Jednom prilikom sam, ne znam ni ja iz kojih razloga, krenula u Sarajevo u sred oktobra i blesava kao što jesam, krenem lagano stopom. Valjda sam bila student pa sam imala svo vreme na svetu i bila bezbrižna misleći da ću još dugo imati sve što mi je u tom trenu trebalo. Da, bio je to jedan sunčani, miholjski oktobar sa krezubim suncem i hladnim noćima. Jedan od onih gde lagano izvadiš jorgan iz ormara, istreseš miris naftalina iz njega i ogrneš se noću a ujtru se budiš preznojan. Ne znam zašto sam krenula u Sarajevo... da li da popijem kafu sa Anom ili da pojedem ćevape ili da se vidim sa Goranom koji uvek grdi vreme u Sarajevu i priča o svom sunčanom Mostaru ili možda na još jednu od Hamzinih DJ noći... stvarno ne znam. Za Sarajevo ti manje više ni ne treba razlog da se zaputiš, ono te uvek zove k sebi.
Bio je to taj oktobar kad je lišće počelo da menja boje pa je Romanija bila obojena kao dečji crtež. Sve nijanse žute, zelene, braonkaste, narandžaste su bile tu. Još uvek je svo lišće stajalo na drveću i lagano se njihalo na vetru. Prolazila sam kroz Han Pijesak pa mi je moj vozač, dečko od svojih 30-tak godina koji igrom slučaja poznaje moje drugarice iz srednje škole rekao:
"Znaš, Han Pijesak ima dva godišnja doba, zimu sa snegom i zimu bez snega"
Slatko me je nasmejao i zaustavio se da otvorim vrata. Bilo je tačno to što je rekao. Miris jagnjetine ispunio je moje nozdrve a tu je odmah stigla i kafa, sa rahatlukom. Topao hleb se pušio na stolu, kajmak i ajvar su stajali u drvenim činijicama na stolu sa kariranim stolnjakom i limenom pikslom. I sve je nekako bilo nasmejano.
Neka sitna kišica je rominjala sve do Drine a ona onako široka kod Zvornika bila je obavijena beličastom izmaglicom. Kad sam prešla most, pokupila me je starija gospođa koja je imala pun auto dunja koje su mirisale božanstveno. Krenula je kod svoje prijateljice da prave slatko tokom vikenda. Lešnica je mirisala na kestenje ali već tamo je bilo mračno i poprilično kasno... da li što sam kasno krenula iz Sarajeva ili što sam pila kafu sa onim momkom... ko će ga znati.
Stariji gospodin u velikom automobilu sa kožnim sedištima je krenuo kod svoje ćerke u Novi Sad za njen rodjendan. Ona je mojih godina pa mu je bilo žao da me ostavi na putu. Sava je tiho prolazila ispod Šabačkog mosta i presijavala se od svetiljki, Srem je već utihnuo u san a liman je bio prazan i uspavan kad sam u 2 ujtru izašla iz njegovih kola.
Oko mojih nogu vrtelo se lišće i šuštalo kao da pevuši neku tihu jesenju baladu, kao da mi priča kako jesen može da bude lepa. Limanski park se lagano njihao pod dunavskim vetrovima.
Uvukla sam se pod jorgan, isti onaj sa početka priče i zaspala kao dete posle celodnevnog trčkaranja.
Pomislila sam kako sam se smrzla i kako ova jesen nije ni za đavola.
Da mi je tad neko rekao da će mi nedostajati oktobar....
Bio je to taj oktobar kad je lišće počelo da menja boje pa je Romanija bila obojena kao dečji crtež. Sve nijanse žute, zelene, braonkaste, narandžaste su bile tu. Još uvek je svo lišće stajalo na drveću i lagano se njihalo na vetru. Prolazila sam kroz Han Pijesak pa mi je moj vozač, dečko od svojih 30-tak godina koji igrom slučaja poznaje moje drugarice iz srednje škole rekao:
"Znaš, Han Pijesak ima dva godišnja doba, zimu sa snegom i zimu bez snega"
Slatko me je nasmejao i zaustavio se da otvorim vrata. Bilo je tačno to što je rekao. Miris jagnjetine ispunio je moje nozdrve a tu je odmah stigla i kafa, sa rahatlukom. Topao hleb se pušio na stolu, kajmak i ajvar su stajali u drvenim činijicama na stolu sa kariranim stolnjakom i limenom pikslom. I sve je nekako bilo nasmejano.
Neka sitna kišica je rominjala sve do Drine a ona onako široka kod Zvornika bila je obavijena beličastom izmaglicom. Kad sam prešla most, pokupila me je starija gospođa koja je imala pun auto dunja koje su mirisale božanstveno. Krenula je kod svoje prijateljice da prave slatko tokom vikenda. Lešnica je mirisala na kestenje ali već tamo je bilo mračno i poprilično kasno... da li što sam kasno krenula iz Sarajeva ili što sam pila kafu sa onim momkom... ko će ga znati.
Stariji gospodin u velikom automobilu sa kožnim sedištima je krenuo kod svoje ćerke u Novi Sad za njen rodjendan. Ona je mojih godina pa mu je bilo žao da me ostavi na putu. Sava je tiho prolazila ispod Šabačkog mosta i presijavala se od svetiljki, Srem je već utihnuo u san a liman je bio prazan i uspavan kad sam u 2 ujtru izašla iz njegovih kola.
Oko mojih nogu vrtelo se lišće i šuštalo kao da pevuši neku tihu jesenju baladu, kao da mi priča kako jesen može da bude lepa. Limanski park se lagano njihao pod dunavskim vetrovima.
Uvukla sam se pod jorgan, isti onaj sa početka priče i zaspala kao dete posle celodnevnog trčkaranja.
Pomislila sam kako sam se smrzla i kako ova jesen nije ni za đavola.
Da mi je tad neko rekao da će mi nedostajati oktobar....
1 comment:
Post a Comment