Šta je PIP i kako je Marina dospela tamo?

Odma ste kliknuli jel da? Nema ovdi pornografskih slika, samo jedna podugačka priča o tome kako je Marina posle 3 godine rada u firmi došla na isto mesto odakle je i počela: nemam pojima šta se dešava, idem kući svaki dan u 6, smeškam se, i svi misle da sam glupa. Samo, postoji jedna razlika između ove sad i one Marine pre 3 godine. Ova Marina sad boluje od stanja poznatijeg kao kurcobolja.
Negde početkom Januara mi smo imali neki PeopleSoft test, skoro svi zaposleni koji se time bave. Od kad sam popunila poslednji ŠV obrazac na fakultetu nisam obratila pažnju ni na jedan formular pride a kamoli test. Tako sam ja to ofrlje uradila za 15 minuta u fazonu "šta me *bete, imam posla".
Kad oćeš đavola... dobijem pozivnicu za PIP sastanak sa moje dve šefice i sa glavnokomandujućom od HR-a. Šta je PIP nemam pojima a i *be mi se iskreno... Odem ja na taj sastanak kad one drvlje i kamenje po meni... ti ne radiš dobro svoj posao, ti nisi dobar team leader, ti ovo ti ono... meni vilica na podu...
Jest, bila sam malo zauzeta u poslednja 2 meseca na 2 najveća evropska projekta i par japanskih pošto drugi menadžeri nisu imali muda da rade na njima, a u međuvremenu su dali otkaz i otišli, pa nisam imala vremena da se posvetim svom timu ali ovo...
Ja sam u poslednje 2 godine nosila titulu team leader-a a menadžera nikad nisam imala već sam uvek direktno raportirala CEO koji naravno nikad nije imao vremena za mene i nikad nije vodio brigu o tome šta ja radim i kako radim. Bila sam prepuštena sama sebi tako da nikad nisam ni mogla da naučim kako da budem dobar menadžer iliti team leader, kako god to želite da nazovete. Ja nisam učila te visokokvalifikovane škole za menadžere, ja sam učila onu jadnu matematiku. Da sam bila pametna pa da se školovala za menadžera svega ovog danas ne bi bilo.
Ajde to što ne radim svoj posao, to i da preguram, ali onda su izvukle rezultate testova pa je bilo da ja ne znam PeopleSoft. Po njihovim rezultatima ja sam među najgorima. Ja sam oduvek bila glupa, čak mi je i moja pokojna Radmila to često govorila ali džabe kad na jedno uvo uđe na drugo izađe.
I tako posle 3 godine popravljanja njihovih sranja oni su dosli do zaključka da ja nemam pojima.
Ne bude Marina lenja pa se prijavi za sertifikaciju. Mislim, ako sam glupa, makar Oracle da mi to kaže.
PIP je ispao preformance improvement program gde ja imam mesec dana da zavrsim 7 zadataka koje su mi dali a koje sam ja završila za nedelju dana laganog života. Ustvari dali su mi mesec dana da odmaram i da ne radim ništa. Najviše vremena za tih 7 zadataka mi je oduzelo to što sam skupljala sve zajebancije tipa kako se to računa? Šta ako se desi ovo? Šta ako se desi ono? Kako se to radi ako je zaposleni ovakav onakav... i slično. Testiranje mi je oduzelo dosta vremena ali svako popravljanje u sistemu je odnelo 15minuta do 2 sata u zavisnosti od kompleksnosti problema. Ja 7 zadataka rešavam na dnevnom nivou kad je žurka lagana.
Kasnije sam na svoju ruku uzela da popravljam neke druge stvari koje dosta dugo čuče pošto mi je dosadno na poslu.
Pride su me smenili sa pozicije team leader-a i sad nemam nikakvu poziciju dok mi se ne završi ovaj PIP a lidersku poziciju su dali jednom klincu iz mog tima i dali su mu jednog seniora da mu bude menadžer.Milina.
Anyhow... na celu tu frku ja sam počela ekspresno da tražim novi posao pa sam poslala mail mom ljubljenom Japancu da ga pitam za preporuku... balavila sam vam o njemu nadugačko i naširoko ovdi. To je onaj moj Japanac koji mi je klijent i sa kojim sarađujem poslednje 3 godine.
Na taj moj mail Japanca opali srčka i čovek brže bolje krene da me ispituje gde ću sta ću zašto hoću da odem i ja mu sve ispričam. Lepo i iskreno. Tri godine ga nisam lagala, što bi sad počela. On sa one strane sveta zna da ja znam svoj posao a ovi ovde ne vide prst pred nosom. Još je krenuo da se izvinjava da nije on možda uzrok svemu tome. Zove me svake nedelje da čuje šta se dešava, ispriča mi šta se dešava sa njegove strane... manje više postali smo najbolji drugari.
Posle prošlonedeljnog velikog sastanka kompanija-klijent, Japanac je zgrabio moju šeficu i krenuo da joj kenja za mene. Naravno nije spomenuo ni minut našeg telefonskog razgovora nego je on iz drugog ugla dobio informaciju da ja nisam više team leader. U petak mi je preneo sta joj je rekao i iskreno ja mogu samo da se poklonim sad tom čoveku i da mu izljubim stope. Ja sam znala da smo on i ja OK i da on ceni moj rad ali nisam očekivala da joj kaže to što je meni ispričao. Da je neko bio tamo da isplete prekosovski ciklus počelo bi sa

"Mili Bože čuda velikoga,
kad seđaše na tronu Marina,
sve zlato u kraljevstvu sjalo,
sve sama svila i kadifa,
med i mleko u potocima teklo... "

Šefica je naravno nakenjala da se ja sad u stvari spremam za sledeći veliki evropski development projekat koji se radi upravo za tog klijenta i da zato više nisam u podršci.
No, šta će dalje biti, čitajte sledeće nedelje...

HR menadžerke

Nikad mi nije bila potpuno jasna ta pojava HR službe i njihove ukloge u odabiru kandidata. Meni je uvek to izgledalo kao gubljenje vremena što moram da idem na razgovor za posao 3 puta i od toga je samo jedan konstruktivan. Obično je konstruktivan taj razgovor gde ti ustvari pričaš sa svojim budućim šefom. On ili ona znaju šta im treba i vide koliko ti možeš da naučiš ukoliko neke stvari povezane za taj posao ne znaš. Razumem ja da se nas 1000 prijavi za neki posao ali selekcija vrlo lako može da se odradi preko telefona u par kratkih rečenica. Evo, skidam kapu gospođici Ječmenica koja mi je zakazala intervju preko Skajpa da ne dolazim u Beograd bez preke potrebe dok sam bila kući.
Današnje tehnologije dozvoljavaju više nego što ljudi mogu i da zamisle a dobar HR menadžer može da donese zaključak o nekom kandidatu na osnovu samo nekoliko rečenica.
Od kad sam počela da radim uvek sam naletala na neke HR menadžere kojima tu nije bilo mesto niti su bili iole sposobni za tu poziciju. Gospodža Silvana Đurčević je pre privatizacije Centroproizvoda bila pakerka u proizvodnji. Kad je njen muž sredio privatizaciju firme Darku Bajčetiću ona je brže bolje prešla u administraciju, zatim jako brzo zahvaljujući svojoj prirodnoj intelihenciji završila Višu poslovnu školu i postala direktor HR-a. Verovatno bi ona bila dobar HR menadžer da se nije izdigla visoko i umislila da je najpametnija i najbitnija u firmi... ali šta očekivati od žene koja je bila pakerka. Kad imaš pametnog i obrazovanog čoveka koji krene od najniže lestvice i dospe do direktorskog mesta onda je takav čovek pravi direktor i lider... opet pričam o Peđi Bojoviću :)
Sve u svemu desilo mi se par puta da sam nagazila gospodžu Silvanu ali nije imala dobar razlog da me šutne iz CP-a a sad sam nagazila i trenutnu HR menadžerku... i to dvaput ove nedelje. Gospodžica Litvanka je došla u firmu mesec dana pre mene da bude HR trener ali je u tom datom trenutku tadašnji HR menadžer dao otkaz i ona je odmah postavljena na to mesto. Sa svojih 27 godina ne verujem da je iskustvo uradilo plodom, pre bih rekla da su njene velike sise i mogućnost širenja nogu obavile posao. Kasnije, na nekim kompanijskim večerama kad bi se glavnokomandujući napio sve je to tako izgledalo logično.
Dobijem ja unapređenje 1. aprila u Team Lidera i posle mesec dana cenjkanja sa šefom za platu, konačno dođemo na neku cifru, rukujemo se i završimo posao. Naravno sve to posle ide u ruke superspretnosonične i drage nam HR menađerke. Ne kažem ja da je ona loša, nas dve se lepo slažemo, sve što mi zatreba ona završi ali ... Dobijem ja kovertu sa novom platom kad ono cifra 100$ niža od dogovorene. Odem kod šefa bacim mu papir u facu pitam šta je to... šef gleda pa kaže "nismo se ovako dogovorili zar ne?". Odvede me kod menađerke i ona krene svoj HR posao. Znaš draga, mi smo gledali koliko ti imaš godina PS iskustva, pa ti nemaš toliko kao ostali, bla bla bla... osećam kako mi mozak gori i kako moja inteligencija kleči i biva bičevana njenim jeftinim izjavama. Ok, fala lepo na objašnjenjima, ovo nije fer ali nema veze.
Ne budem ja lenja, odem sutra nazad kod šefa i ni 5 ni 6 kažem mu kako mi je ova uvredila inteligenciju sa svojim izjavama i kako će mnogo više da ga košta ako ja odem na šta je on samo odgovorio "znam". Poslala sam jedan mnogo fini mail mom šefu koji je on prosledio velikom debelom šefu. Sledećeg dana dogovorena cifra je bila odobrena. Moje iskustvo u PS-u je mala maca prema tome koliko ja pružam firmi i koliko vredim. E, tu sam ja očepila dragu nam menađerku klapa 1.
Pre nekog vremena sam dala svom šefu CV mog drugara i rekla mu "zaposli ga, dobićeš još jednu pametnu budalu a takvi ljudi ti trebaju". Šef je rekao "dobro". Moj šef obožava da priča... on bi pričao danima, mesecima. Samnom se to sve svede na par jednostavnih rečenica kojima se nas dvoje savršeno razmumemo. Jednom prilikom sam mu rekla da ne gubi moje i svoje vreme sa dugim uvodima već da mi naše diskusije svede na par rečenica jer nema potrebe da nas dvoje gubimo vreme na nebitne stvari. Od onda mi naše sastanke zavšavamo za 5 minuta i sve se završi konstruktivno.
Došao moj drugar na intervju kod menadžerkonog pulena koji svojom fenomenalnom intelihencijom pleni sve nas u firmi. S obzirom da sam ga istrenirala, drugar je rekao sve što je pulen želeo da čuje i rekoše mu da će biti pozvan na sledeći intervju odmah sledeće nedelje. U međuvremenu se izdešavalo sve šta se izdešavalo sa mojom platom i moj drugar je dobio mail sledeće sadržine:
"Poštovani gospodine drugar,
trenutno radimo restrukturu pa će vaš sledeći intervju biti odložen do daljnjeg

Vaš,  menadžerkin Pulen"

"Šefe, pulen opet odlučuje u tvoje ime, takav i takav mail je poslao mom drugaru. Znači nikad ga neće zvati jel da?"


Sinoć stiže mail od menadžerke pulenu a ja u cc
"Dragi moj pulenu,

jel si ti razgovarao vec sa drugarom? Molim te zakaži sledeći intervju za mene i šefa pošto imamo projekat na kojem bi drugar mogao da radi.
Tvoja menađerka"

Jebala sam ježa u leđa jel da? Ili sam samo postala bitnija od HR menadžerke... doduše dođe na isto :)



**** nisam nepismena samo volim da pišem gospodža, menađerka, intelihencija i sve varijacije na temu. :)

Malezija - hrana, kultura, jezik i ostalo... part 2

Ne mogu da kažem da sam previše iskusila Maleziju, da sam je istraživala da sam cunjala okolo. Otkad sam došla bila sam poprilično lenja i svaki put kad me je neko pitao da idemo negde u 50% slučajeva je uspeo da me ubedi da odem i da radim nešto drugo van svakodnevnice. Moja svakodnevnica se vrti oko kancelarije gde radim sa još 1200 drugih ljudi raznih nacija, narodnosti, boje kože, osmeha pravih ili ne i kad dođe vikend jednostavno želim da izađem, da se smejem, da lumpujem, da vidim neke druge ljude da budem bela i uštogljena i da pričam na srpskom i da pričam sa ljudima koji vide malo šire od zaprežnih konja...

Ljudi u mojoj kancelariji će vam možda reći za mene da nisam druželjubiva i da se ne družim sa ljudima tamo, da manje više stalno idem sama na ručak da sam ponekad namrgođena ili tužna. Ustvari, od kad su Jelena, Nedim, Natalija i Filip otišli iz firme ja nisam pronašla nikog zanimljivog da provodim vreme sa njima. Filipinci se drže sa svojima, Kinezi sa svojima, Malajci sa svojima, Indijci sa svojima. Uvek vidim iste grupe ljudi da idu zajedno na ručak i nikad se neće desiti da pozovu nekog sa strane da im se pridruži. Ponekad odem na ručak sa Pavelom ili sa nekim kolegom Pakistancem i to je to. Kad odem na ručak ne želim da pričam o poslu, ne želim da slušam o nečijim problemima. Postala sam mrzovoljna po tom pitanju. Dosta mi je mojih problema i tih sat vremena samo želim da buljim u prazno, da posmatram ljude oko sebe, da pogađam da li su čistokrvni ili su mešavina dva naroda, da pogađam odakle su da razmišljam kakvu kosu žene imaju ispod tih raznobojnih marama,šta znači crvena tačka na čelu nekog Indijca...

Ne mogu nekom kolegi sa posla da pričam o mojim vikend provodima ili mom životu. Naše priče su različite i nigde se ne poklapaju. Ne mogu da im objasnim da za mene religija ne predstavlja ništa, da smo ja i Bog odavno raskrstili i da za mene tamo negde gde bi trebalo da mi je sve, nema ništa. Oni ne razumeju šta je to samo ući u crkvu i upaliti sveću u sećanje na nekoga. Ne mogu ja njima da objašnjavam primenu diferencijalnih jednačina na moj život i na moj način razmišljanja i zašto ja uvek imam 3 rešenja nekog problema kad oni nemaju nijedan. Zaprežni konji, to je najbolje poređenje koje sam našla. Tako razmišljaju i percepcija od 360 stepeni ne postoji. Ne postoji razmišljanje out of the box. Pre neki dan sam imala ogroman problem sa klijentom u Japanu. Pošto su oni prirodni paničari ali definitivno najbolja ekipa sa kojom sam radila, krenula sam da konsultujem Brajana, koji je senior i koji je radio na gomili projekata i posle 4 ugla objašnjavanja problema i mog viđenja root causa i rešenja on je i dalje tvrdio da je problem nešto drugo i da ja verovatno to ne razumem. Posle 2 sata šalje mail japancima, objašnjava šta se desilo i objašnjava rešenje i ja čitam u tom mailu svoje reči. Trebalo mu je samo 2 sata da shvati šta sam ja pričala i da skonta da sam bila u pravu. I to nije bio prvi put...

Ne, nisam je dobro iskusila, nisam prošla uzduž i popreko i nisam sve probala i nisam sve videla. Moj staž je kratak i moje čulo ukusa otupi kad pojedem nešto ljuto. Možda Malezija ima gomile začina ali ja nisam dovoljno dugo ovde da počnem da razlikujem sve te začine. Ljuto jeste prvi i najjači ukus. Možda ja nisam prava osoba da vam pričam o hrani ... ali kad se setim raznovrsnosti marokanske kuhinje, mirisa i ukusa arganovog ulja sa vrucim marokanskim hlebom, desetine različitih mađarskih torti i kolača u poslastičarnici Žerbo u Budimpešti po receptima starijim od same Malezije, mirisa zelenog i crnog zataža, anisa i safrana kroz sirijske sukove, Massimove sicilijanske paste sa 3 vrste ribe, 3 vrste povrća i 5 svežih zacinskih biljaka, dalmatinskog crnog rižota sa čašom domaćeg plavca starog bar 10 godina, grčkog feta sira sa maslinovim uljem, turskih sarmica, baklava sa pistaćima, kebaba, ribe na žaru sa Bosfora, ruske usoljene ribe i palačinki sa jabukama, konjskog mesa sa Sardinije sa ruzmarinom pored sveže pravljene paste sa sveže ubranim pečurkama čiji miris je ispunio celu kuću moje drage Tici, punjenog patlidžana u nekom restoranu na sred Turskog druma, jordanskog masnafa, češke kolenice sa sosom od rena, dimljenog mesa i kajmaka sa Zlatibora, pršute sa Cetinja, podvarka sa suvim mesom, i one, da, ljute riblje čorbe u alaskoj čardi na Dunavu koja miriši na svežu papriku, paradajz, šargarepu, zelen, peršun,... da, dragi moji, malajska kuhinja je, za mene, samo ljuta.
Pre neki dan me je kolega pitao da li hoću da probam najbolji nasi goreng u Klang dolini i doneo mi je srednje ljut nasi goreng koji je u sebi imao mnogo limuna. Stvarno je to bio najbolji nasi goreng koji sam probala ali on u sebi nije imao ničeg različitog sem tog limuna. Pre par meseci me je Sabran vodio u neki malajski restoran koji radi samo za vreme ručka i tamo sam jela neku fenomenalnu ribu na žaru. Bila je baš onakva kako je ja volim i za trenutak me je podsetila na šarana ali pošto je to bio malajski restoran mogla sam da pijem samo čaj, slatku limunadu, teh tarik ili sveže ceđeni sok. Po mom skromnom mišljenju, riba bez čaše belog vina je promašaj. Barbeque chicken rice je dobar ali zašto ne postoji i piletina sa krompirom ili graškom ili boranijom ili dinstanim kupusom ili brokolicama (imaju ih ovde) ili sa nekom salatom nego svaki put kad naručim piletinu sa njom dođe beli ili prženi pirinač ili nudle (žute ili bele).

Moj budžet je takav da ne zalazim previše po fancy restoranima, skupim hotelima i zapadnjačkim ili arapskim restoranima. Jedem u lokalnim restoranima, gde čujem da je dobra hrana, gde me moji lokalci odvedu ili gde vidim gomilu lokalaca da jede. Procunjam tu i tamo dokle moje noge mogu da dopru pošto nemam auto niti želim da ga imam u haosu od saobraćaja u ovom gradu. Svraćam po budžacima, cunjam po uličicama, ne idem na mesta gde ima mnogo turista. Izbegavam gužvu Pavilion-a, KLCC-ja, MidValley-ja, Bangsar village-a i ostalih velikih tržnih centara i za vreme Ramazana sam išla po Chow Kit-u i Masjid Jamek-u i jela sve što su mi lokalci rekli da je lokalni ramazanski specijalitet. 
Nisam zapamtila sva ta silna imena i nisam sve probala ali ali tamo negde, na mom jeziku, dok dopre do mozga sve to manje više postaje ... pogađate... ljuto :)

Jedina sosa u Kuala Lumpuru

Belim muskarcima je u Maleziji život dao Azijatkinje, male, slatke, nasmejane, uradile bi sve za belo meso, poubijale i odrekle s cele familije ako treba, namincane, naštimovane, napucane i uvek spremne da kleknu i počnu. Ne kažem da su sve Azijatkinje lake ali statistički gledano procentaža teži u beskonačnost, kad bi to zakoni moderne statistike dozvoljavali. Neki ljudi su mi govorili da se ponekad stide svojih sunarodnica pošto bi prodale dušu đavolu samo da budu sa belcima.
S druge strane, Malezija nama, blim ženama nije dala ništa takvo. Jest, Malajci su mali, slatki baš i nisu, nasmejani ali šta ja da radim sa mojih 178cm sa jednim malim nasmejanim Malajcem. Govorim tiho i nosim Malajca sa sobom... right... S druge strane već sam pisala o tome kako su Azijati slabo obdareni i kako ustvari nemaju šta da pruže nama, belim ženama. Tako da, Azija, sama po sebi, nije baš pravljena po mojoj meri. Kod nas u Srbiji se kaže da muškarci koji voze velika kola samo žele da nadomeste to što im fali u gaćama. Verovatno je i ovde tako sa kolima, zgradama, ulicama, bulevarima... sve je veliko, a vajde nikakve :D. Tu i tamo se pojavi neki Arapin, Iranac kojem sam ja kao od Boga data i koji me gleda kao da sam sa neba sišla ali nešto mi nisu interesantni. Možda vam jednom prilikom ispričam priču kako me je grom strefio u sred LRT-ja i kako mi od onda svet nije isti... ali sve se to završilo na slomljenom srcu... kod mene valjda ni ne može drugačije da se završi.
Od kad je Jelena otišla nazad u Beograd shvatila sam da sam jedina devojka iz Srbije u Maleziji. Ima tu nekih Bosanki koje studiraju na Islamskom univerzitetu koji je na drugom kraju grada, Hrvatica možda, jedna Slovenka, ali kad lociramo Srbiju, ja sama, bar mislim da sam sama. No, nije to toliko bitno, i ovako sam većinu svog života provela sa muškarcima i  uvek su mi oni bili bolji prijatelji nego žene tako da mi i ne pada teško što baš i nemam sa kim da lajem na domaćem jeziku, mislim, žensko. 
Zvrcnem tu i tamo Miloša, malog Hadžiju, Danka, Borjana, sad i Dadu i čujem par rečenica domaćeg jezika i to mi je dovoljno. Izađem sa njima, provedem se, upoznam neke nove ljude, visim tu i tamo sa nekim lokalcima, italijanima, ali što se tiče ljubavnog života, u Aziji sam osakaćena. Možda bi trebalo da se preselim u Afriku ili na Blistok... tamo još uvek neki lepotani leče slomljena srca koja sam im ostavila :D S druge strane ja sam onaj tip žene kojoj treba visok kršan Balkanac i dolazim iz zemlje gde su svi lepi visoki i zgodni (moliću lepo da se Vlada kuvar, Jovan, Kika, Zloba, Benko i ostali pronađu u ovom tekstu) tako da, verovatno, Azija nema šanse kod mene... :D doduše, ni ja kod nje :D