavana samo nastavila svoj dremež i nastavila da čeka neke bolje dane.
Pre par meseci vratila sam se u moju uspavanu varoš, nikako i da ostanem u njoj ali eto desilo se da ću celo leto da zveram okolo pa rekoh da vidim da li se nešto dešava.
Kad ono...
Tviter sam otvorila davno, verovatno u isto vreme kad i fb ali ga nisam nešto previše koristila. Nije mi bio zanimljiv. Neko je tu upleo prste i objasnio mi kako tviter radi i šta radi i ja sam počela da pratim ljude i da ga koristim efektivno.
Svi ti ljudi su mi bili zanimljivi i imali su ponešto zanimljivo da kažu. Nisam nikad imala prilike da ih upoznam s obzirom da nisam bila u državi.
Nego, da se ja vratim na uspavanu Kikindu.
Dani prolaze, ništa se ne dešava, pada kiša, ne mogu na bazen, ne pada kiša, idem na bazen, prošetam gradom, odem da se igram sa bratičinom, čitam knjigu, cunjam po netu, čitam tviter, čitam novine, ćaskam sa tetom, ćaskam sa drugarima, pijem kafu, uživam u prirodi, pomažem teti oko bašte... Mislim, posle užurbanog života kualalumpurskog, umirem od dosade.
I onda se tu neka ekipica koju znam sa tvitera setila da organizuju #kiwebbiz iliti dvodnevni seminar u Kikindi na temu socijalnih mreža i poslovne primene istih, i rekoh, da ne budem lenja kliknem na "prijavi se". Videla sam da će da učestvuju ljudi koje pratim već neko vreme na tviteru pa rekoh, što da ne. I ovako nemam ništ pametnije da radim. Reko mi je Bjuti da je ekipa "siroma" ali rekoh, batice, smrtno mi je dosadno.
Kikinda je za ta dva dana oživela. Pojavili su se neki zanimljivi ljudi, neki malo manje zanimljivi... naučila ponešto novo, smejala se, videla čak i neke nove stvari u samoj Kikindi, ćaskala sa ljudima, dobila knjigu na poklon, dobila par novih prijatelja na poklon, dobila par kvalitetnih ideja...
Kad sam ustala u ponedeljak tviter više nije bio isti... avatari su oživeli :)
Hvala svima koji su mi ulepšali ovaj vikend ... šaljem vam osmeh.

Jedina sosa u Kuala Lumpuru

Belim muskarcima je u Maleziji život dao Azijatkinje, male, slatke, nasmejane, uradile bi sve za belo meso, poubijale i odrekle s cele familije ako treba, namincane, naštimovane, napucane i uvek spremne da kleknu i počnu. Ne kažem da su sve Azijatkinje lake ali statistički gledano procentaža teži u beskonačnost, kad bi to zakoni moderne statistike dozvoljavali. Neki ljudi su mi govorili da se ponekad stide svojih sunarodnica pošto bi prodale dušu đavolu samo da budu sa belcima.
S druge strane, Malezija nama, blim ženama nije dala ništa takvo. Jest, Malajci su mali, slatki baš i nisu, nasmejani ali šta ja da radim sa mojih 178cm sa jednim malim nasmejanim Malajcem. Govorim tiho i nosim Malajca sa sobom... right... S druge strane već sam pisala o tome kako su Azijati slabo obdareni i kako ustvari nemaju šta da pruže nama, belim ženama. Tako da, Azija, sama po sebi, nije baš pravljena po mojoj meri. Kod nas u Srbiji se kaže da muškarci koji voze velika kola samo žele da nadomeste to što im fali u gaćama. Verovatno je i ovde tako sa kolima, zgradama, ulicama, bulevarima... sve je veliko, a vajde nikakve :D. Tu i tamo se pojavi neki Arapin, Iranac kojem sam ja kao od Boga data i koji me gleda kao da sam sa neba sišla ali nešto mi nisu interesantni. Možda vam jednom prilikom ispričam priču kako me je grom strefio u sred LRT-ja i kako mi od onda svet nije isti... ali sve se to završilo na slomljenom srcu... kod mene valjda ni ne može drugačije da se završi.
Od kad je Jelena otišla nazad u Beograd shvatila sam da sam jedina devojka iz Srbije u Maleziji. Ima tu nekih Bosanki koje studiraju na Islamskom univerzitetu koji je na drugom kraju grada, Hrvatica možda, jedna Slovenka, ali kad lociramo Srbiju, ja sama, bar mislim da sam sama. No, nije to toliko bitno, i ovako sam većinu svog života provela sa muškarcima i  uvek su mi oni bili bolji prijatelji nego žene tako da mi i ne pada teško što baš i nemam sa kim da lajem na domaćem jeziku, mislim, žensko. 
Zvrcnem tu i tamo Miloša, malog Hadžiju, Danka, Borjana, sad i Dadu i čujem par rečenica domaćeg jezika i to mi je dovoljno. Izađem sa njima, provedem se, upoznam neke nove ljude, visim tu i tamo sa nekim lokalcima, italijanima, ali što se tiče ljubavnog života, u Aziji sam osakaćena. Možda bi trebalo da se preselim u Afriku ili na Blistok... tamo još uvek neki lepotani leče slomljena srca koja sam im ostavila :D S druge strane ja sam onaj tip žene kojoj treba visok kršan Balkanac i dolazim iz zemlje gde su svi lepi visoki i zgodni (moliću lepo da se Vlada kuvar, Jovan, Kika, Zloba, Benko i ostali pronađu u ovom tekstu) tako da, verovatno, Azija nema šanse kod mene... :D doduše, ni ja kod nje :D

Odliv mozgova iz Srbije

Prelazim tako po profilima svojih drugara na facebook-u, a imam ih fala Bogu po celom svetu i svuda naokolo ali im ih dosta po Srbiji. Taman se setim da pitam Aleksandru nešto oko programiranja kad njoj piše na profilu Current city: Bonn, Germany. Shvatim da se Vladi nisam javila 100 godina kad njegov trenutni grad Hamburg, Germany, Tanja u Barsi, Bojana je vec poodavno u Australiji, Vlada isto, mislim da je odvukao i svog brata Željka. Laki je u Brazilu, vratio se na mesec dana nazad u Srbiju ali već ima povratnu kartu za nazad, Sloba je dobio posao kod Italijana pa luta po svetu, Benko odavno radi za Britance, Jelena isto, Nikola je zapalio u Kinu, Ninu je ljubav odvela u Sloveniju, Natašu u Portugal, Aleksandar je u Singapuru, Aleksandra u Bangkoku,

Sinče radi za Rumune, čak i moj teča sa svojih 30 godina radnog iskustva je morao da ode i da krene da radi za Crnogorce (moliću lepo, ipak je to druga država). Jeja je u Bristolu, koliko znam Iva se pakuje za Škotsku, Vanja je u Danskoj, Jovana u Nemačkoj, Nikola i Bane rade na brodu, Sandra je otišla za UK čim je diplomirala, Rista i Iva su zapalili za San Diego, Piki je u Sietlu, Miki u Beču, Aleksandar odavno traži posao na Blistoku, Vlada traži posao bilo gde, Jovan mi je rekao da se misli da se i on pakuje za Kinu iako je on jedan od najtežih slučajeva one vrste "Ja ostajem ovde!".


Doduše, ima jako puno onih koji ne žele da odu, da li zbog porodice ili zbog društva ali činjenica je da se od odlivu mozgova iz Srbije jako puno priča. Slatko sam se nasmejala kad sam pročitala negde da će odliv mozgova iz Srbije prestati onda kada svi odu... a to će biti uskoro kako smo krenuli.

Jednog dana kad odem kući na odmor, neću nikoga zateći tamo sem nekih meni nebitnih ljudi. Svi će negde u nekoj dalekoj zemlji graditi svoje brilijantne karijere i dokazivati se pred nekim drugim ljudima i graditi stabilnije stubove nečije tuđe ekonomije. Gledam, mladi bračni par iz moje firme je sebi kupio stan posle 5 godina rada. Lepo predgrađe Kuala Lumpura koje se razvija, nešto kao blokovi u Novom Beogradu. Roditelji su im u Kini, siromašni, nisu im ništa pomogli. Jedna moja bivša koleginica je kupila kuću u Sremčici (!!!!) posle 15 godina rada i sad je pod konstantnim pritiskom da ne izgubi posao pošto je podigla kredit za tu kuću i pozajmila tu i tamo.

S jedne strane mi je žao, Srbija nas je školovala, bar za sebe kažem. Ja sam sve vreme studiranja bila na budžetu države i školovala se za sitne pare. Većina mojih prijatelja isto tako. Samo sam kupovala knjige, sveske i plaćala sitno prijave ispita. Ovi u Beogradu nisu ni plaćali prijave ispita. Živela sam ko bubreg u loju za vreme faksa, dve godine sam živela u studenstkom domu gde je stanarina bila 10eura mesečno, primala studentski kredit, završila dobar fakultet, radila sve i svašta, uživala u toku studija i onda je došlo vreme da se zaposlim. Skoro 8 meseci su trajale moje šetnje po raznim firmama i po raznim ragovorima za posao. Testiranja su bila od debilskog nivoa do nivoa doktora nauka, razgovori za posao takođe. Posle tih 8 meseci sam dobila posao bez ikakvih veza i vezica, dobila sam platu sa kojom sam mogla dupe da obrišem ali sam uspevala tu i tamo nešto da sačuvam, ne pitajte kako... i odlučila sam da odem.

Stipendija u Indoneziji je izgledala kao savršena prilika za tako nešto. Ne, nisam planirala da odem tako daleko, mislila sam najdalje do Emirata ili Katara ali eto, zadesio se taj daleki istok. Daleko je, zajebano je, možda neću ostati ovde, ko zna gde će me život odneti, možda nazad kući ali šanse za to su jako jako male. Svi mi volimo noćni život Beograda, volimo planine, reke i jezera Srbije, volimo Petrovaradinsku tvrđavu i vojvođanske salaše, svi mi imamo prijatelje sa kojima volimo da provodimo vreme, da se zezamo i ćaskamo ali u današnje vreme treba ti gomila para za noćni život a da ne pričam o putovanjima i zezanju... u Srbiji, retki su ti srećnici što mogu to sebi da priušte koliko god žele i kad god žele. Sve ostale će izgleda opet da pojede mrak.

Čini mi se da će Balašević ponovo da zapeva onu svoju...i šta na kraju bidne, putnici za Sidnej, izlaz taj i taj...