jutarnje misli Surabajske

E ova Surabaja ne valja za ništa. Ne mož ni zglavno u padež da je meteš a da liči na nešto. Toliko ne valja da ja svakog vikenda gledam di ću i šta ću da ne bi sedila ovdi. Ružna je, velika, prljava, previše zagađena, ima 200 milijardi ljudi i isto toliko motora i kola. Ovde niko ne pešači, čak u većem delu grada ni ne postoje pešačke staze takozvani trotoari. Ovde svi pušu, piju, prolaznike gledu. Dobro, piju sokiće i neke čudne čajeve koji se pakuju u kese i gledaju u nas kao kad malo dete vidi meteorit ili ajfelovu kulu. Usta su im otvorena do, mogu vam reći, bolne tačke. Probala sam toliko da otvorim usta ali bilo je jako jako teško. Posle toga ta bolna grimasa prerasta u osmeh koji je u većini slučajeva ili biserno beo ili trč, trč pa zub. (Moji engleski prijatelji traže da pišem blog na engleskom a kako da prevedem ovo trč, trč pa zub - run run and tooth?)
Elem, ljudi u Surabaji se dele na one prljavo bogate i one koji nemaju leba da jedu (u ovom slučaju prelazimo na pirinač, leba je mnogo skup, dođe 75 dinara za ni celu veknu). Prljavo bogati obicno imaju bar dvoje kola, bar jednu ako ne i više služavki koje tretiraju kao đubre, jednu ili dve bebisiterke (ako imaju malu decu) i vuku dupeta po tržnim centrima dok njihove služavke čuvaju decu i brinu o svemu. Oni što nemu pirinča da jedu se vuku po ulicama, nemaju posao i ne znam kako preživljavaju. U srednju klasu bi svrstala one koji prodaju hranu po ulicama i nekako preživljavaju. Ne mogu da kažem da su oni koji imaju redovan posao u prodavnicama i ko zna kakvim mestima, srednja klasa. Plate su toliko male da često pribegavaju nekim drugim i trećim poslovima. Iako je Indonezija poprilično jeftina mislim da sa 1.000.000RPp (oko 100eura) ne može jedna porodica normalno da živi. Arhitekta u birou ima oko 2 miliona, radnici u hotelijerstvu oko milion ali zato doktori i radnici u državnoj administraciji klepaju po ušima kolike su im plate. Moji hostovi sa Lomboka koji rade u poreskoj upravi imaju 6 miliona i to im je početnička plata. Jedino državni službenici imaju penzije i staž. Svi drugi rade za to da će ih jednog dana u starosti deca izdržavati. Oni bogatiji uplaćuju sami neko privatno penziono.
Nego, da se vratimo na Surabaju... pa nema ni šta da se vraćamo kad ovde nema ništa. Nedeljom su besplatne ture po gradu. Svratite u Sampoerna muzej (fabrika cigareta ima svoj muzej) i svaka 2 sata ima besplatna tura u crvenom busu. Voze te kroz grad, odvedu te do gradske kuće pokažu još par zanimljivosti ali u stvari tamo nema ništa. Ja ne vidim razliku u zgradama iz vremena Holanđana i sadašnjih zgrada, sve je to ista struktura i arhitektura. Sve to meni liči kao da je napravljeno pre 20-tak godina a ne pre 200 kada su holanđani bili ovde. Kako god okreneš, Surabaja je mesto za posao, zadovoljstvo i shoping. Kad smo kod zadovoljstva, Surabaja ima svoj red light district za koji kažu da je najveći u jugoistočnoj Aziji i od milošte ga zovu Dolly. Nisam još stigla da ga pocetim ali prvom prilikom ćete dobiti full scale report.
:)