Vec na samu pomisao da napisem par redova na ovu temu, oci mi se pune suzama i vise ne vidim svoj kompjuter tako da kucam na slepo... ako nadjete greske... ne obracajte paznju.
Dve godine je proslo, neki bi rekli kao za tren, a meni nikad duze. Pomisao na majku je nesto sto treba da vam izazove osmeh ili bes ako ste se jutros posvadjali sa njom sto vas budi rano, nikako tugu. Tuga za majkom je nesto sto boli beskrajno i sto nikad ne zagasne, bar nije ugasnulo za ove dve godine. Neki ce me razumeti, nazalost potpuno, ostalima zelim da jos dugo to ne osete.
Najgore od svega je sto sam se tokom ove dve duge godine secala samo njenih poslednjih trenutaka, njenih suza, njenog ocaja, njene boli. Sanjala sam njen osmeh i ponavljala neke njene recenice i smejala se istim. Pricala sa njenim ucenicima o njoj i nisam nasla osobu koja je se ne seca sa osmehom i da nekom njenom cuvenom izrekom i recenicom.
I tog prokletog 19.12.2008 je padala kisa, toliko jako da je krov poceo da prokisnjava na nekoliko mesta i u predsoblju mi je, kada su se svi razisli koji su dosli da izjave saucesce, pao komad plafona. Rekli su ljudi da ta kisa znaci da zali za zivotom, da place za zivotom. Kako i ne bi, toliko je volela svoj zivot, svoj posao, svu tu decu koliko god oni nezglavni bili.
Samo jedan dan u njenom zivotu je promenuo sve. Pozlilo joj je u skoli, dobila je neku vrstu epilepticnog napada i hitna je odnela u bolnicu. Kada sam dosla kuci za vikend rekli su mi da je slog i da ce brzo da se oporavi. Kada sam je videla, neki los predosecaj mi je govorio da to nije slog. Nisam znala osobu koja je imala bolje srce i cistiju krvnu sliku i sve to nikako nije licilo na slog. Doktor Lujanov, dugogodisnji prijatelj moje majke je odmahivao glavom i govorio da ne moze nista sa sigurnoscu da mi kaze. Kad sam mu rekla "Dule, to nije slog jel da?" samo me je tuzno pogledao.
Onda su krenula ispitivanja, snimanja, skeniranja, bolnice, klinike, poliklinike gde su nam na kraju rekli da je u pitanju rak pluca koji je metastazirao na mozak. 26.6.2007 sam bila na fakultetu, polagala sam poslednji ispit a ona je bila na poliklinici na operaciji na mozgu. Mozete da zamislite kako sam polagala taj ispit. Ovo mi je bio treci ispit kod Zage i ona je videla da nesto nije u redu... samo mi je dala 6 i rekla da idem. Doktor je bio optimista kad je izasao sa operacije i rekao mi da sacekam da ce je odmah doneti iz operacione sale. Kad sam posle nekoliko minuta usla u njenu sobu sestra je pitala da li zna ko sam ja a ona je odgovorila "Kako je prosao ispit?". Tog trena sam znala da je i ona optimista i da joj ceo svet ne moze nista ali nazalost... posle toga su krenula zracenja, kojekakve terapije, neuspesni pokusaj operacije pluca. Ja sam u medjuvremenu diplomirala posto sam celo leto pisala diplomski itrcala po bolnicama i verovatno sam jedina osoba koja je ikad na mom fakultetu dobila 8 iz diplomskog rada. Nije mi bilo bitno sta sam dobila i sta ce svi misliti o mom radu, najbitnije mi je bilo da me ona vidi sa diplomom u ruci. S jeseni joj je bilo bolje, sve do kraja proleca. Onda je krenulo da se vraca. Ponovni snimci pluca i glave su pokazali da se sve vratilo i da vise nema nade... iako smo svi ziveli u nadi. Bozana, njena prijateljica iz srednjoskolskih dana je za tih godinu i po dana jurnjave po bolnicama povukla sve svoje veze koje je u zivotu imala za nju. Curetova mama je uvek obilazila dok je bila u Kamenici iako su se pre toga znale mozda samo preko toga da im deca studiraju i uce zajedno. Moja zahvalnost je bezgranicna.
13.12.2008 je bila subota i njen 54 rodjendan. Sedeli smo u krugu porodice, smejali se, caskali i vec je onda izgledala odsutno i zaplakala je s vremena na vreme nad svojom sudbinom. Vec mesecima nije mogla da hoda niti da uradi bilo sta sama. Pomagali smo joj i da ode do toaleta i da se okupa i da jede. Ona planina od zene je bila sada samo biljcica kojoj je jako tesko padalo njeno stanje. Zelela je sve a nije mogla nista. Plakala je svaki put kad sam zelela da je okupam i da joj pomognem. Najteze mi je bilo sto su se zraci njenog optimizma lagano gubili a ja sam i dalje zivela u nadi da ce ustati i da ce sve to nestati kao ruzan san.
U nedelju je obecala da ce me cekati do sledeceg vikenda da dodjem. U ponedeljak sam je zvala sa posla i prozborila par reci sa njom i rekla je da me voli... u utorak je zaspala... i nije se probudila... u petak ujtru je otisla... nije me sacekala da dodjem, nije mogla...
U autobusu za Kikindu me je video jedan njen ucenik iz njenog razreda, video je da placem i da sam u crnom i nije hteo nista da pita, samo je rukavom obrisao suzu sa svog lica...
Radmila Jakonic, 1954-2008
No comments:
Post a Comment