Jest, 1. januar pa svi cekaju neki ultra post o tome sta sam sve radila u 2011-tog i zasto je mrzim. E oces malo... nema... cekajte kad budem raspolozena za to, sad nisam. Od jutros sam vec ispunila jednu svoju NY resolution, naspavala sam se ko covek. :)
Dobijam jako puno pitanja o tome kakva je Malezijska hrana ( nije Malajska, objasnicemo kasnije) pa reko da napisem koji red o tome da sledeci put kad neko pita samo da mu dam link a pri tom da podignem rejting mom vec popularnom blogu (jest djavola).
Malajci (ne Malezijci) su ustvari Indonezani. Kuala Lumpur je napravlje pre jedva 150 godina tako sto su Indonezani sa Sumatre dosli i naselili mocvaru oko reke Klang. Zato ja stalno pricam da ovaj grad nema dusu posto je pola kuca u mom sokaku u lepoj mi Kekendi starije od ovog grada. Malajci nikad nece priznati da su Indonezani, nikad nece reci da su Indonezanski i Malajski jezik jedno te isto iako, cim odu u Indoneziju, sve razumeju. Kada uporedjujem ta dva jezika uvek kazem da su kao Srpski i Hrvatski. I nesto s oni stalno huskaju i protestuju jedni drugima ispred ambasada ali slabo ja marim za to.
Anyhow, kad procunjas po Malajskoj kuhinji nacices manje vise sve isto kao u Indoneziji sa tu i tamo nekim premisama. Verovatno da sam provela par meseci na Sumatri (sto nazalost nisam ali hocu) sve bi mi bilo isto. Riba na rostilju, (ikan bakar) przena riba (ikan goreng) riba u nekom ljutom sosu, piletina u 17 razlicitih soseva (sve ljuto), przena piletina, pohovana piletina pa sveze voce i povrce, dinstano povrce, povrce u nekim sosovima, povrce dinstano u woku ... sve to naravno prati beli pirinac.
Posle par zalogaja tog ljutog usta vam utrnu i vise nista ne osetite tako da posle nekog odredjenog vremena sva hrana dobija isti ukus. Tu i tamo se s vremena na vreme otkrije neki novi ukus kao sto je njonja laksa, fenomenalna gusta supa sa kokosovim mlekom i pirincanim nudlama ali sve se to utopi u neku jednolicnost pirinca i ljutog.
Gde god zakoracite po ulici nacicete restoran malajske, indijske i kineske hrane. Malezijci su ustvari mesavina ova 3 naroda (fala gospon' Dadi na kulturoloskoj obuci) tako da se svakakva hrana moze naci po ulicama i svakom budzaku gde iole ima malo mesta da se napravi neka pokretna ili nepokretna kuhinjica. Najvise prodavaca hrane radi uvece i nocu. Kineska hrana nije kao u Kini i nema pasa i slicnih stvari ali uvek moze da se nadje po neko parce svinjetine (uglavnom slatko) neko fenomenalno przeno povrce, riba u slatko kiselom sosu ali na sve to treba biti obazriv posto i oni, prateci lokalne trendove, sve vole da zaljute. Pirincane nudle su mi bile veoma egzoticne kad sam dosla ovde i jako sam ih zavolela tako da sada, kad god mi se ne svidi nista iz menija narucim Kwetiau goreng ili soup.
Indijci se drze svoje "ako kuvamo bez karija kao da nismo kuvali" recepture i manje vise sve sto vidis na onim njihovim tezgama je sa manje ili vise karija, cilija i slicnih stvari od kojih opet, posle par zalogaja ti gore usi. Njihov roti i naan mi je i dalje omiljena hrana i uvek dobar dorucak.
Roti cenai je neka vrsta hleba koji bi bio najslicniji nasem bureku ali kao da jedes korice od bureka. Roti naan je hleb koji me podseca na lepinju, samo nikad nemaju kajmaka :D Sate ayam mi je i dalje omiljena hrana ali ovde nije ni priblizno dobar kao u Indoneziji. To su pileci raznjici u sosu od kikirikija, raznjici su ok ali sos ne znaju da naprave. Stvarno mogu da kazem da im je hrana raznovrsna ali posto sve ima pirinac za base, dodje na isto.
Stvari kao sto su sir, puding, alkohol, jagode i slicno su ovde luksuz i za najjeftiniju flasu vina treba da dam 10$ a za 150gr fete izdvajam 3$. Stvari kao sto su vegeta, slag i neki normalan keks bez ikakvog punjenja ili preliva su nepostojece tako da skoro nikad ne kuvam kuci jer nemam vegete. Manje vise sam naucila da prepoznajem sta je ljuto a sta ne i uglavnom se hranim napolju. Kad saberete, jeftinije je da se jede napolju. Obrok napolju ne dodje ni 3$ a sve to bi u prodavnici skuplje platila i jos bi morala da kuvam.
Kultura - nemaju je... a i da je imaju slicna je indonezanskoj... a toga imate opisano na kilometre u prethodnim postovima :D doduse tu se mesaju Indijci koji se drze samo sa svojima. Retko kad ces videti da se Indijci druze sa nekima van svog kruga. Jos uvek imaju ugovorene brakove i ako neko sam sebi zeli da odabere muza ili zenu onda to prolazi jako stroge kontrole roditelja i porodice. Kinezi su malo otvoreniji cak ponekad i previse i vrlo brzo znaju da iznerviraju svojim primitivnim i glupim ponasanjem. Ova drzava je odlicna ako nikad niste bili rasisti da postanete :D
Eto... lesson 1 zavrsena... cu nastaviti uskoro sa vise detalja :)
Dobijam jako puno pitanja o tome kakva je Malezijska hrana ( nije Malajska, objasnicemo kasnije) pa reko da napisem koji red o tome da sledeci put kad neko pita samo da mu dam link a pri tom da podignem rejting mom vec popularnom blogu (jest djavola).
Malajci (ne Malezijci) su ustvari Indonezani. Kuala Lumpur je napravlje pre jedva 150 godina tako sto su Indonezani sa Sumatre dosli i naselili mocvaru oko reke Klang. Zato ja stalno pricam da ovaj grad nema dusu posto je pola kuca u mom sokaku u lepoj mi Kekendi starije od ovog grada. Malajci nikad nece priznati da su Indonezani, nikad nece reci da su Indonezanski i Malajski jezik jedno te isto iako, cim odu u Indoneziju, sve razumeju. Kada uporedjujem ta dva jezika uvek kazem da su kao Srpski i Hrvatski. I nesto s oni stalno huskaju i protestuju jedni drugima ispred ambasada ali slabo ja marim za to.
Anyhow, kad procunjas po Malajskoj kuhinji nacices manje vise sve isto kao u Indoneziji sa tu i tamo nekim premisama. Verovatno da sam provela par meseci na Sumatri (sto nazalost nisam ali hocu) sve bi mi bilo isto. Riba na rostilju, (ikan bakar) przena riba (ikan goreng) riba u nekom ljutom sosu, piletina u 17 razlicitih soseva (sve ljuto), przena piletina, pohovana piletina pa sveze voce i povrce, dinstano povrce, povrce u nekim sosovima, povrce dinstano u woku ... sve to naravno prati beli pirinac.
Posle par zalogaja tog ljutog usta vam utrnu i vise nista ne osetite tako da posle nekog odredjenog vremena sva hrana dobija isti ukus. Tu i tamo se s vremena na vreme otkrije neki novi ukus kao sto je njonja laksa, fenomenalna gusta supa sa kokosovim mlekom i pirincanim nudlama ali sve se to utopi u neku jednolicnost pirinca i ljutog.
Gde god zakoracite po ulici nacicete restoran malajske, indijske i kineske hrane. Malezijci su ustvari mesavina ova 3 naroda (fala gospon' Dadi na kulturoloskoj obuci) tako da se svakakva hrana moze naci po ulicama i svakom budzaku gde iole ima malo mesta da se napravi neka pokretna ili nepokretna kuhinjica. Najvise prodavaca hrane radi uvece i nocu. Kineska hrana nije kao u Kini i nema pasa i slicnih stvari ali uvek moze da se nadje po neko parce svinjetine (uglavnom slatko) neko fenomenalno przeno povrce, riba u slatko kiselom sosu ali na sve to treba biti obazriv posto i oni, prateci lokalne trendove, sve vole da zaljute. Pirincane nudle su mi bile veoma egzoticne kad sam dosla ovde i jako sam ih zavolela tako da sada, kad god mi se ne svidi nista iz menija narucim Kwetiau goreng ili soup.
Indijci se drze svoje "ako kuvamo bez karija kao da nismo kuvali" recepture i manje vise sve sto vidis na onim njihovim tezgama je sa manje ili vise karija, cilija i slicnih stvari od kojih opet, posle par zalogaja ti gore usi. Njihov roti i naan mi je i dalje omiljena hrana i uvek dobar dorucak.
Roti cenai je neka vrsta hleba koji bi bio najslicniji nasem bureku ali kao da jedes korice od bureka. Roti naan je hleb koji me podseca na lepinju, samo nikad nemaju kajmaka :D Sate ayam mi je i dalje omiljena hrana ali ovde nije ni priblizno dobar kao u Indoneziji. To su pileci raznjici u sosu od kikirikija, raznjici su ok ali sos ne znaju da naprave. Stvarno mogu da kazem da im je hrana raznovrsna ali posto sve ima pirinac za base, dodje na isto.
Stvari kao sto su sir, puding, alkohol, jagode i slicno su ovde luksuz i za najjeftiniju flasu vina treba da dam 10$ a za 150gr fete izdvajam 3$. Stvari kao sto su vegeta, slag i neki normalan keks bez ikakvog punjenja ili preliva su nepostojece tako da skoro nikad ne kuvam kuci jer nemam vegete. Manje vise sam naucila da prepoznajem sta je ljuto a sta ne i uglavnom se hranim napolju. Kad saberete, jeftinije je da se jede napolju. Obrok napolju ne dodje ni 3$ a sve to bi u prodavnici skuplje platila i jos bi morala da kuvam.
Kultura - nemaju je... a i da je imaju slicna je indonezanskoj... a toga imate opisano na kilometre u prethodnim postovima :D doduse tu se mesaju Indijci koji se drze samo sa svojima. Retko kad ces videti da se Indijci druze sa nekima van svog kruga. Jos uvek imaju ugovorene brakove i ako neko sam sebi zeli da odabere muza ili zenu onda to prolazi jako stroge kontrole roditelja i porodice. Kinezi su malo otvoreniji cak ponekad i previse i vrlo brzo znaju da iznerviraju svojim primitivnim i glupim ponasanjem. Ova drzava je odlicna ako nikad niste bili rasisti da postanete :D
Eto... lesson 1 zavrsena... cu nastaviti uskoro sa vise detalja :)
1 comment:
1) Ovo je bilo veoma, veoma naporno za čitanje, jer tekst ima premalo pasusa. Čisto da ti skrenem pažnju, kako na to tako i na to da bi trebalo da pročitaš tekst pre nego što ga pošalješ.
2) Za alkohol nije neka šteta, jer je on zlo svoje vrste, ali sve ovo ostalo...da je teško naći običan keks, mlečne proizvode, da se sve dinsta, da šporeti dolaze bez rerni...to je moja vizija pakla, manje više. Divim ti se kako izdržavaš!
Post a Comment