Pre tačno godinu dana na današnji dan me je pozvala slatka ženica pomalo piskavog glasa i rekla mi kako ima lepu vest za mene. To jeste bila divna vest, posle više meseci traženja i lutanja po ko zna kakvim razgovorima za posao konačno sam dobila posao. Natalija me je pitala kada mogu da počnem da radim i dogovor je pao za sledeću nedelju. Skakala sam po stanu od sreće i odmah nazvala mamu i tetu da im kažem.
Nazvala sam i Kešelja... imala sam želju njemu među prvima da kažem da sam konačno dobila posao. Mojoj sreći nije bilo kraja. Nedostupan... pa dobro, rano je, i ja zovem čoveka koji spava do podne u 10 ujtru. Spakovala sam se i krenula na još jedno testiranje za posao, rekoh, ništa me neće koštati i ovako mi je ovo poslednja slobodna nedelja pa rekoh ajde da se prošetam još malo. Dan je bio tmuran, tu i tamo pločnici su bili mokri i negde u vazduhu nešto nije slutilo na dobro ali ja to od moje silne sreće tog dana nisam ni primećivala. Otišla sam na još jedno glupo testiranje, završila test za 5 minuta pošto je bio ekstremno smešan i izašla na ulicu. Vratila sam telefon u stadijum deranje i krenula prema ulici 29. novembra. Stajala sam na stanici i čekala 95-icu. Neka kiša je sipila ali ništa tog dana nije moglo da me rastužili ili iznervira... bar sam mislila da je tako.
Gledam u telefon, otkud Franci? Retko se čujemo, uglavnom kad sam ja u Novom Sadu, radni dan je, ne verujem da je u Beogradu... tako gomila misli se provlačila dok sam gledala u telefon i kretala da se javim...
Muk je tog trena ispunio Beograd. Za mene je sve stalo, prošla je 95-ica a ja sam ostala da stojim na stanici. Te reči su odzvanjale u glavi kao loš dong, ostavile su me zbunjenu, u neverici i prva stvar koja mi je pala na pamet da nije 1. april, da nije ovo još jedna Kešeljeva glupa šala koju je Franci odlučio da sprovede u delo. Njih dvojica bi bili tandem za tako nešto. Prekinula sam vezu i ostala da stojim na stanici, da gledam u jednu tačku. Jedna gospođa mi prilazi i pita da li sam dobro, gledam kroz nju i sležem ramenima... ne znam da li sam dobro, Kešelj je poginuo.
I godina je prošla za tren, i ja sad razmišljam o promeni posla i kad krenem da razmišljam ko bi mi dao dobar savet samo mi je on u mislima... I dalje negde na gmail-u imam gomilu naših razgovora i gomilu njegovih odličnih saveta zbog kojih sam ja i dobila svoj prvi posao. I dalje osećam prazninu tu negde... a svet sad nema ko da pomera, on je to radio.
a 2008-a... da Bog da se spalila u paklu...
Za Dušana Kešelja koji je sad tamo negde... i pomera neke druge svetove...
1980-2008
Tuesday, February 24, 2009
Friday, February 6, 2009
Kad si velikom šefu na zubu...
To zna da ga boli, da mu smeta, da bude nervozan zbog toga, da se istresa na sve zaposlene, da... pa čak i da ti da otkaz... Danas sam bila svedok dva momentalna otkaza koja su usledila u svega 24h. Juče popodne je gopođa Pufna primetila da je neko čačkao po Pantheonu (IS kompanije) sa ex-hefesitinog naloga. Ex-hefesita je bila nas šef računovodstva koja je otišla pre dva meseca i njen nalog u Pantheonu nije bio ugašen. Ex-hefesita je otišla iz jednog jednostavnog razloga, previše pritiska. Prešla je u drugu, manju firmu, na istu poziciju ali sa mnogo manje zaposlenih i mnogo manje muke za vratom. Za sobom je ostavila pomalo razočarane radnice ali život ide dalje... Upravo te, razočarane radnice su dočekale na nož novu šeficu računovodstva (il hefesita). Devojka je došla kao čovek, postavila se prema njima ravnopravno, ne kao šef već neko ko je došao tu da radi sa njima i da im bude prijatelj ali one nisu popuštale. Ogovarale su je, pravile zvrčke, smeštale joj gluposti... mislile su da su Bogom dane...
I onda se jedna od njih setila ex-hefesitine šifre za Pantheon... Ex-hefesita je naravno imala sve autorizacije, sve je mogla da vidi i sve da uradi. Kao šef računovodstva imala je administratorski pristup kako ne bi za svaku sitnicu cimali gospođu Pufnu. Pre nego sto je otišla, ex-hefesita je jako puno radila sa njih dve da im što više stvari objasni i prenese kako bi mogle sve same da odrade kad ona ode i verovatno su u tom nekom procesu one saznale šifru. Šifra nije bila komplikovana i ja sam je znala... ne zato sto sam čačkala po ex-hefesitinom računaru bez dozvole već što mi je sama ex-hefesita jednom prilikom rekla šifru kada joj se bio zapucao Pantheon pa sam ga ja dovodila u red. Verujem da je isto tako dotičnim radnicama rekla šifru. Ne branim je, ali znajući ex-hefesitu, to nikako nije namerno uradila već sasvim slučajno i verovatno joj uopšte nije palo na pamet da će jednog dana one to iskoristiti za svoju propast. Odavno sam saznala da u firmi zidovi imaju uši, da se poverljivi razgovori o firmi vode van firme (što bi se inače veliki veliki šef i veliki šef nalazili u gradu u sred radnog vremena), da se čelni ljudi firme ogovaraju samo svojim prijateljima, nikako kolegama ma koliko god ti se učinili bliski, da se o iznosima plata u firmi ne priča niti raspravlja, ... Naravno, sve se vrti tu negde oko tog pojma poslovne tajne. Ne treba mnogo vremena da pokontaš sve te stvari, da pohvataš konce i da počneš polako da povlačiš kako koji zatreba. Naravno, nekome sa nižim koeficijentom inteligencije nije dovoljno ni 20 godina da sve to shvati i pokonta... Kad neko umisli da ga je sam Bog postavio tu gde jeste i da im niko ništa ne može onda ne vredi ništa ni da im kažeš.
Elem, juče popodne je gospođa Pufna posle nekoliko sitnih problema u Pantheonu pogledala log i videla da se neko sa radnicinih radnih stanica logovao u pantheonu na ex-hefesitin nalog. Normalno, po zdravoj logici i misleći na svoju sestru koja je zadužena za plate (jer šta god o platama da procuri napolje sestra gospođe Pufne bi bila kriva) ona je to rekla velikom debelom šefu, našem šefu koji je odlučio to da kaže hefesiti. Hefesita, osećajući se izdanom i prevarenom je odlučila da ode kod velikog šefa i kaže mu da premesti radnice na neko drugo radno mesto u neki drugi sektor. Kada je čuo razlog istog trena je pozvan veliki debeli šef, direktorka zmija, šef nad svim šefovima koi to nije ali voledu tako da ga zovu... Sledeći korak koji je usledio posle 3 minuta je bilo automatsko izbacivanje radnica iz aktivnog direktorijuma, brisanje njihovih naloga na Pantheonu, čak i ukidanje njihovih telefonskih linija i momentalni otkaz...
Ostali smo nemi i celo popodne smo se okretali u mestu i niko ništa nije mogao da radi... Gospođa Pufna je sve to uzela previše k srcu pa joj je posle bilo žao što je išta rekla velikom debelom šefu ali nju potpuno razumem. Il hefesita je celo popodne preplakala da li zbog toga što su radnice dobile otkaz ili zbog toga što se osećala bačenom u kavez sa lavovima sa kojima nije mogla da se bori... i najzad je bila kriva za smrt tih lavova... Ne draga hefesita, rekla sam joj, lavovi su dobre i plemenite životinje, ponosne, ... tebe su bacili u kavez sa hijenama. The assistant velikog šefa je nervozno lutala okolo pošto je ona bila zadužena za to da radnice ne odnesu ništa što ne bi smele iako nije imala pojima šta se ustvari dešava u firmi. Ja sam pokušavala da sredim ko će sa kim da se vozi sutra kad budemo dolazili na posao pošto je veliki šef naredio radnu subotu... I isto tako u nekoj zbunjenosti i frci trci so izašli iz firme kao da više nikad nećemo ući u nju...
Eto... kako jedna mala sitnica može da uništi život. Radnice su žene srednjih godina, jedna je starija od druge nekoliko godina... teško će sa ovom mrljom naći drugi posao, jedino ako im ex-hefesita ne pomogne....
Drugim rečima... zubi velikog šefa su osetljivi. :D
I onda se jedna od njih setila ex-hefesitine šifre za Pantheon... Ex-hefesita je naravno imala sve autorizacije, sve je mogla da vidi i sve da uradi. Kao šef računovodstva imala je administratorski pristup kako ne bi za svaku sitnicu cimali gospođu Pufnu. Pre nego sto je otišla, ex-hefesita je jako puno radila sa njih dve da im što više stvari objasni i prenese kako bi mogle sve same da odrade kad ona ode i verovatno su u tom nekom procesu one saznale šifru. Šifra nije bila komplikovana i ja sam je znala... ne zato sto sam čačkala po ex-hefesitinom računaru bez dozvole već što mi je sama ex-hefesita jednom prilikom rekla šifru kada joj se bio zapucao Pantheon pa sam ga ja dovodila u red. Verujem da je isto tako dotičnim radnicama rekla šifru. Ne branim je, ali znajući ex-hefesitu, to nikako nije namerno uradila već sasvim slučajno i verovatno joj uopšte nije palo na pamet da će jednog dana one to iskoristiti za svoju propast. Odavno sam saznala da u firmi zidovi imaju uši, da se poverljivi razgovori o firmi vode van firme (što bi se inače veliki veliki šef i veliki šef nalazili u gradu u sred radnog vremena), da se čelni ljudi firme ogovaraju samo svojim prijateljima, nikako kolegama ma koliko god ti se učinili bliski, da se o iznosima plata u firmi ne priča niti raspravlja, ... Naravno, sve se vrti tu negde oko tog pojma poslovne tajne. Ne treba mnogo vremena da pokontaš sve te stvari, da pohvataš konce i da počneš polako da povlačiš kako koji zatreba. Naravno, nekome sa nižim koeficijentom inteligencije nije dovoljno ni 20 godina da sve to shvati i pokonta... Kad neko umisli da ga je sam Bog postavio tu gde jeste i da im niko ništa ne može onda ne vredi ništa ni da im kažeš.
Elem, juče popodne je gospođa Pufna posle nekoliko sitnih problema u Pantheonu pogledala log i videla da se neko sa radnicinih radnih stanica logovao u pantheonu na ex-hefesitin nalog. Normalno, po zdravoj logici i misleći na svoju sestru koja je zadužena za plate (jer šta god o platama da procuri napolje sestra gospođe Pufne bi bila kriva) ona je to rekla velikom debelom šefu, našem šefu koji je odlučio to da kaže hefesiti. Hefesita, osećajući se izdanom i prevarenom je odlučila da ode kod velikog šefa i kaže mu da premesti radnice na neko drugo radno mesto u neki drugi sektor. Kada je čuo razlog istog trena je pozvan veliki debeli šef, direktorka zmija, šef nad svim šefovima koi to nije ali voledu tako da ga zovu... Sledeći korak koji je usledio posle 3 minuta je bilo automatsko izbacivanje radnica iz aktivnog direktorijuma, brisanje njihovih naloga na Pantheonu, čak i ukidanje njihovih telefonskih linija i momentalni otkaz...
Ostali smo nemi i celo popodne smo se okretali u mestu i niko ništa nije mogao da radi... Gospođa Pufna je sve to uzela previše k srcu pa joj je posle bilo žao što je išta rekla velikom debelom šefu ali nju potpuno razumem. Il hefesita je celo popodne preplakala da li zbog toga što su radnice dobile otkaz ili zbog toga što se osećala bačenom u kavez sa lavovima sa kojima nije mogla da se bori... i najzad je bila kriva za smrt tih lavova... Ne draga hefesita, rekla sam joj, lavovi su dobre i plemenite životinje, ponosne, ... tebe su bacili u kavez sa hijenama. The assistant velikog šefa je nervozno lutala okolo pošto je ona bila zadužena za to da radnice ne odnesu ništa što ne bi smele iako nije imala pojima šta se ustvari dešava u firmi. Ja sam pokušavala da sredim ko će sa kim da se vozi sutra kad budemo dolazili na posao pošto je veliki šef naredio radnu subotu... I isto tako u nekoj zbunjenosti i frci trci so izašli iz firme kao da više nikad nećemo ući u nju...
Eto... kako jedna mala sitnica može da uništi život. Radnice su žene srednjih godina, jedna je starija od druge nekoliko godina... teško će sa ovom mrljom naći drugi posao, jedino ako im ex-hefesita ne pomogne....
Drugim rečima... zubi velikog šefa su osetljivi. :D
Tuesday, February 3, 2009
nedostajala vam je jel da?
Odavno nisam pisala o mojoj dragoj kolezinici. Ne zato što nisam želela ili nešto slično već prosto otkad nismo zajedno u kancelariji nemam inspiracije, a vesti koje stignu putem stranih i domaćih izveštača nisu toliko inspirativne. Niko ne može da prenese tu neodoljivu čaroliju koleginicine ljupkosti niti da kvalitetno prepriča sve njene šoping i "padanje u nesvest" avanture.
Poslednjeg vikenda u januaru bila je kompanijska proslava na koju nažalost nisam otišla, ne zato što nisam želela već mi okolnosti nisu dozvoljavale. doduše još uvek nisam spremna potpuno da se upustim u gužvu i gungulu ovog velegrada. Još uvek mi prija da sam sama sa sobom.
Elem, koleginica je te večeri, za svoju prvu velesocijalnu priredbu (pošto drugih u proteklih godinu dana nije imala) obukla diiiiiivan crni kompletić koji je sigurno debelo platila negde u bliskoj nam Evropi (nije se falila koliko) i u kosu je stavila neki šljašteći rajf. Žao mi je, ne mogu da vam opišem koliko mi je žao što nisam prisustvovala toj priredbi njenog uplovljavanja u socijalni život kompanije. Naravno celo veče se nije mrdnula sa svoje stolice, iako su svi mladi pa i stariji igrali, što neposredno dokazuje teoremu da ima dve leve noge. Nadam se da ću posredni dokaz naći čim pre mada jako je teško.
Da ne opisujemo nove frizure, boje kose, količine para koje se prosipaju na te frizure, količine para koje se prosipaju na novu garderobu, čarape... Nazalost novih priča o već pomenutoj mački nisam čula ali sigurno je još uvek tu i čini jedini deo njenog so called života. A postdiplomske studije koje koštaju 6000eura ... o tome ću neki drugi put... :)
Da, priča koja mi je danas donela neverovatnu kreativnost i želju za ponovnim blaćenjem drage mi koleginice kaže sledeće. Već par dana davi Olju (već pomenutu caricu sa kojom radim i bez koje ne mogu da radim :D ) za neke pivot tabele sa nekim podacima bla bla bla... na moju sreću ovog puta je samo Olja morala da je sluša... i danas poziva Olju kod sebe u kancelariju pošto joj je jako teško da dolazi kod nas u kancelariju (koja je jedan hodnik dalje) pod izgovorom da joj je težak laptop i da ne može sad da ga vuče skroooozzz na drugi kraj hodnika. Debela guzica! :D
Druga vrlo bitna stvar koja se desila u životu moje drage i nikad prežaljene koleginice je ta da je ona prešla svoje socijalne strahove i napravila profil na facebook-u. Nažalost, na slikama se jako loše vidi pošto je slike postavila jedna od njene 3 prijateljice (mene je nažalost stavila među svoje prijatelje što znači da ima cele 2 prijateljice/poznanice). Elem, poenta cele priče je što na facebook-u na profilu stoji da je single a ona i dalje priča o svom momku.... Sad vi meni recite ko tu koga jebe?
Eto... pokušala sam, ali ne vredi, izgubila sam kvalitetnu inspiraciju... ponekad je baš sranje što ti je na poslu dobro. :D
Poslednjeg vikenda u januaru bila je kompanijska proslava na koju nažalost nisam otišla, ne zato što nisam želela već mi okolnosti nisu dozvoljavale. doduše još uvek nisam spremna potpuno da se upustim u gužvu i gungulu ovog velegrada. Još uvek mi prija da sam sama sa sobom.
Elem, koleginica je te večeri, za svoju prvu velesocijalnu priredbu (pošto drugih u proteklih godinu dana nije imala) obukla diiiiiivan crni kompletić koji je sigurno debelo platila negde u bliskoj nam Evropi (nije se falila koliko) i u kosu je stavila neki šljašteći rajf. Žao mi je, ne mogu da vam opišem koliko mi je žao što nisam prisustvovala toj priredbi njenog uplovljavanja u socijalni život kompanije. Naravno celo veče se nije mrdnula sa svoje stolice, iako su svi mladi pa i stariji igrali, što neposredno dokazuje teoremu da ima dve leve noge. Nadam se da ću posredni dokaz naći čim pre mada jako je teško.
Da ne opisujemo nove frizure, boje kose, količine para koje se prosipaju na te frizure, količine para koje se prosipaju na novu garderobu, čarape... Nazalost novih priča o već pomenutoj mački nisam čula ali sigurno je još uvek tu i čini jedini deo njenog so called života. A postdiplomske studije koje koštaju 6000eura ... o tome ću neki drugi put... :)
Da, priča koja mi je danas donela neverovatnu kreativnost i želju za ponovnim blaćenjem drage mi koleginice kaže sledeće. Već par dana davi Olju (već pomenutu caricu sa kojom radim i bez koje ne mogu da radim :D ) za neke pivot tabele sa nekim podacima bla bla bla... na moju sreću ovog puta je samo Olja morala da je sluša... i danas poziva Olju kod sebe u kancelariju pošto joj je jako teško da dolazi kod nas u kancelariju (koja je jedan hodnik dalje) pod izgovorom da joj je težak laptop i da ne može sad da ga vuče skroooozzz na drugi kraj hodnika. Debela guzica! :D
Druga vrlo bitna stvar koja se desila u životu moje drage i nikad prežaljene koleginice je ta da je ona prešla svoje socijalne strahove i napravila profil na facebook-u. Nažalost, na slikama se jako loše vidi pošto je slike postavila jedna od njene 3 prijateljice (mene je nažalost stavila među svoje prijatelje što znači da ima cele 2 prijateljice/poznanice). Elem, poenta cele priče je što na facebook-u na profilu stoji da je single a ona i dalje priča o svom momku.... Sad vi meni recite ko tu koga jebe?
Eto... pokušala sam, ali ne vredi, izgubila sam kvalitetnu inspiraciju... ponekad je baš sranje što ti je na poslu dobro. :D
Thursday, January 29, 2009
...
Januar je proleteo, kao da je juče počela nova godina, kao da je juče otkucao sat ponoć i tu neki meni bliski ljudi su mi poželeli srećnu novu... ne sećam se, ... ne mogu da kažem da mi nije stalo do ljudi koji su mi je čestitali, stalo mi je ali ne sećam se nijedne porukice koju sam primila, niti se sećam ljudi koji su mi čestitali novu godinu... sve je nekako ostalo u magli i raspršilo se u milion sitnih čestica, nestalo, iščezlo, zaboravljeno... samo je ostala gorka istina, bolna, prebolna, tužna, okupana suzama koje ne prestaju da teku... Nje više nema. Ugasila se najsvetlija zvezda na mom nebu i ostavila me u mraku, uglasila se moja sreća, moj osmeh. Slomilo mi se srce na hiljadu komada tako da ne može ni da se sastavi ni da se zalepi... niti da zaraste...
Ugasila se jedna velika životna energija, jedna radost... Padala je kiša tog dana kad je umrla... Kažu ljudi, žali za životom. Nije htela da umre, htela je da živi i da deli svoju beskrajnu energiju svima, htela je da se smeje samnom i sa drugom decom koju je toliko volela. Htela je da predaje, da se cela škola i dalje ori od njenog glasa i smeha... koliko je volela da predaje... Mislim da joj je najtužniji dan u životu bio onaj kad je dobila rešenje za invalidsku penziju... Nista drugo joj nije bilo toliko teško.
Nije zaslužila da umre. Ne sada.
Zaslužila je da umre u dubokoj starosti, srećna, bezbrižna, da joj jedina briga budu unuci i sta će kuvati tog dana...
Mogu ja ovako pisati celu večnost ali nista mi neće olakšati ovu bol, svaka reč je suvišna, svaka suza peče ...
Tako dragi moji prijatelji, svima kojima nisam odgovorila na porukicu za novu godinu ili Božic ili neku slavu... izvinjavam se. Znate i sami da mogu samo najbolje da vam poželim... i puno zdravlja...
Moja draga majka sad spava sa andjelima... a ja sam sama u mraku... a bol... neopisiv...
Ugasila se jedna velika životna energija, jedna radost... Padala je kiša tog dana kad je umrla... Kažu ljudi, žali za životom. Nije htela da umre, htela je da živi i da deli svoju beskrajnu energiju svima, htela je da se smeje samnom i sa drugom decom koju je toliko volela. Htela je da predaje, da se cela škola i dalje ori od njenog glasa i smeha... koliko je volela da predaje... Mislim da joj je najtužniji dan u životu bio onaj kad je dobila rešenje za invalidsku penziju... Nista drugo joj nije bilo toliko teško.
Nije zaslužila da umre. Ne sada.
Zaslužila je da umre u dubokoj starosti, srećna, bezbrižna, da joj jedina briga budu unuci i sta će kuvati tog dana...
Mogu ja ovako pisati celu večnost ali nista mi neće olakšati ovu bol, svaka reč je suvišna, svaka suza peče ...
Tako dragi moji prijatelji, svima kojima nisam odgovorila na porukicu za novu godinu ili Božic ili neku slavu... izvinjavam se. Znate i sami da mogu samo najbolje da vam poželim... i puno zdravlja...
Moja draga majka sad spava sa andjelima... a ja sam sama u mraku... a bol... neopisiv...
Wednesday, December 10, 2008
In Casablanca human life is cheap
I otišla sam tamo ponovo... zašto, ni sada mi nije jasno... išla sam kući, osećala sam to, vuklo me je, i osećala sam se kao da sam kući i verovatno ću otići ponovo... ali onda se neću vratiti, bar mislim... onda ću zauvek ostati u toj zemlji bez zelenila, bez života kavog ga sad poznajem... mada... nedostajaće mi ljudi, to znam sigurno... Rekla sam Zlobici, nedostajalo bi mi da se nekom javim na telefon sa "sta bre oćeš ti?" :D i nedostajalo bi mi da mi neko pošalje poruku "aj da otpadamo negdi"... drugim rečima samo lupam gluposti... vratiću se, ali neću živeti sa njihovom religijom, njihovim razmišljanjima, bar ne dugo... Jednom prilikom me je Zlobica zagrlio i rekao mi.. "svaka čast draga... uopšte mi nije jasno kako si ti izdržala 2 meseca ovde"
Maroko, zemlja peska, palmi, pomorandži, Islama, glupih ljudi (i kad uče za PhD)... jednostavno sva ta umešanost religije u celokupni život ih čini glupljima nego što jesu... sada su to pokazali u mnogo većem svetlu nego prošlog puta kada sam bila tamo. I opet jedini ljudi koji me ništa nisu pitali o religiji niti su spomenuli istu je moja porodica iz Rabata. Iznenadili su se kad sam im bila upala na vrata... u prvi mah mi se činilo da me je mama za nijansu čak i zaboravila i da ćemo Zlobica i ja morati da tražimo drugi smeštaj ali ... samo mi se učinilo... zar mene neko da zaboravi. :D
Videla sam gomilu starih prijatelja, upoznala gomilu novih... klasika... kako prođe svako putovanje.
Šta ono htedoh da vam ispričam... a da, rekao je jednom moj stari drugar Bogi "In Casablanca human life is cheap" dokaz sledi:
Idemo Zlobica i ja ulicom tu negdi kod autobuske stanice, tj. prelazimo ulicu, i negde na pola puta zazvoni telefon i Sloba mi dodaje telefon i kaže " ovo je verovatno neki tvoj vatreni obožavatelj" pošto je marokanska kartica bila u njegovom telefonu i ja se onako, sve trepćući okicama, javljam sa "hello" i ćaskam tu sa nekim nepoznatim obožavateljem sa CS-a kad odjednom primećujem tipa koji se ogromnom brzinom kreće prema meni. U sledećem trenutku ja grcevito stežem telefon koji on pokušava da mi otme, u drugoj ruci držim svoje već polomljene naočare a lice me neviđeno boli. Drugim rečima lik me je pošteno mlatnuo po licu, zgužvao mi naočare i oteo telefon. Sledeća scena, mada mnogi od vas koji poznaju Slobu neće poverovati u ovo ali Sloba napada tipa i otima se sa njim za telefon. Dok smo se lik i ja otimali za telefon Sloba se tu stvorio i lik nije mogao odmah da pobegne.
Ja i dalje u drugoj ruci držim svoje zgužvane naočare kojima sad fali jedno staklo pritrčavam tipu i počinjem grčevito da ga udaram gde on odjednom beži i ja već pomislila da smo izgubili bitku i vrištim na Slobu da krene za njim kad ono Sloba drži telefon u ruci.
Kupim celo staklo od naočara sa pločnika, drhtim i bespomučno se okrećem oko sebe, pokušavam da dovedem svoje naočare u početno stanje... i onda nam jebeni taksista trazi 30dirhama za vožnju koja košta 12.
Opet je Sloba uzeo stvar u svoje ruke i sprečio moj bes da iskulja na površinu.
Taksista je na kraju dobio 12 dirhama... a mogao je i batine dobiti kao smo oboje bili besni.
I onda smo razmišljali o tome šta bi bilo da je lik imao nož ili pištolj, pa kako nam se to moglo desiti i u Beogradu i bilo gde na svetu... ipak je to grad sa 4 miliona stanovnika od kojih je više od polovine siromašno do granice preživljavanja. U nekoj drugoj zemlji bi verovatno bili u većoj opasnosti da napadač ima nož ili pištolj... u Maroku retko ko ima para za tako nešto.
To je bila jedina ružna stvar koja nam se desila... sem onoga što je Zloba stalno pizdeo od raznih haslera... ali šta ćeš, ne možeš mu zameriti... još on nije video arapski svet...
:D
Maroko, zemlja peska, palmi, pomorandži, Islama, glupih ljudi (i kad uče za PhD)... jednostavno sva ta umešanost religije u celokupni život ih čini glupljima nego što jesu... sada su to pokazali u mnogo većem svetlu nego prošlog puta kada sam bila tamo. I opet jedini ljudi koji me ništa nisu pitali o religiji niti su spomenuli istu je moja porodica iz Rabata. Iznenadili su se kad sam im bila upala na vrata... u prvi mah mi se činilo da me je mama za nijansu čak i zaboravila i da ćemo Zlobica i ja morati da tražimo drugi smeštaj ali ... samo mi se učinilo... zar mene neko da zaboravi. :D
Videla sam gomilu starih prijatelja, upoznala gomilu novih... klasika... kako prođe svako putovanje.
Šta ono htedoh da vam ispričam... a da, rekao je jednom moj stari drugar Bogi "In Casablanca human life is cheap" dokaz sledi:
Idemo Zlobica i ja ulicom tu negdi kod autobuske stanice, tj. prelazimo ulicu, i negde na pola puta zazvoni telefon i Sloba mi dodaje telefon i kaže " ovo je verovatno neki tvoj vatreni obožavatelj" pošto je marokanska kartica bila u njegovom telefonu i ja se onako, sve trepćući okicama, javljam sa "hello" i ćaskam tu sa nekim nepoznatim obožavateljem sa CS-a kad odjednom primećujem tipa koji se ogromnom brzinom kreće prema meni. U sledećem trenutku ja grcevito stežem telefon koji on pokušava da mi otme, u drugoj ruci držim svoje već polomljene naočare a lice me neviđeno boli. Drugim rečima lik me je pošteno mlatnuo po licu, zgužvao mi naočare i oteo telefon. Sledeća scena, mada mnogi od vas koji poznaju Slobu neće poverovati u ovo ali Sloba napada tipa i otima se sa njim za telefon. Dok smo se lik i ja otimali za telefon Sloba se tu stvorio i lik nije mogao odmah da pobegne.
Ja i dalje u drugoj ruci držim svoje zgužvane naočare kojima sad fali jedno staklo pritrčavam tipu i počinjem grčevito da ga udaram gde on odjednom beži i ja već pomislila da smo izgubili bitku i vrištim na Slobu da krene za njim kad ono Sloba drži telefon u ruci.
Kupim celo staklo od naočara sa pločnika, drhtim i bespomučno se okrećem oko sebe, pokušavam da dovedem svoje naočare u početno stanje... i onda nam jebeni taksista trazi 30dirhama za vožnju koja košta 12.
Opet je Sloba uzeo stvar u svoje ruke i sprečio moj bes da iskulja na površinu.
Taksista je na kraju dobio 12 dirhama... a mogao je i batine dobiti kao smo oboje bili besni.
I onda smo razmišljali o tome šta bi bilo da je lik imao nož ili pištolj, pa kako nam se to moglo desiti i u Beogradu i bilo gde na svetu... ipak je to grad sa 4 miliona stanovnika od kojih je više od polovine siromašno do granice preživljavanja. U nekoj drugoj zemlji bi verovatno bili u većoj opasnosti da napadač ima nož ili pištolj... u Maroku retko ko ima para za tako nešto.
To je bila jedina ružna stvar koja nam se desila... sem onoga što je Zloba stalno pizdeo od raznih haslera... ali šta ćeš, ne možeš mu zameriti... još on nije video arapski svet...
:D
Wednesday, November 12, 2008
mir i tišina
Znate li onaj divan osećaj mira i tišine kad vam je potrebna. Svi mi želimo ponekad da odemo negde gde nema nikoga, da samo osluškujemo zvuk vetra, ptice, ili jednostavno da budemo na nekom mestu gde se ni to ne čuje... negde gde će naša čula biti potpuno opuštena i odmorena... U poslednje vreme to je moja kancelarija... samo čujem kliktanje Oljinog i Sofijinog miša, Đurđin telefon, ponekad Gocu i Micu i to je sve... ne ne ne dragi moji, nemojte misliti da je Danijela dala otkaz ili su je kojom mojom ludom srećom šutnuli sa posla... ne ne ne... ona je samo ostala na drugom kraju hodnika... daleko od mene ...
Zapostavila sam svoj blog, ne zato što me mrzi da ga pišem već što ovih dana imam stvarno previše posla a nešto sam i izgubila inspiraciju. Da, desilo se, tišina me prati već danima, nemam o čemu da pišem... molim Olju da počne da lupa gluposti koje koštaju 15000din ali nema... jednostavno ona to ne može... nema žena talenta za gluposti. Slaviša i Nemanja lupaju kvalitetne stvari.
Dolazi ona s vremena na vreme sa nekim pričicama (s obzirom da Danijela i ona čekaju bus na istoj stanici) ali nije to to... Ne ume ona to toliko lepo da objasni... to je kao da čitaš loš roman. Ne, ne kažem da je Olja loša, naprotiv, samo ne ume to tako da opiše... taj njen žar za ovim poslom, kako dobija mnogo bolje ponude ali neće da ide zbog Duške, šta bi Duška jadna radila bez nje, prosto bi firma propala bez nje u timu, kako je platila čarape 800dinara a suknju u kojoj izgleda kao krava u miniću je kupila u Francuskoj (jadna ta Francuska)... to ste trebali da vidite, noge dva balvana u suknji iznad kolena... neopisivo... cela firma joj se smejala... a kad se prefarbala u plavo, ljudi su padali u nesvest od smeha po firmi... 4 sata je sedela kod frizera... da sam ja 4 sata sedela kod frizera i izašla takva vratila bih se sa kalašnjikovim u salon. I dalje je katastrofalno ošišana... ne znam da li je njen frizer toliko loš ili momak ima fenomenalan smisao za humor. Đurđa mi je bila odlična kad je ušla u kancelariju pa je jedva zadržala da ne umre od smeha i još joj pohvalila frizuru na šta je Danijela rekla "izgledam mlađe zar ne?"... Onda je u ponedeljak došla na posao sa pričom da joj je momak bio za vikend u Bg-u ali tu je poklopila moja pojava na TV-u prosto sam bila popularna u firmi ceo dan pa ona nije mogla da dođe do izražaja.
No, sve je to manje više sad nebitno... imam svoju tišinu, mir, zanimljivu sagovornicu, lude kolege... život u IT sektoru ne može biti bolji...
i još idem na godišnji odmor...
Africa... I'm coming back to you...
Zapostavila sam svoj blog, ne zato što me mrzi da ga pišem već što ovih dana imam stvarno previše posla a nešto sam i izgubila inspiraciju. Da, desilo se, tišina me prati već danima, nemam o čemu da pišem... molim Olju da počne da lupa gluposti koje koštaju 15000din ali nema... jednostavno ona to ne može... nema žena talenta za gluposti. Slaviša i Nemanja lupaju kvalitetne stvari.
Dolazi ona s vremena na vreme sa nekim pričicama (s obzirom da Danijela i ona čekaju bus na istoj stanici) ali nije to to... Ne ume ona to toliko lepo da objasni... to je kao da čitaš loš roman. Ne, ne kažem da je Olja loša, naprotiv, samo ne ume to tako da opiše... taj njen žar za ovim poslom, kako dobija mnogo bolje ponude ali neće da ide zbog Duške, šta bi Duška jadna radila bez nje, prosto bi firma propala bez nje u timu, kako je platila čarape 800dinara a suknju u kojoj izgleda kao krava u miniću je kupila u Francuskoj (jadna ta Francuska)... to ste trebali da vidite, noge dva balvana u suknji iznad kolena... neopisivo... cela firma joj se smejala... a kad se prefarbala u plavo, ljudi su padali u nesvest od smeha po firmi... 4 sata je sedela kod frizera... da sam ja 4 sata sedela kod frizera i izašla takva vratila bih se sa kalašnjikovim u salon. I dalje je katastrofalno ošišana... ne znam da li je njen frizer toliko loš ili momak ima fenomenalan smisao za humor. Đurđa mi je bila odlična kad je ušla u kancelariju pa je jedva zadržala da ne umre od smeha i još joj pohvalila frizuru na šta je Danijela rekla "izgledam mlađe zar ne?"... Onda je u ponedeljak došla na posao sa pričom da joj je momak bio za vikend u Bg-u ali tu je poklopila moja pojava na TV-u prosto sam bila popularna u firmi ceo dan pa ona nije mogla da dođe do izražaja.
No, sve je to manje više sad nebitno... imam svoju tišinu, mir, zanimljivu sagovornicu, lude kolege... život u IT sektoru ne može biti bolji...
i još idem na godišnji odmor...
Africa... I'm coming back to you...
Monday, October 27, 2008
Sve je izgledalo savrseno ali...
Naravno da postoji ono ali, zašto ne bi postojalo... to ali služi da bi mi zagorčalo život. Sve je izgledalo tako jednostavno, sve kockice su bile složene, sve je bilo zapisano ali... uvek se nešto zakomplikuje... upravo sada ta neka najbliža tačka našeg putovanja do Mauritanije izgleda tako daleka. Drugim recima ne možemo nikako da iskombinujemo da stignemo do Budimpeshte noću a ujtru do 4 pošto nam je let u 6.
Fudeks trenutno nema tu liniju i imala sam samo ludu sreću što sam ih nazvala ranije da to saznam... trenutno su u nekim pregovorima i ni oni sami ne znaju kada ce im linija krenuti...
Gea turs je preskupa.
Noćni voz stiže ujtru u 5 što nam nikako ne odgovara. Pošto nema izgleda da od železničke stanice brzo stignemo do aerodruma.
Iz Subotice ide bus u 15:15 što nam opet ne odgovara...
Sloba leti u subotu ujtru što znači da baš i nije poželjno da u petak izlazi sa posla da bi stigao na neki voz-bus-bickil a ja letim u nedelju ujtru i pre toga ću biti u Kikindi.
Kako god okreneš opšta katastrofa. Ako neko ima neku informaciju o tome šta kako gde zašto itd neka mi odmah javi telefonom, faksom, mailom, ... ne biram sredstva... :D
Ipak želim da uštedim 40eura koje Gea turs planira da mi uzme. Znate li vi šta sve može da se kupi za 40eura u Maroku i Mauritaniji...
Karte su kupljene, Sloba i ja sutra krećemo u pohode na ambasade... biće perja i treptanja koliko vidim pošto marokanci nisu pustili pozivna pisma... ali šta da se radi... takav mi opis posla Inshallah. A kad stignem u Maroko ima noge da lomim picka im materina arapska!!!
Ne mogu da vam opišem koliko jedva čekam da odem na godišnji odmor... situacija na poslu postaje nepodnošljiva... ne mogu da stignem da zapišem sve Danijeline bisere ... Svakog dana postaje sve gora i gora... gađa se sa neverovatnim ciframa koje troši na gluposti, ofarbala se u plavo, falila se kako je 4 sata sedela kod frizera... da sam takva izasla iz salona ja bi se vratila u salon sa kalašnjikovom i pobila sve okolo. Đurđa danas kad je ušla u kancelariju i kad je videla samo što nije prasnula u smeh.
Elem... pre neki dan smo se Olja i ja pokidale na sledeću priču...
Dotična je pala u nesvest na sred ulice došla je hitna pomoć i odneli su je i naplatili joj to 35ooodin pošto nije imala knjižicu. Ja sam je pitala da je nisu nosili avionom od Kneza do Bolnice?
Sledeće što se hvalila Olji je bilo da je kupila komplet za posao koji je koštao 15000din. Opet je pokušala da se prepire samnom oko viza ali to joj nije uspelo...
Kažem vam... ne mogu da popamtim sve njene bisere...
odoh nešto da radim danas...
možda...
:D
Fudeks trenutno nema tu liniju i imala sam samo ludu sreću što sam ih nazvala ranije da to saznam... trenutno su u nekim pregovorima i ni oni sami ne znaju kada ce im linija krenuti...
Gea turs je preskupa.
Noćni voz stiže ujtru u 5 što nam nikako ne odgovara. Pošto nema izgleda da od železničke stanice brzo stignemo do aerodruma.
Iz Subotice ide bus u 15:15 što nam opet ne odgovara...
Sloba leti u subotu ujtru što znači da baš i nije poželjno da u petak izlazi sa posla da bi stigao na neki voz-bus-bickil a ja letim u nedelju ujtru i pre toga ću biti u Kikindi.
Kako god okreneš opšta katastrofa. Ako neko ima neku informaciju o tome šta kako gde zašto itd neka mi odmah javi telefonom, faksom, mailom, ... ne biram sredstva... :D
Ipak želim da uštedim 40eura koje Gea turs planira da mi uzme. Znate li vi šta sve može da se kupi za 40eura u Maroku i Mauritaniji...
Karte su kupljene, Sloba i ja sutra krećemo u pohode na ambasade... biće perja i treptanja koliko vidim pošto marokanci nisu pustili pozivna pisma... ali šta da se radi... takav mi opis posla Inshallah. A kad stignem u Maroko ima noge da lomim picka im materina arapska!!!
Ne mogu da vam opišem koliko jedva čekam da odem na godišnji odmor... situacija na poslu postaje nepodnošljiva... ne mogu da stignem da zapišem sve Danijeline bisere ... Svakog dana postaje sve gora i gora... gađa se sa neverovatnim ciframa koje troši na gluposti, ofarbala se u plavo, falila se kako je 4 sata sedela kod frizera... da sam takva izasla iz salona ja bi se vratila u salon sa kalašnjikovom i pobila sve okolo. Đurđa danas kad je ušla u kancelariju i kad je videla samo što nije prasnula u smeh.
Elem... pre neki dan smo se Olja i ja pokidale na sledeću priču...
Dotična je pala u nesvest na sred ulice došla je hitna pomoć i odneli su je i naplatili joj to 35ooodin pošto nije imala knjižicu. Ja sam je pitala da je nisu nosili avionom od Kneza do Bolnice?
Sledeće što se hvalila Olji je bilo da je kupila komplet za posao koji je koštao 15000din. Opet je pokušala da se prepire samnom oko viza ali to joj nije uspelo...
Kažem vam... ne mogu da popamtim sve njene bisere...
odoh nešto da radim danas...
možda...
:D
Subscribe to:
Posts (Atom)