Ne mogu da kažem da sam previše iskusila Maleziju, da sam je istraživala da sam cunjala okolo. Otkad sam došla bila sam poprilično lenja i svaki put kad me je neko pitao da idemo negde u 50% slučajeva je uspeo da me ubedi da odem i da radim nešto drugo van svakodnevnice. Moja svakodnevnica se vrti oko kancelarije gde radim sa još 1200 drugih ljudi raznih nacija, narodnosti, boje kože, osmeha pravih ili ne i kad dođe vikend jednostavno želim da izađem, da se smejem, da lumpujem, da vidim neke druge ljude da budem bela i uštogljena i da pričam na srpskom i da pričam sa ljudima koji vide malo šire od zaprežnih konja...
Ljudi u mojoj kancelariji će vam možda reći za mene da nisam druželjubiva i da se ne družim sa ljudima tamo, da manje više stalno idem sama na ručak da sam ponekad namrgođena ili tužna. Ustvari, od kad su Jelena, Nedim, Natalija i Filip otišli iz firme ja nisam pronašla nikog zanimljivog da provodim vreme sa njima. Filipinci se drže sa svojima, Kinezi sa svojima, Malajci sa svojima, Indijci sa svojima. Uvek vidim iste grupe ljudi da idu zajedno na ručak i nikad se neće desiti da pozovu nekog sa strane da im se pridruži. Ponekad odem na ručak sa Pavelom ili sa nekim kolegom Pakistancem i to je to. Kad odem na ručak ne želim da pričam o poslu, ne želim da slušam o nečijim problemima. Postala sam mrzovoljna po tom pitanju. Dosta mi je mojih problema i tih sat vremena samo želim da buljim u prazno, da posmatram ljude oko sebe, da pogađam da li su čistokrvni ili su mešavina dva naroda, da pogađam odakle su da razmišljam kakvu kosu žene imaju ispod tih raznobojnih marama,šta znači crvena tačka na čelu nekog Indijca...
Ne mogu nekom kolegi sa posla da pričam o mojim vikend provodima ili mom životu. Naše priče su različite i nigde se ne poklapaju. Ne mogu da im objasnim da za mene religija ne predstavlja ništa, da smo ja i Bog odavno raskrstili i da za mene tamo negde gde bi trebalo da mi je sve, nema ništa. Oni ne razumeju šta je to samo ući u crkvu i upaliti sveću u sećanje na nekoga. Ne mogu ja njima da objašnjavam primenu diferencijalnih jednačina na moj život i na moj način razmišljanja i zašto ja uvek imam 3 rešenja nekog problema kad oni nemaju nijedan. Zaprežni konji, to je najbolje poređenje koje sam našla. Tako razmišljaju i percepcija od 360 stepeni ne postoji. Ne postoji razmišljanje out of the box. Pre neki dan sam imala ogroman problem sa klijentom u Japanu. Pošto su oni prirodni paničari ali definitivno najbolja ekipa sa kojom sam radila, krenula sam da konsultujem Brajana, koji je senior i koji je radio na gomili projekata i posle 4 ugla objašnjavanja problema i mog viđenja root causa i rešenja on je i dalje tvrdio da je problem nešto drugo i da ja verovatno to ne razumem. Posle 2 sata šalje mail japancima, objašnjava šta se desilo i objašnjava rešenje i ja čitam u tom mailu svoje reči. Trebalo mu je samo 2 sata da shvati šta sam ja pričala i da skonta da sam bila u pravu. I to nije bio prvi put...
Ne, nisam je dobro iskusila, nisam prošla uzduž i popreko i nisam sve probala i nisam sve videla. Moj staž je kratak i moje čulo ukusa otupi kad pojedem nešto ljuto. Možda Malezija ima gomile začina ali ja nisam dovoljno dugo ovde da počnem da razlikujem sve te začine. Ljuto jeste prvi i najjači ukus. Možda ja nisam prava osoba da vam pričam o hrani ... ali kad se setim raznovrsnosti marokanske kuhinje, mirisa i ukusa arganovog ulja sa vrucim marokanskim hlebom, desetine različitih mađarskih torti i kolača u poslastičarnici Žerbo u Budimpešti po receptima starijim od same Malezije, mirisa zelenog i crnog zataža, anisa i safrana kroz sirijske sukove, Massimove sicilijanske paste sa 3 vrste ribe, 3 vrste povrća i 5 svežih zacinskih biljaka, dalmatinskog crnog rižota sa čašom domaćeg plavca starog bar 10 godina, grčkog feta sira sa maslinovim uljem, turskih sarmica, baklava sa pistaćima, kebaba, ribe na žaru sa Bosfora, ruske usoljene ribe i palačinki sa jabukama, konjskog mesa sa Sardinije sa ruzmarinom pored sveže pravljene paste sa sveže ubranim pečurkama čiji miris je ispunio celu kuću moje drage Tici, punjenog patlidžana u nekom restoranu na sred Turskog druma, jordanskog masnafa, češke kolenice sa sosom od rena, dimljenog mesa i kajmaka sa Zlatibora, pršute sa Cetinja, podvarka sa suvim mesom, i one, da, ljute riblje čorbe u alaskoj čardi na Dunavu koja miriši na svežu papriku, paradajz, šargarepu, zelen, peršun,... da, dragi moji, malajska kuhinja je, za mene, samo ljuta.
Pre neki dan me je kolega pitao da li hoću da probam najbolji nasi goreng u Klang dolini i doneo mi je srednje ljut nasi goreng koji je u sebi imao mnogo limuna. Stvarno je to bio najbolji nasi goreng koji sam probala ali on u sebi nije imao ničeg različitog sem tog limuna. Pre par meseci me je Sabran vodio u neki malajski restoran koji radi samo za vreme ručka i tamo sam jela neku fenomenalnu ribu na žaru. Bila je baš onakva kako je ja volim i za trenutak me je podsetila na šarana ali pošto je to bio malajski restoran mogla sam da pijem samo čaj, slatku limunadu, teh tarik ili sveže ceđeni sok. Po mom skromnom mišljenju, riba bez čaše belog vina je promašaj. Barbeque chicken rice je dobar ali zašto ne postoji i piletina sa krompirom ili graškom ili boranijom ili dinstanim kupusom ili brokolicama (imaju ih ovde) ili sa nekom salatom nego svaki put kad naručim piletinu sa njom dođe beli ili prženi pirinač ili nudle (žute ili bele).
Moj budžet je takav da ne zalazim previše po fancy restoranima, skupim hotelima i zapadnjačkim ili arapskim restoranima. Jedem u lokalnim restoranima, gde čujem da je dobra hrana, gde me moji lokalci odvedu ili gde vidim gomilu lokalaca da jede. Procunjam tu i tamo dokle moje noge mogu da dopru pošto nemam auto niti želim da ga imam u haosu od saobraćaja u ovom gradu. Svraćam po budžacima, cunjam po uličicama, ne idem na mesta gde ima mnogo turista. Izbegavam gužvu Pavilion-a, KLCC-ja, MidValley-ja, Bangsar village-a i ostalih velikih tržnih centara i za vreme Ramazana sam išla po Chow Kit-u i Masjid Jamek-u i jela sve što su mi lokalci rekli da je lokalni ramazanski specijalitet.
Nisam zapamtila sva ta silna imena i nisam sve probala ali ali tamo negde, na mom jeziku, dok dopre do mozga sve to manje više postaje ... pogađate... ljuto :)
Ljudi u mojoj kancelariji će vam možda reći za mene da nisam druželjubiva i da se ne družim sa ljudima tamo, da manje više stalno idem sama na ručak da sam ponekad namrgođena ili tužna. Ustvari, od kad su Jelena, Nedim, Natalija i Filip otišli iz firme ja nisam pronašla nikog zanimljivog da provodim vreme sa njima. Filipinci se drže sa svojima, Kinezi sa svojima, Malajci sa svojima, Indijci sa svojima. Uvek vidim iste grupe ljudi da idu zajedno na ručak i nikad se neće desiti da pozovu nekog sa strane da im se pridruži. Ponekad odem na ručak sa Pavelom ili sa nekim kolegom Pakistancem i to je to. Kad odem na ručak ne želim da pričam o poslu, ne želim da slušam o nečijim problemima. Postala sam mrzovoljna po tom pitanju. Dosta mi je mojih problema i tih sat vremena samo želim da buljim u prazno, da posmatram ljude oko sebe, da pogađam da li su čistokrvni ili su mešavina dva naroda, da pogađam odakle su da razmišljam kakvu kosu žene imaju ispod tih raznobojnih marama,šta znači crvena tačka na čelu nekog Indijca...
Ne mogu nekom kolegi sa posla da pričam o mojim vikend provodima ili mom životu. Naše priče su različite i nigde se ne poklapaju. Ne mogu da im objasnim da za mene religija ne predstavlja ništa, da smo ja i Bog odavno raskrstili i da za mene tamo negde gde bi trebalo da mi je sve, nema ništa. Oni ne razumeju šta je to samo ući u crkvu i upaliti sveću u sećanje na nekoga. Ne mogu ja njima da objašnjavam primenu diferencijalnih jednačina na moj život i na moj način razmišljanja i zašto ja uvek imam 3 rešenja nekog problema kad oni nemaju nijedan. Zaprežni konji, to je najbolje poređenje koje sam našla. Tako razmišljaju i percepcija od 360 stepeni ne postoji. Ne postoji razmišljanje out of the box. Pre neki dan sam imala ogroman problem sa klijentom u Japanu. Pošto su oni prirodni paničari ali definitivno najbolja ekipa sa kojom sam radila, krenula sam da konsultujem Brajana, koji je senior i koji je radio na gomili projekata i posle 4 ugla objašnjavanja problema i mog viđenja root causa i rešenja on je i dalje tvrdio da je problem nešto drugo i da ja verovatno to ne razumem. Posle 2 sata šalje mail japancima, objašnjava šta se desilo i objašnjava rešenje i ja čitam u tom mailu svoje reči. Trebalo mu je samo 2 sata da shvati šta sam ja pričala i da skonta da sam bila u pravu. I to nije bio prvi put...
Ne, nisam je dobro iskusila, nisam prošla uzduž i popreko i nisam sve probala i nisam sve videla. Moj staž je kratak i moje čulo ukusa otupi kad pojedem nešto ljuto. Možda Malezija ima gomile začina ali ja nisam dovoljno dugo ovde da počnem da razlikujem sve te začine. Ljuto jeste prvi i najjači ukus. Možda ja nisam prava osoba da vam pričam o hrani ... ali kad se setim raznovrsnosti marokanske kuhinje, mirisa i ukusa arganovog ulja sa vrucim marokanskim hlebom, desetine različitih mađarskih torti i kolača u poslastičarnici Žerbo u Budimpešti po receptima starijim od same Malezije, mirisa zelenog i crnog zataža, anisa i safrana kroz sirijske sukove, Massimove sicilijanske paste sa 3 vrste ribe, 3 vrste povrća i 5 svežih zacinskih biljaka, dalmatinskog crnog rižota sa čašom domaćeg plavca starog bar 10 godina, grčkog feta sira sa maslinovim uljem, turskih sarmica, baklava sa pistaćima, kebaba, ribe na žaru sa Bosfora, ruske usoljene ribe i palačinki sa jabukama, konjskog mesa sa Sardinije sa ruzmarinom pored sveže pravljene paste sa sveže ubranim pečurkama čiji miris je ispunio celu kuću moje drage Tici, punjenog patlidžana u nekom restoranu na sred Turskog druma, jordanskog masnafa, češke kolenice sa sosom od rena, dimljenog mesa i kajmaka sa Zlatibora, pršute sa Cetinja, podvarka sa suvim mesom, i one, da, ljute riblje čorbe u alaskoj čardi na Dunavu koja miriši na svežu papriku, paradajz, šargarepu, zelen, peršun,... da, dragi moji, malajska kuhinja je, za mene, samo ljuta.
Pre neki dan me je kolega pitao da li hoću da probam najbolji nasi goreng u Klang dolini i doneo mi je srednje ljut nasi goreng koji je u sebi imao mnogo limuna. Stvarno je to bio najbolji nasi goreng koji sam probala ali on u sebi nije imao ničeg različitog sem tog limuna. Pre par meseci me je Sabran vodio u neki malajski restoran koji radi samo za vreme ručka i tamo sam jela neku fenomenalnu ribu na žaru. Bila je baš onakva kako je ja volim i za trenutak me je podsetila na šarana ali pošto je to bio malajski restoran mogla sam da pijem samo čaj, slatku limunadu, teh tarik ili sveže ceđeni sok. Po mom skromnom mišljenju, riba bez čaše belog vina je promašaj. Barbeque chicken rice je dobar ali zašto ne postoji i piletina sa krompirom ili graškom ili boranijom ili dinstanim kupusom ili brokolicama (imaju ih ovde) ili sa nekom salatom nego svaki put kad naručim piletinu sa njom dođe beli ili prženi pirinač ili nudle (žute ili bele).
Moj budžet je takav da ne zalazim previše po fancy restoranima, skupim hotelima i zapadnjačkim ili arapskim restoranima. Jedem u lokalnim restoranima, gde čujem da je dobra hrana, gde me moji lokalci odvedu ili gde vidim gomilu lokalaca da jede. Procunjam tu i tamo dokle moje noge mogu da dopru pošto nemam auto niti želim da ga imam u haosu od saobraćaja u ovom gradu. Svraćam po budžacima, cunjam po uličicama, ne idem na mesta gde ima mnogo turista. Izbegavam gužvu Pavilion-a, KLCC-ja, MidValley-ja, Bangsar village-a i ostalih velikih tržnih centara i za vreme Ramazana sam išla po Chow Kit-u i Masjid Jamek-u i jela sve što su mi lokalci rekli da je lokalni ramazanski specijalitet.
Nisam zapamtila sva ta silna imena i nisam sve probala ali ali tamo negde, na mom jeziku, dok dopre do mozga sve to manje više postaje ... pogađate... ljuto :)
