...

Januar je proleteo, kao da je juče počela nova godina, kao da je juče otkucao sat ponoć i tu neki meni bliski ljudi su mi poželeli srećnu novu... ne sećam se, ... ne mogu da kažem da mi nije stalo do ljudi koji su mi je čestitali, stalo mi je ali ne sećam se nijedne porukice koju sam primila, niti se sećam ljudi koji su mi čestitali novu godinu... sve je nekako ostalo u magli i raspršilo se u milion sitnih čestica, nestalo, iščezlo, zaboravljeno... samo je ostala gorka istina, bolna, prebolna, tužna, okupana suzama koje ne prestaju da teku... Nje više nema. Ugasila se najsvetlija zvezda na mom nebu i ostavila me u mraku, uglasila se moja sreća, moj osmeh. Slomilo mi se srce na hiljadu komada tako da ne može ni da se sastavi ni da se zalepi... niti da zaraste...
Ugasila se jedna velika životna energija, jedna radost... Padala je kiša tog dana kad je umrla... Kažu ljudi, žali za životom. Nije htela da umre, htela je da živi i da deli svoju beskrajnu energiju svima, htela je da se smeje samnom i sa drugom decom koju je toliko volela. Htela je da predaje, da se cela škola i dalje ori od njenog glasa i smeha... koliko je volela da predaje... Mislim da joj je najtužniji dan u životu bio onaj kad je dobila rešenje za invalidsku penziju... Nista drugo joj nije bilo toliko teško.
Nije zaslužila da umre. Ne sada.
Zaslužila je da umre u dubokoj starosti, srećna, bezbrižna, da joj jedina briga budu unuci i sta će kuvati tog dana...
Mogu ja ovako pisati celu večnost ali nista mi neće olakšati ovu bol, svaka reč je suvišna, svaka suza peče ...

Tako dragi moji prijatelji, svima kojima nisam odgovorila na porukicu za novu godinu ili Božic ili neku slavu... izvinjavam se. Znate i sami da mogu samo najbolje da vam poželim... i puno zdravlja...

Moja draga majka sad spava sa andjelima... a ja sam sama u mraku... a bol... neopisiv...

In Casablanca human life is cheap

I otišla sam tamo ponovo... zašto, ni sada mi nije jasno... išla sam kući, osećala sam to, vuklo me je, i osećala sam se kao da sam kući i verovatno ću otići ponovo... ali onda se neću vratiti, bar mislim... onda ću zauvek ostati u toj zemlji bez zelenila, bez života kavog ga sad poznajem... mada... nedostajaće mi ljudi, to znam sigurno... Rekla sam Zlobici, nedostajalo bi mi da se nekom javim na telefon sa "sta bre oćeš ti?" :D i nedostajalo bi mi da mi neko pošalje poruku "aj da otpadamo negdi"... drugim rečima samo lupam gluposti... vratiću se, ali neću živeti sa njihovom religijom, njihovim razmišljanjima, bar ne dugo... Jednom prilikom me je Zlobica zagrlio i rekao mi.. "svaka čast draga... uopšte mi nije jasno kako si ti izdržala 2 meseca ovde"
Maroko, zemlja peska, palmi, pomorandži, Islama, glupih ljudi (i kad uče za PhD)... jednostavno sva ta umešanost religije u celokupni život ih čini glupljima nego što jesu... sada su to pokazali u mnogo većem svetlu nego prošlog puta kada sam bila tamo. I opet jedini ljudi koji me ništa nisu pitali o religiji niti su spomenuli istu je moja porodica iz Rabata. Iznenadili su se kad sam im bila upala na vrata... u prvi mah mi se činilo da me je mama za nijansu čak i zaboravila i da ćemo Zlobica i ja morati da tražimo drugi smeštaj ali ... samo mi se učinilo... zar mene neko da zaboravi. :D
Videla sam gomilu starih prijatelja, upoznala gomilu novih... klasika... kako prođe svako putovanje.
Šta ono htedoh da vam ispričam... a da, rekao je jednom moj stari drugar Bogi "In Casablanca human life is cheap" dokaz sledi:

Idemo Zlobica i ja ulicom tu negdi kod autobuske stanice, tj. prelazimo ulicu, i negde na pola puta zazvoni telefon i Sloba mi dodaje telefon i kaže " ovo je verovatno neki tvoj vatreni obožavatelj" pošto je marokanska kartica bila u njegovom telefonu i ja se onako, sve trepćući okicama, javljam sa "hello" i ćaskam tu sa nekim nepoznatim obožavateljem sa CS-a kad odjednom primećujem tipa koji se ogromnom brzinom kreće prema meni. U sledećem trenutku ja grcevito stežem telefon koji on pokušava da mi otme, u drugoj ruci držim svoje već polomljene naočare a lice me neviđeno boli. Drugim rečima lik me je pošteno mlatnuo po licu, zgužvao mi naočare i oteo telefon. Sledeća scena, mada mnogi od vas koji poznaju Slobu neće poverovati u ovo ali Sloba napada tipa i otima se sa njim za telefon. Dok smo se lik i ja otimali za telefon Sloba se tu stvorio i lik nije mogao odmah da pobegne.
Ja i dalje u drugoj ruci držim svoje zgužvane naočare kojima sad fali jedno staklo pritrčavam tipu i počinjem grčevito da ga udaram gde on odjednom beži i ja već pomislila da smo izgubili bitku i vrištim na Slobu da krene za njim kad ono Sloba drži telefon u ruci.
Kupim celo staklo od naočara sa pločnika, drhtim i bespomučno se okrećem oko sebe, pokušavam da dovedem svoje naočare u početno stanje... i onda nam jebeni taksista trazi 30dirhama za vožnju koja košta 12.
Opet je Sloba uzeo stvar u svoje ruke i sprečio moj bes da iskulja na površinu.

Taksista je na kraju dobio 12 dirhama... a mogao je i batine dobiti kao smo oboje bili besni.
I onda smo razmišljali o tome šta bi bilo da je lik imao nož ili pištolj, pa kako nam se to moglo desiti i u Beogradu i bilo gde na svetu... ipak je to grad sa 4 miliona stanovnika od kojih je više od polovine siromašno do granice preživljavanja. U nekoj drugoj zemlji bi verovatno bili u većoj opasnosti da napadač ima nož ili pištolj... u Maroku retko ko ima para za tako nešto.
To je bila jedina ružna stvar koja nam se desila... sem onoga što je Zloba stalno pizdeo od raznih haslera... ali šta ćeš, ne možeš mu zameriti... još on nije video arapski svet...
:D

mir i tišina

Znate li onaj divan osećaj mira i tišine kad vam je potrebna. Svi mi želimo ponekad da odemo negde gde nema nikoga, da samo osluškujemo zvuk vetra, ptice, ili jednostavno da budemo na nekom mestu gde se ni to ne čuje... negde gde će naša čula biti potpuno opuštena i odmorena... U poslednje vreme to je moja kancelarija... samo čujem kliktanje Oljinog i Sofijinog miša, Đurđin telefon, ponekad Gocu i Micu i to je sve... ne ne ne dragi moji, nemojte misliti da je Danijela dala otkaz ili su je kojom mojom ludom srećom šutnuli sa posla... ne ne ne... ona je samo ostala na drugom kraju hodnika... daleko od mene ...
Zapostavila sam svoj blog, ne zato što me mrzi da ga pišem već što ovih dana imam stvarno previše posla a nešto sam i izgubila inspiraciju. Da, desilo se, tišina me prati već danima, nemam o čemu da pišem... molim Olju da počne da lupa gluposti koje koštaju 15000din ali nema... jednostavno ona to ne može... nema žena talenta za gluposti. Slaviša i Nemanja lupaju kvalitetne stvari.
Dolazi ona s vremena na vreme sa nekim pričicama (s obzirom da Danijela i ona čekaju bus na istoj stanici) ali nije to to... Ne ume ona to toliko lepo da objasni... to je kao da čitaš loš roman. Ne, ne kažem da je Olja loša, naprotiv, samo ne ume to tako da opiše... taj njen žar za ovim poslom, kako dobija mnogo bolje ponude ali neće da ide zbog Duške, šta bi Duška jadna radila bez nje, prosto bi firma propala bez nje u timu, kako je platila čarape 800dinara a suknju u kojoj izgleda kao krava u miniću je kupila u Francuskoj (jadna ta Francuska)... to ste trebali da vidite, noge dva balvana u suknji iznad kolena... neopisivo... cela firma joj se smejala... a kad se prefarbala u plavo, ljudi su padali u nesvest od smeha po firmi... 4 sata je sedela kod frizera... da sam ja 4 sata sedela kod frizera i izašla takva vratila bih se sa kalašnjikovim u salon. I dalje je katastrofalno ošišana... ne znam da li je njen frizer toliko loš ili momak ima fenomenalan smisao za humor. Đurđa mi je bila odlična kad je ušla u kancelariju pa je jedva zadržala da ne umre od smeha i još joj pohvalila frizuru na šta je Danijela rekla "izgledam mlađe zar ne?"... Onda je u ponedeljak došla na posao sa pričom da joj je momak bio za vikend u Bg-u ali tu je poklopila moja pojava na TV-u prosto sam bila popularna u firmi ceo dan pa ona nije mogla da dođe do izražaja.
No, sve je to manje više sad nebitno... imam svoju tišinu, mir, zanimljivu sagovornicu, lude kolege... život u IT sektoru ne može biti bolji...
i još idem na godišnji odmor...
Africa... I'm coming back to you...

Sve je izgledalo savrseno ali...

Naravno da postoji ono ali, zašto ne bi postojalo... to ali služi da bi mi zagorčalo život. Sve je izgledalo tako jednostavno, sve kockice su bile složene, sve je bilo zapisano ali... uvek se nešto zakomplikuje... upravo sada ta neka najbliža tačka našeg putovanja do Mauritanije izgleda tako daleka. Drugim recima ne možemo nikako da iskombinujemo da stignemo do Budimpeshte noću a ujtru do 4 pošto nam je let u 6.
Fudeks trenutno nema tu liniju i imala sam samo ludu sreću što sam ih nazvala ranije da to saznam... trenutno su u nekim pregovorima i ni oni sami ne znaju kada ce im linija krenuti...
Gea turs je preskupa.
Noćni voz stiže ujtru u 5 što nam nikako ne odgovara. Pošto nema izgleda da od železničke stanice brzo stignemo do aerodruma.
Iz Subotice ide bus u 15:15 što nam opet ne odgovara...
Sloba leti u subotu ujtru što znači da baš i nije poželjno da u petak izlazi sa posla da bi stigao na neki voz-bus-bickil a ja letim u nedelju ujtru i pre toga ću biti u Kikindi.
Kako god okreneš opšta katastrofa. Ako neko ima neku informaciju o tome šta kako gde zašto itd neka mi odmah javi telefonom, faksom, mailom, ... ne biram sredstva... :D
Ipak želim da uštedim 40eura koje Gea turs planira da mi uzme. Znate li vi šta sve može da se kupi za 40eura u Maroku i Mauritaniji...
Karte su kupljene, Sloba i ja sutra krećemo u pohode na ambasade... biće perja i treptanja koliko vidim pošto marokanci nisu pustili pozivna pisma... ali šta da se radi... takav mi opis posla Inshallah. A kad stignem u Maroko ima noge da lomim picka im materina arapska!!!
Ne mogu da vam opišem koliko jedva čekam da odem na godišnji odmor... situacija na poslu postaje nepodnošljiva... ne mogu da stignem da zapišem sve Danijeline bisere ... Svakog dana postaje sve gora i gora... gađa se sa neverovatnim ciframa koje troši na gluposti, ofarbala se u plavo, falila se kako je 4 sata sedela kod frizera... da sam takva izasla iz salona ja bi se vratila u salon sa kalašnjikovom i pobila sve okolo. Đurđa danas kad je ušla u kancelariju i kad je videla samo što nije prasnula u smeh.
Elem... pre neki dan smo se Olja i ja pokidale na sledeću priču...
Dotična je pala u nesvest na sred ulice došla je hitna pomoć i odneli su je i naplatili joj to 35ooodin pošto nije imala knjižicu. Ja sam je pitala da je nisu nosili avionom od Kneza do Bolnice?
Sledeće što se hvalila Olji je bilo da je kupila komplet za posao koji je koštao 15000din. Opet je pokušala da se prepire samnom oko viza ali to joj nije uspelo...
Kažem vam... ne mogu da popamtim sve njene bisere...
odoh nešto da radim danas...
možda...
:D

Marina na godišnjem odmoru

Većina vas običnih smrtnika na ovom svetu ima samo 4 nedelje godišnjeg odmora (skratićemo na GO - što sam ja saznala da je uobičajena skraćenica za dotičnu temu tek pre nekih mesec dana) ali Marina, vaša cenjena, ima 8 nedelja godišnjeg odmora +-još koji dan. Znam da je malo nemoguće ali ipak neki od vas će me potpuno razumeti. Da vam objasnim... već smo spomenuli moju "omiljenu" i sad već veoma popularnu koleginicu Danijelu koja svojim milozvučnim tonom glasa i svojom nesvakidašnjom pojavom "ulepšava" svaki moj dan u "dragoj" mi kancelariji u mom preduzeću. Elem onog dana kad moja draga koleginica ode na GO a to je mojom srećom danas, tog dana Marina ide na GO. Doduše svi njeni gromoglasni planovi zvani Ibica, Tenerifi, Sardinija su propali ali šta da se radi... Nemate pojima kako je milozvučna tišina od jutros, koliko moje uši odmaraju i kako se smeškam. Jutros se opet nije refreshovao OLAP prodaje (pošto podatke o prodaji vučemo iz olap kocke koja se oslanja direktno na bazu i koja obično treba da se refreshuje u toku noći ali u poslednje vreme pošto su odjednom shvatili prednosti našeg dragog Pantelije 5.0. previše podataka ulazi u sistem pa se olap kocke ne osvežavaju same svakodnevno pa moramo da ih bijemo sami :D ) i ja sam tu operaciju izvela za 10 minuta u kompletnoj tišini pošto niko nije vrisnuo "a u pičku materinu, opet se nije refreshovala baza". Da dragi moji, moja koleginica narušava mir naše lepe kancelarije svojim prljavim i poganim jezikom i svojim beskrajnim ogovaranjem svakoga i svacega po firmi. Toliko se ponekad isključim iz svega što se dešava po kancelariji da mi nekad treba ceo minut da uklavirim da se Duška ili Olja obraćaju meni.
Tako dragi moji, Marina je ovih dana u stanju blaženstva, potpunog mira i beskrajnog uživanja.
A onih +-par dana je na moju krvnu sliku, tj. oduvek sam volela da budem dobrovoljni davaoc krvi a posebno sad kad se dobija još pride 2 slobodna dana na to... ma milina.... tako dragi moji budite dobrovoljni davaoci krvi, ne samo zbog dva slobodna dana već zbog ljudi oko vas kojima to zaista treba... mada i u nekim zdravstvenim ustanovama brže prelazite preko svih onih baba kad dođete kod doktora.

Ljubim vas sve...

jebu me pa me rasturaju...

, Gledam trenutnu političku situaciju pa mi ništa nije jasno kao što mi nikad neće biti jasno s obzirom na moje poznavanje politike. Ponekad mi je drago što je tako. Da sam kojom nesrećom upisala FPN pukla bi kao tikva već na prvoj godini ili bi možda položila 1 ispit. Da sam, ne daj Bože, upisala pravo... ne bih dogurala ni do drugog semestra. Tako da nisam baš vešt govornik ni spisatelj a kad sam nervozna, bolje se ne približavaj
Elem... ovih dana nemam inspiraciju za pisanje i nesto sam jako nervozna...
S obzirom da sam administrator na forumu Kluba putnika Srbije neki članovi misle da sam sveznajuca, naročito novi članovi. Tako mi se u poslednje vreme dešava, bar jednom nedeljno da mi stigne request na MSN-u za approval. Ok, kliknem ja da vidim ko je to, pošto me moja radoznalost još uvek ne popušta al tražila si đavola dobila si ga. Prošle nedelje to je bio neki klinac koji je želeo da zna apsolutno sve o šengen vizama i putovanjima u Evropu. Kad sam mu rekla da ne putujem u Evropu i da sve piše na sajtu jako lepo i da sve može da pita na forumu buntovno je nestao. Pre toga je neki lik pitao kako da stigne do Sirije i šta mu sve treba pa sam mu rekla da krene peške i da ponese pasoš pa će jednog dana stići. Najnoviji je želeo da zna sve o Belorusiji, kao da sam ja turistička organizacija prijateljske nam i nevizne države Belorusije. Kad sam ga pitala zašto Belorusija rekao je "culi smo da je tamo jako jeftino" ?!? Meni se Belorusija nije svidela, bila je hladna (a i nebila u decembru) bezlična, pusta, suviše oprezna, komunistički nastrojena... Doduše ne trebaju nam vize pa to valjda privlači ali... uvek postoji ali... između Srbije i Belorusije, kad malo bolje pogledamo kartu postoje naše divne komšijske debelo-vizne zemlje poput Mađarske i malo tanje-vizna Ukrajina.
Pitanje je bilo kako on da stigne tamo (s obzirom da se nikako nije predstavio ne znam da li je muško ili žensko pa ću predpostaviti da je muško) pa sam ga pitala da li je čuo za voz. Onda je on pitao da li taj voz ide preko Subotice i kada sam rekla da ide mladi gospodin je sa punom dozom ushićenja i neverovatnog entuzijazma rekao "pa onda mi ne trebaju tranzitne vize!!" (ne znam kako je to zaključio niti sam želela da saznam) ali sam ga na sreću vrlo brzo spustila na zemlju jednom prosto-proširenom "Voz ne leti preko Mađarske od Subotice do Minska, naravno da ti trebaju jebene tranzitne vize!".
I niko od njih se nije predstavio, čak mi je ovaj poslednji sa beloruskom pričom rekao da nema potrebe da se predstavlja. Kao da sam ja teta šalteruša. Zar je teško otkucati jedno "zdravo ja sam Dejan/Marko/Ivana/Milica". I svaki od njih je odgovorio isto kada sam pitala da li su pročitali forum i blogove i putopise na temu. Odgovorili su "NE".
Drugim rečima ljudi u ovoj državi su navikli da im sve serviraju, zato većima ljudi i putuje sa agencijama. Kad neki požele malo da se odvaže kao tobože idu na neko "avanturističko" putovanje opet vole da im se sve servira pa onda kad dođu na naš forum koga ćemo, Marinu ćemo... tako sam ja sad lepo sklonila svoj MSN sa profila pošto mi se ranije takve stvari nisu dešavale. Moj MSN stoji na tom sajtu već 3 godine. E sad dragi moji ako vam nesto treba moracete lično i personalno da mi napišete zahtev sa sve potpisom i pečatom da bi dobili moju MSN adresu pošto je sad nema apsolutno nigde na netu. Sa CS-a sam je odavno skinula pošto su mi se javljali neki zaljubljeni Nigerijci. :D ali to je već priča za neki drugi blog...

Fini novi pasos

S obzirom da sam kupila karte za pizdince pa levo za mene i Zlobicu (Zlobica je najbolji dečko na svetu ali sta ću kad ima odlično ime za tepanje :D ) krenula sam da pravim novi pasoš pošto moj najlepši pasoš na svetu, ljubi ga majka, ističe baš tog famoznog 17.11. (baš kada sam kupila karte) pa rekoh, kad sam već kod pravljenja novog pasoša ajde da odnesem policiji i ginekološki bris, kuglice iz nosa, scan oka, dozu krvi... pa da uradim taj fini novi pasoš.
Od skoro sam postala beogradžanka sa Brda moram tamo da idem u policiju da ljubim guzice umesto da to obavim u Kikindi u roku od "dobar dan, mene treba pasoš, izvolte, fala". Elem, ta famozna policija na Brdu je jedna fina velika ustanova, rekla bih teški socio-realizam sa primesama moderne staklene umetnosti i sve pride zagađeno finim beogradskim smogom, gde samo jedna teta radi na šalteru za nove pasoše.
Procedura je sledeća. Digneš se u 7 ujtru, otrčiš na Brdo, nasmešish se, čisto dobronamerno, svim babama koje će sutra pandrknuti ali ipak im treba novi pasoš, a one te mrko pogledaju i blago zareže kao da su stale 1993 u red za ulje a ti se ugurala, zatim se povučeš par koraka čisto da sačuvaš živu glavu. E onda izađe iza šaltera ta jedna jedina fina teta koja uzme papirče i zapiše imena i ti, pošto si pustio sve babe pre tebe, dobiješ termin negde popodne oko 6, taman kad ti odgovara pošto krvnički radiš u pizdi materini (zvanoj Surčin) do 4.
Sledeća etapa zvana 6 popodne. Navrat nanos upadaš oko 6 popodne u tu istu finu policijsku stanicu na Brdu i uklaviriš da necesh doći na red još nekih pola sata pošto se upravo ufurala neka "imam duboki dekolte i imam debelu vezu" plavuša, sedneš na klupicu pored neke od već pomenutih bakica koja posle dubokog uzdaha koji opija, omamljuje i ostavlja bez daha bar 3 minuta počinje svoju tužnu priču o crkavici od penzije i stanu od 80kvadrata i kako nema za račune a pasoš tako skup i lična karta još skuplja a ranije su izdavali doživotne lične karte a sad... bla bla bla, bla bla. Bla bla unuk bla bla bla, 23 godine, bla bla bla, studira ETF bla bla bla, bla bla, lep visok pa vadi njegovu sliku a on mali i ružan ali baba je metar i želja za rastom pa je njoj i Dara bubamara pojam visine. I koji ce ti k***c pasoš baba? Di ćeš ti da putuješ? A onda baba nekim cudom spomene da je deda bio vojno lice a ona njena jadna mala kućica na Krku sad propada, ovi njeni neće da idu, zet ne vole Hrvate, pa će ona ići čim dobije pasoš... Eto, jadna žena. (Da sam imala neki zid, lupala bi glavom o njega ali svuda okolo su bili šalteri)
Kad te prozovu onda sediš kod fine tete u kancelariji sat vremena dok ona jednim prstom ukucava tvoje podatke u kompjuter. Pritisak skače, glava otpada fina teta cima nerve dok je gledaš kako ona to nežno ubija tastaturu na glanc novoj mašini koja radi a ne čuje se... ko čika Kuretov BMW. Onda se potpisuješ na nekoj elektronskoj mašini, pa udžeš u kabinu pa se slikuješ, pa daješ otiske prstiju (svih) na nekoj čudno svetlećoj mašini, pa...
Posle kad krenu da te 'apse nema "nisam ja".
Eto, dragi moji putnici, pripremite nerve za ceo dan cimanja... i još 30-tak dana čekanja da Zavod za izradu novcanica i kovanog novca izbaci iz mašine vaš fini novi pasoš. I onda će vam opet trebati vize... mada, da nema viza, bilo bi nam dosadno,ne bi imali o čemu da ćaskamo na forumu.
E da, ovo vam treba od dokumentacije za novi fini pasoš.