Sunday, March 11, 2012

A šta bi bilo da je...

Ne pišem, ne znam o čemu bi vam pisala.. sve o čemu želim da pišem je obična patetika jedne tinejdžerke, a godine mi kažu da sam davno prestala da budem tinejdžerka... jedno slomljeno srce, jedan pocepan život jedna izgubljena sreća. I onda mislim, možda je bolje da ne pišem, možda je bolje da ćutim, imaju moji prijatelji svojih problema, ne žele da čitaju o mojim... samo da šaljem slike kako sam slatka, nasmejana, kako se lepo provodim, kako se družim sa ljudima kako putujem... a ustvari sam sama, ponekad tužna, pomalo nostalgična...
Kad se setim da me tamo negde čeka prazna kuća, da nje tamo nema, sva nostalgija nestane... opet krenem da tražim neki drugi posao u nekom drugom delu sveta... sve postaje beznačajno ... ta prazna kuća me najviše udaljava od Srbije a i najviše vuče... moj veliki trosed, moja meka perina, miris banatskog ručka kojeg više nema, ta sanjivost jedne male varošice...
Na 8. mart, samo sam na nju mislila, samo je ona bila tu pored mene... a ne čujem je više, izgubila sam boju njenog glasa, nestala je ta jedna tonska žica... samo je slika tu, samo jedan film, kako ona igra na brodu u Turskoj i kako se smeje... i u tom njenom osmehu vidim samo sebe, vidim sreću jednog malog sveta koji je ona napravila samo za nas dve... i par nekih slika...
Nosim mali krstić oko vrata... Bog i ja smo odavno raskrstili, nemamo ništa zajedničko... i ja i Bog i Alah i Sv. Jovan i Sv. Nikola i kako god da se zovu... završili smo naše... odavno... onog dana kad je on uzeo sebi... onog dana kada je cela Srbija slavila Sv. Nikolu, nebo iznad Kikinde je plakalo za njom... taj mali krstić je ona kupila ... jednostavno... jednog dana je dobila topli obrok i otišla u zlataru i kupila ga... za mene... nosim ga na ogrlici koju sam dobila od bake. Eto, to je sav moj nakit... religija nema nikakve veze sa tim... to je nešto najprostije njeno što uvek mogu da nosim sa sobom... teško je da to ljudima objašnjavam... ovde religija previše okupira živote ljudi...
Gledam se u ogledalu i ponekad mi se oči čine svetlije, onako, da vuku na zelenkasto, kao što su njene bile... i nasmejem se sama sebi, drago mi je... al onda pogledam malo bolje i opet su onako braonkaste kao što je baka imala...
Upoznala sam jednog momka, sad skoro, nešto je počeo previše da se petlja oko mene a ja se povlačim, uvlačim se u svoju ljušturu koja je odavno razbijena. Kupim komadiće, lepim ih, sastavljam, okrećem, nameštam. Kaže mi da voli što sam toliko srećna i nasmejana, što sam uvek vesela što sam duhovita ... Gledam ga i smejem se... smejem mu se u lice... ali on to ne zna, ne razume, on čita pogrešnu knjigu... već sam mu okrenula leđa i otišla ali ni to nije primetio, još se trudi... verovatno će se još dugo truditi... treba njima vremena da shvate neke stvari...
Što je najgore i meni treba vremena da naučim neke stvari... pokušavam već mesecima... ali ne ide... kad te neko kupi sa par reči, kupi te za ceo život ili bar za ono malo što nam je ostalo... a verovatno kako sam ovde daleko i sama, postajem jeftinija, kupuju me sitnice... jedno preplitanje prstiju, rečenica, malo ironije, smeha... čovek se uči dok je živ ali nek stvari nikad nećemo shvatiti... svako od nas ima neku malu stvar koju ne može da shvati... nekako naučimo da živimo sa tim, zaboravimo... a onda, s vremena na vreme samo prođe kroz glavu... a šta bi bilo da je...

1 comment:

Tanja Nakic said...

Tužnog li odustajanja :(