Kladionica

U firmi gde radim ima nas par stranaca koji smo igrom slučaja tu zaglavili već duže vreme i kako red i kolegijalni odnosi nalažu, držimo se zajedno.
Posao je poprilično stresan i trebaju ti živci ko konopci da bi ga obavljao kako treba dok ti neka budala visi nad vratom sa gomilom zahteva. Mi obično isključimo mozak, gurnemo slušalice u uši i ne odvajamo pogled od monitora.
Upravo zbog te količine stresa obrt zaposlenih u kompaniji je jako velik. Radni zakon Malezije štiti lokalce i oni su u mogućnosti da rade šta god žele i da prođu nekažnjeno. To ubraja i činjenicu da gomila njih samo spusti kompanijsku karticu (onu za tagovanje kad ulazite u ofis) i da izađu iz kancelarije i nikad ne se vrate.
Nas par koji smo tu dugo (pod dugo smatram period duži od 3 godine) imamo jednu posebnu zanimaciju svaki put kad neko novi uđe u kompaniju. Prvih nedelju dana bivstvovanja te osobe u firmi otvorena je kladionica "koliko dugo će dotični ostati u firmi?".
Neke ljude možeš odmah da proceniš, za neke ti treba malo više vremena ali kako god okreneš uvek neko od nas bude u pravu. Opklade nam se razlikuju samo po nekoliko meseci. Uglavnom se kladimo na menadžment. Radni narod nije toliko zanimljiv a i oni ostaju obično nešto duže. Uvek je zanimljivo gledati ljude od kojih nešto zavisi kako padaju pod teretom i nisu u stanju da ustanu.
Ovo možda zvuči malo grozno ali gomilu puta sam gledala Pavela iz Holandije kako je padao i ustajao, Marcina iz Poljske takođe, Adrijana svake nedelje daje otkaz u svojoj glavi pa opet ustane i dođe na posao, Indonežani i Vijetnamci i Filipinci su poprilično hard core, Kinezi ponekad uhvate po neku slamku kad se dave ali čim uđe novi menadžer Malajac ili Indijac opklade padaju.
Pre 2 meseca je došao novi Projekt Menadžer, već ga nema. Marcin dobio opkladu.
Sredinom juna se vratio jedan od starih kolega, dobio najgori projekat, od ponedeljka ga nema u firmi. Ja dobila opkladu.
Imamo novog Support menadžera, čekamo još malko. Njega sad prebacuju na projekat koji je prethodno opisani ostavio. Znači dajem mu max još 2 meseca.
Moji prethodni šefovi su odlazili posle 3 nedelje, 2 meseca, 4 meseca i 6 meseci respektivno. Promenila sam više šefova nego čarapa (bukvalno pošto jako retko nosim čarape u Maleziji)
Direktorka HR-a je otišla posle 5 meseci. Chris je dobila opkladu.
Nova direktorka operacija koja je sad ujedno i direktorka HR-a ... čeka se. Dali smo joj 6 meseci.
Chris je koleginica koja već 3 godine daje otkaz. Za nju smo se kladili kad će više! Bila je u firmi više od 5 godina. Otišla je prošle nedelje :)
Mark (payroll manager) se sprema da da otkaz. Ako to uradi do kraja septembra kako planira ja dobijam opkladu :)
Drugim rečima, da se ovim opkladama obrću veliki novci, ja bi bila bogata :)

Koliko želim da dam otkaz na skali od 1 do 10

Došla sam u ovu firmu pre 3.5 godine. Kako god okreneš, to je puno vremena da daš nekome ko to ne zaslužuje. Šteta što mi je trebalo dugo vremena da to shvatim. Trebala sam znati to odmah posle prvog sastanka sa velikim debelim ali onda sam bila puna elana i nagona za dokazivanjem... on će meni da ja ne znam to!!!
Postoje ljudi koji ne veruju u tebe i kada im dokažeš suprotno jednom ili nekoliko puta, prihvate te i rade sa tobom kako bi i oni i ti a i cela kompanija napredovali. S druge strane, postoje ljudi kao što je moj glavnokomandujući. Njemu dokažeš da si daleko ispred njega, da možeš više, da radiš sve za dobrobit kompanije, da te svi od kolega do klijenata vole i poštuju ali njemu to nije dovoljno. Jednostavno, nije.
Ne znam kako bi objasnila to njegovo ponašanje. On ima armiju direktora koji nemaju pravo odlučivanja već uvek poslednja mora biti njegova. Šta god se radi u firmi sve mora na odobrenje kod njega. Upravo zbog toga menadžeri odlaze pre neko što stigneš da kažeš "Prijelo mi se šampita", kamoli da ih umesiš.
Pre par nedelja sam pričala sam HR&SCU direktorkom koja je posle 6 meseci dala otkaz i otišla u neku firmu u kojoj zaista može da bude direktor. Žalila mi je na upravo to da njegova mora da bude poslednja i da se osećala kao govno svaki put kad nije mogla da potvrdi ni najmanju svoju odluku o nečemu.
Nije on toliki problem za mene... u Januaru sam bila na PIP-u i pisala sam o tome. Od onda ja ništa ne radim. Radim na nekim malim stvarima koje su meni dosadne, ponavljaju se, zveram okolo, čitam stvari po netu, počnem da radim na nekom malom projektu, oni ili klijent otkažu projekat, stave me na neki drugi na kojem opet ništa ne radim. U globalu, ulenjila sam se jako. Od januara niko nije ni primetio da ja ništa ne radim, toliko o tome koliko moja šefica brine o meni.
Drugi problem je što me klijent previše voli pa u poslednja 3 meseca nosim sa sobom veliku poslovnu tajnu zbog koje mi se još više ne radi. Niko drugi u kompaniji ne zna i nikom ni ne smem da kažem. Samo mogu da sedim i da gledam kako će sve da ode u prašinu oko nove godine kad klijent povuče svoje poteze.
Obožavala sam svoj posao, on je i jedini razlog zašto sam ostala u Maleziji toliko dugo. Moj posao je i razlog zbog kojeg sam se vratila prošle godine. Od januara nema više te draži i tog zaleta i entuzijazma. Nadala sam se da će sve doći na svoje mesto ali nisam ni sama sigurna zašto sam gledala u tom pravcu. Samo razočarenje za razočarenjem.
Odavno sam ja stavila tačku na ovu firmu i nadu da će se ikad išta promeniti.
Pismo za otkaz je napisano, samo treba da stavim datume.

Oće piški neće piški

Danas sam obukla majcu na duge rukave... odmah sam počela da razmišljam o tome da i dalje imam kartu za Maleziju.
Juče mi je bilo super u Novom Sadu sa društvom ... nisam ni pomislila na Maleziju
Prekjuče sam se dosađivala u Novom Sadu pošto je padala kiša i bilo je hladno ... razmišljala sam o Maleziji
Prošle nedelje sam se odlično provodila na beer festu i jebalo mi se za Maleziju
Prošle nedelje sam u toku nedelje dobila još jednu odbijenicu od domaćih firmi ... naravno da sam razmišljala o Maleziji
Pre par nedelja sam bila u Tunisu ... Malezija nema ni približno tako lepe plaže kao Tunis
Bila na par razgovora za posao... Svi zvuče totalno dosadni naspram onog u Maleziji
Kad teta počne da kuva ... koja budala bi mislila na Maleziju.
Srbija nema Nandos... ajd da ovo dodamo kao plus za Maleziju
U Srbiji se uvališ u stranku pa nađeš državni poso pa radiš od 12 do podne... u Maleziji je radno vreme od 9 do beskonačno.
Kući stalno ima neka posla... u Maleziji sam imala spremačicu
U Srbiji moram da gledam u oblake kad mogu da idem na bazen... u Maleziji svaka zgrada ima svoj bazen... i teretanu
Svi prijatelji su mi u Srbiji... sem onih koji su raspršeni po svetu

i tako dalje...

što bi moja draga italijanka rekla ... oće piški neće piški

Zavadi pa zavladaj

Imam utisak da nikad neću prestati da pljujem po Maleziji. Ta zemlja se uvuče pod kožu kao rak i izjeda te sa svih strana i ne možeš tu gorčinu nikad da izbaciš. Malezija je kao kada dođete na ostrvo sa razglednice i shvatite da je neko to dobro odradio u fotoshopu i da ništa nije onakvo kako ste se nadali. Kao one futoške torte, spomenute od strane čuvenog Balaševića, malo više su dodali konzervansa.
Ja sam osoba koja ide u svet bez ikakvih očekivanja. Ne tražim mnogo. Par dobrih prijatelja, par zanimljivih mesta na koje možeš uvek da se vraćaš, par interesantnih stvari koje možeš da radiš uvek i ispočetka.
Vidite, u Maleziji kad uradite jednu zanimljivu stvar, to posle nije više zanimljivo i ne radi ti se to opet. Kad odete na neko mesto, to mesto posle nije više zanimljivo i ne zeliš ponovo da odeš na to mesto. Ta mesta postanu samo dobra mesta da zbrišeš iz ludila i betona Kuala Lumpura, da pustiš mozak na pašu, da popiješ po koju sa ekipom ali to je to. Nema ništa više zanimljivo tu. Par dobrih prijatelja tu i tamo...
Već nedeljama razmišljam o tome da pitam šefa da me pusti da idem kući, da radim od kuće. Doduše morala bi da krenem da radim od 5 ujtru ali mislim da bi i to lakše podnela samo da sam negde blizu ljudi koji me stvarno vole i poštuju. Svakog ponedeljka gledam nove fotografije svojih prijatelja kako su otišli na pešačenje ili su otišli na neku planinu ili su se zaputili u Skoplje za novu godinu ili su pomagali jedni drugima da se neka kuća omalteriše i sredi ili su samo sedeli i ćaskali i smejali se onako kako samo oni to umeju uz neko pentranje po Kalemegdanu ili Petrovaradinu... U Kuala Lumpuru svaki ponedeljak izlaze iste fotografije... ljudi koji su vikend proveli u kafani.
I tako ta moja misao mene izjeda već danima, kao mali crv buši mi mozak, svrbi, grebe. Okrećem se oko sebe u kancelariji i samo želim da vrištim, da se izderem na sve njih... a ni krivi ni dužni. Oni su u stvari najbolji i najpametniji Maležani koje poznajem. Sve ljude koje sam upoznala van kancelarije su čemer i jad i ne sećam se kada sam sa nekim prozborila kvalitetnu van kancelarije.
"Možemo li da razgovaramo?"
Nema odgovora.
Prošetam po kancelariji i vidim da se je šef zauzet. Vraćam se na svoje mesto sa još većom željom da vrištim. U tom trenu dolazi Bjutenon online. Kog đavola mi je poslao poruku... ah da, hteo je da predpremijerno pročitam tekst o Skoplju. Tu sam se raspilavila i rekla mu kako mi svi nedostaju i kako ću poludeti ovde.
"I ti nama nedostaješ, stalno te spominjemo kad smo zajedno"
Tu krenem da se raspadam ... uvaljujem se u stolicu, dižem glavu, vidim da šef ima sekund slobodno...
"Oću da idem kući"
"Dobro, vidimo se sutra". Verovatno sam bazdila na alkohol od sinoćne kompanijske proslave.
"Ne, kući kući... u Srbiju"
Gledam kako ga obliva hladan znoj i kako mu se usta blago krive u omanji šlog.
"Ma ne dajem otkaz čoveče, hoću da radim od kuće"
Usta se vraćaju u prvobitni položaj.
"Jel ti ovde u Maleziji imaš prijatelje sa kojima se stalno svađaš ili šta je u pitanju?"
Ne znam zašto ali moj šef konstantno pokušava da pronađe razlog moje neopisive mržnje prema Maleziji. Stalno me ispituje oko gluposti i to je jedina stvar koju mu konstantno lažem. Jednostavno, nema potrebe da on zna sve o meni.
Dijalog zaraćenih strana je trajao neko vreme, rekao je da se slaže, da je to potpuno izvodljivo, brinuo se za brzinu internet konekcije u Srbiji, da mora da porazgovara sa glavnokomandujućim o tome ... kako god, ja sam kartu već kupila...  a on ne može da priušti da me izgubi...

The bridge on Drina i japanski izveštaji

Navrzla sam se da kupim par dobrih srpskih knjiga za moj tim...Krenuli su puno da se raspituju o Srbiji, knjigama, filmovima pa pošto sam ih okskrbila svim bitnim filmovima jugoslovenske i srpske kinematografije sledeće dolaze na red knjige... Rekoh ajd da se prošetam po knjižarama pa ako nema kupiću preko ebay ili amazona. 

 Ulazim u knjižaru i odem na information desk.

Me: Do you maybe have "The bridge on Drina"? It is quite old book so I don't think you have it, I just want to check. 

Sales person: Wait just a second miss, I will check for you... Ivo Andric? Nobel prize winner? 

Me: Gledam ga sumnjičavo, govorim sebi da je studirao sa bosancima i odgovaram "Yeeeeesss".

Krenula da mu zavirujem preko saltera da vidim kakva mu je to baza kad sve zna... Kad ono samo lista knjiga i pisaca... I dalje ga gledam sumnjičavo

Sales person: Oh, I'm really sorry miss, we don't have it but if you want we can order it for you and it will arrive in 2 weeks. Would you like it in English or Serbian? Or some other language? The delivery is free and when they arrive we will give you a call.

Padam u nesvest... konacno nesto funkcionise u ovoj drzavi :D

Od silnog uzbuđenja nisam ni naručila knjige... rekoh idem kući da donesem spisak knjiga koje treba da mi naručite. :D

 Ali zato sam sat vremena pre toga 5 puta objasnjavala sefu i kolegi sta je problem sa jebenim japanskim izvestajima i kako cemo taj problem da resimo.

Malezijo zemljo magaradi

Imam utisak da vređam magarce ovim naslovom, oni su ipak samo životinje a Malajce smatraju ljudima. Verovatno je neko u svojim istorijskim spisima pogrešio u rečenici i nazvao ih ljudima. Da, oni liče na ljude, ponekad. Uglavnom liče na majmune ili kad se ugoje, na prasiće. Nivo inteligencije prosečnog državljanina Malezije ne prelazi 100, ne tvrdim da je ovo statustički podatak već samo podatak iz mog zapažanja s obzirom da radim sa puno njih. Kao što rekoh ranije, Malezija je mešavina 3 nacije Malajaca, Kineza i Indijaca. Ovde ću spominjati samo Malajce pošto je njih najviše i pošto sam ja imala tu nesreću da mi ceo tim od 8 ljudi budu Malajci.
Dva člana mog tima neću nikako spominjati pošto su oni u onom retkom procentu sa nivoom inteligencije preko 100 i radnim navikama jednog Japanca. Oni su mi odmor za dušu i uvek pomoć kad god mi zatreba.
U sredu se jedan član mog tima nije pojavio. Zvaćemo ga H. H mi je poslao poruku oko 8:30 da je imao saobraćajnu nesreću i da neće doći na posao tog dana. Pitala sam ga da li je dobro, da li je povređen i on je rekao da je sve u redu samo je njegov motor slomljen. Rekla sam mu da ostavi motor kod majstora i da dođe na posao ako se dobro oseća. Rekao je u redu. Ceo dan se nije pojavio.
Sutra dan sam mu tražila policijski izveštaj o nesreći s obzirom da to što mu se desilo se klasifikuje kao emergency leave pa da sve to propisno zavedemo. Rekao mi je da nema policijski izveštaj pošto se nije sudario sa nekim drugim već je sam imao nesreću... posle mog detaljnog ispitivanja došli smo do zaključka da je njemu pukla guma na motoru i da zbog toga ceo dan nije došao na posao. Kad sam ga pitala da li zna da koristi gradski prevoz odgovorio mi je sasvim ozbiljno "Ne". Niti je želeo da se potrudi da koristi gradski prevoz, jer, Bože moj, on je Malajac, njega država štiti. Ako mu ja dam otkaz on će sutradan naći drugi posao, još bolji i plaćeniji i niko ga neće pitati zašto je ostavio prethodni posao. To nije slučaj sa Kinezima i Indijcima.
Pre par dana sam poslala A spisak zadataka koje treba da obavi ove nedelje. U ponedeljak i utorak je radila jedan zadatak koji je bio da sliku koja je u pozadini rtf dokumenta ukloni i da stavi novu sliku i nacentrira prema dokumentu. U utorak posle radnih sati kad sam testirala njeno umetničko dostignuće uzela sam i uradila to sama za 15 minuta. U sredu sam joj dala drugi zadatak pošto je celo prepodne sedela sa rukama ispod guzice i nije joj ni palo na pamet da pogleda listu koju sam joj u ponedeljak dala. Kada sam joj prosledila listu opet i dala novi zadatak, provela je celo popodne buljeći u jedan broj koji ustvari nije taj broj već mi treba da napravimo formulu koja će računati taj broj pošto taj broj nije isti za sve zaposlene već zavisi od broja radnih sati. Celo poslepodne mozganja i ja sam dobila kao rešenje novu formulu Basic salary/1508. Posle toga sam provela 30 minuta objašnjavajući joj šta je varijabla... a ona je završila IT.
G već dva meseca razvija novi izveštaj. Za njega je već dokazano da nije mnogo glup samo je lenj. Njemu treba glavnokomandujući da podvikne i onda sve bude gotovo za 2 dana.
K već mesec i po dana gleda u kod, ništa ne razume, samo radi copy/paste i onda predamnom krene da mozga zašto sad taj kod ne radi a u jednom redu koda je spojio 3 iste tabele...

I lenji i glupi... ima li šta gore?

Malezija nema oktobar

Jednom prilikom sam, ne znam ni ja iz kojih razloga, krenula u Sarajevo u sred oktobra i blesava kao što jesam, krenem lagano stopom. Valjda sam bila student pa sam imala svo vreme na svetu i bila bezbrižna misleći da ću još dugo imati sve što mi je u tom trenu trebalo. Da, bio je to jedan sunčani, miholjski oktobar sa krezubim suncem i hladnim noćima. Jedan od onih gde lagano izvadiš jorgan iz ormara, istreseš miris naftalina iz njega i ogrneš se noću a ujtru se budiš preznojan. Ne znam zašto sam krenula u Sarajevo... da li da popijem kafu sa Anom ili da pojedem ćevape ili da se vidim sa Goranom koji uvek grdi vreme u Sarajevu i priča o svom sunčanom Mostaru ili možda na još jednu od Hamzinih DJ noći... stvarno ne znam. Za Sarajevo ti manje više ni ne treba razlog da se zaputiš, ono te uvek zove k sebi.
Bio je to taj oktobar kad je lišće počelo da menja boje pa je Romanija bila obojena kao dečji crtež. Sve nijanse žute, zelene, braonkaste, narandžaste su bile tu. Još uvek je svo lišće stajalo na drveću i lagano se njihalo na vetru. Prolazila sam kroz Han Pijesak pa mi je moj vozač, dečko od svojih 30-tak godina koji igrom slučaja poznaje moje drugarice iz srednje škole rekao:
"Znaš, Han Pijesak ima dva godišnja doba, zimu sa snegom i zimu bez snega"
Slatko me je nasmejao i zaustavio se da otvorim vrata. Bilo je tačno to što je rekao. Miris jagnjetine ispunio je moje nozdrve a tu je odmah stigla i kafa, sa rahatlukom. Topao hleb se pušio na stolu, kajmak i ajvar su stajali u drvenim činijicama na stolu sa kariranim stolnjakom i limenom pikslom. I sve je nekako bilo nasmejano.
Neka sitna kišica je rominjala sve do Drine a ona onako široka kod Zvornika bila je obavijena beličastom izmaglicom. Kad sam prešla most, pokupila me je starija gospođa koja je imala pun auto dunja koje su mirisale božanstveno. Krenula je kod svoje prijateljice da prave slatko tokom vikenda. Lešnica je mirisala na kestenje ali već tamo je bilo mračno i poprilično kasno... da li što sam kasno krenula iz Sarajeva ili što sam pila kafu sa onim momkom... ko će ga znati. 
Stariji gospodin u velikom automobilu sa kožnim sedištima je krenuo kod svoje ćerke u Novi Sad za njen rodjendan. Ona je mojih godina pa mu je bilo žao da me ostavi na putu. Sava je tiho prolazila ispod Šabačkog mosta i presijavala se od svetiljki, Srem je već utihnuo u san a liman je bio prazan i uspavan kad sam u 2 ujtru izašla iz njegovih kola.
Oko mojih nogu vrtelo se lišće i šuštalo kao da pevuši neku tihu jesenju baladu, kao da mi priča kako jesen može da bude lepa. Limanski park se lagano njihao pod dunavskim vetrovima.
Uvukla sam se pod jorgan, isti onaj sa početka priče i zaspala kao dete posle celodnevnog trčkaranja.

Pomislila sam kako sam se smrzla i kako ova jesen nije ni za đavola.

Da mi je tad neko rekao da će mi nedostajati oktobar....

Malezija part 3 ili kako se izgubiti u vremenu i postati rasista

Malezija ima 28 miliona ljudi i u tih 28 miliona spojeno je 3 velike nacije: Malajci, Kinezi i Indijci. Kad ih pogledate, rekli bi da ove tri nacije žive u sreći i blagostanju ali kad samo malo zagrebete ispod površine shvatićete da je ovo zemlja sa ogromnim procentom rasista. Retki su slučajevi kada ćete videti da se Kinezi druže sa Indijcima ili Malajcima i obrnuto. Svi se drže svojih i svi jako ne vole one druge. Malajci su po rođenju Muslimani i nemaju nikakvu opciju promene religije jer na samu pomisao na to negine im šerijatski sud. Ukoliko neko sastrane želi da sklopi brak sa Malajkom ili Malajcem, promena religije ti negine.Isto važi ako se upetljaš sa bilo kojom drugom islamskom nacijom. Ako se ja spetljam sa nekim Omancem i odlučim da se udam za njega, ukoliko ne pređem u Islam, naš brak u Maleziji se neće važiti.
Malajci su poprilično lenji i treba im uvek neko da ih kontroliše. Državne firme upošljavaju samo Malajce. Indijci i Kinezi nisu poželjni iako su oni rođeni i odrasli tu i imaju maležansko državljanstvo. Država sve pruža Malajcima. Dozvoljava im da žive sa gomilom kredita, da bankrotiraju, daje im stipendije za studije u inostranstvu, daje im popuste povlastice dok Kinezi i Indijci kao "ravnopravni" članovi društva ne uživaju te beneficije. Sama država je rasista prema svojim građanima pa uopšte nije čudno to što su oni postali rasisti jedni prema drugima.
Ukoliko nikada niste bili rasista, Malezija je odlična država da postanete. Vrlo brzo ćete shvatiti da Indijci izgledaju gore od naših cigana i da zog boje kože stalno izgledaju kao da su prljavi. Kinezi će početi da vas nerviraju sa svojom bahatošću a Malajci kao pobožni Muslimani koji bi trebalo da budu čisti pokazaće vam kako su ustvari aljkavi, prljavi i kako ne znaju apsolutno ništa o svojoj religiji a guraju se kao da su svu pamet sveta popili.
Zahvaljujući CS-u susrela sam gomilu ljudi u Maleziji svih rasa, boja kože, mirisa. Družila sam se sa svima njima, čula gomilu priča, videla hiljadu boja ali posle godinu i po dana života ovde ja i dalje nemam prijatelja lokalca. Moji prijatelji su Srbi, Italijani, Hrvati, Poljaci, Španci, Egipćani, Nigerijci, Tanzanijci... ali među lokalcima nisam mogla da pronađem osobu koja bi razumela moj smisao za humor ili sa kojom mogu da se udubim u neki razgovor i naučim nešto novo. Eto, moje sasvim jednostavno pitanje, gde da vodim svoje goste na day trip van Kuala Lumpura je ostalo bez odgovora.
Prošle nedelje smo se Mali i ja vozikali po Cyberiji i Putrajayi sa Pe, Damom i Yakubom koji su došli iz Australije i Indonezije da me vide pa se svi zadesili u isto vreme. I dok su oni dremali na zadnjem sedištu prošli smo pored zgrade gde sam ja bila na razgovoru za posao. Prekoputa je nikla nova zgrada koje se ja ne sećam uopšte da je bila u izgradnji kad sam ja svraćala u taj deo grada. U globalu, nisam mogla da se setim kada sam bila tu. Vreme u Maleziji je cele godine isto. Da li padne kiša ili ne u toku nedelje to nije toliko bitno. Temperatura se ne spušta ispod 26 stepeni a ne prelazi 33 stepena preko dana. Vlažnost je uvek ista, ogromna. Ovde nema proleća, jeseni, leta i zime. Stalno je sve isto. Nemaš nikakvu odrednicu prema kojoj meriš vreme. Dani teku isto.
I onda u jednom trenutku shvatiš da moraš da pobegneš... negde gde ima jeseni i zime i proleća... inače ostaješ zauvek zarobljen u vremenu.
Razmišljam o Južnoj Americi :)

HR menadžerke

Nikad mi nije bila potpuno jasna ta pojava HR službe i njihove ukloge u odabiru kandidata. Meni je uvek to izgledalo kao gubljenje vremena što moram da idem na razgovor za posao 3 puta i od toga je samo jedan konstruktivan. Obično je konstruktivan taj razgovor gde ti ustvari pričaš sa svojim budućim šefom. On ili ona znaju šta im treba i vide koliko ti možeš da naučiš ukoliko neke stvari povezane za taj posao ne znaš. Razumem ja da se nas 1000 prijavi za neki posao ali selekcija vrlo lako može da se odradi preko telefona u par kratkih rečenica. Evo, skidam kapu gospođici Ječmenica koja mi je zakazala intervju preko Skajpa da ne dolazim u Beograd bez preke potrebe dok sam bila kući.
Današnje tehnologije dozvoljavaju više nego što ljudi mogu i da zamisle a dobar HR menadžer može da donese zaključak o nekom kandidatu na osnovu samo nekoliko rečenica.
Od kad sam počela da radim uvek sam naletala na neke HR menadžere kojima tu nije bilo mesto niti su bili iole sposobni za tu poziciju. Gospodža Silvana Đurčević je pre privatizacije Centroproizvoda bila pakerka u proizvodnji. Kad je njen muž sredio privatizaciju firme Darku Bajčetiću ona je brže bolje prešla u administraciju, zatim jako brzo zahvaljujući svojoj prirodnoj intelihenciji završila Višu poslovnu školu i postala direktor HR-a. Verovatno bi ona bila dobar HR menadžer da se nije izdigla visoko i umislila da je najpametnija i najbitnija u firmi... ali šta očekivati od žene koja je bila pakerka. Kad imaš pametnog i obrazovanog čoveka koji krene od najniže lestvice i dospe do direktorskog mesta onda je takav čovek pravi direktor i lider... opet pričam o Peđi Bojoviću :)
Sve u svemu desilo mi se par puta da sam nagazila gospodžu Silvanu ali nije imala dobar razlog da me šutne iz CP-a a sad sam nagazila i trenutnu HR menadžerku... i to dvaput ove nedelje. Gospodžica Litvanka je došla u firmu mesec dana pre mene da bude HR trener ali je u tom datom trenutku tadašnji HR menadžer dao otkaz i ona je odmah postavljena na to mesto. Sa svojih 27 godina ne verujem da je iskustvo uradilo plodom, pre bih rekla da su njene velike sise i mogućnost širenja nogu obavile posao. Kasnije, na nekim kompanijskim večerama kad bi se glavnokomandujući napio sve je to tako izgledalo logično.
Dobijem ja unapređenje 1. aprila u Team Lidera i posle mesec dana cenjkanja sa šefom za platu, konačno dođemo na neku cifru, rukujemo se i završimo posao. Naravno sve to posle ide u ruke superspretnosonične i drage nam HR menađerke. Ne kažem ja da je ona loša, nas dve se lepo slažemo, sve što mi zatreba ona završi ali ... Dobijem ja kovertu sa novom platom kad ono cifra 100$ niža od dogovorene. Odem kod šefa bacim mu papir u facu pitam šta je to... šef gleda pa kaže "nismo se ovako dogovorili zar ne?". Odvede me kod menađerke i ona krene svoj HR posao. Znaš draga, mi smo gledali koliko ti imaš godina PS iskustva, pa ti nemaš toliko kao ostali, bla bla bla... osećam kako mi mozak gori i kako moja inteligencija kleči i biva bičevana njenim jeftinim izjavama. Ok, fala lepo na objašnjenjima, ovo nije fer ali nema veze.
Ne budem ja lenja, odem sutra nazad kod šefa i ni 5 ni 6 kažem mu kako mi je ova uvredila inteligenciju sa svojim izjavama i kako će mnogo više da ga košta ako ja odem na šta je on samo odgovorio "znam". Poslala sam jedan mnogo fini mail mom šefu koji je on prosledio velikom debelom šefu. Sledećeg dana dogovorena cifra je bila odobrena. Moje iskustvo u PS-u je mala maca prema tome koliko ja pružam firmi i koliko vredim. E, tu sam ja očepila dragu nam menađerku klapa 1.
Pre nekog vremena sam dala svom šefu CV mog drugara i rekla mu "zaposli ga, dobićeš još jednu pametnu budalu a takvi ljudi ti trebaju". Šef je rekao "dobro". Moj šef obožava da priča... on bi pričao danima, mesecima. Samnom se to sve svede na par jednostavnih rečenica kojima se nas dvoje savršeno razmumemo. Jednom prilikom sam mu rekla da ne gubi moje i svoje vreme sa dugim uvodima već da mi naše diskusije svede na par rečenica jer nema potrebe da nas dvoje gubimo vreme na nebitne stvari. Od onda mi naše sastanke zavšavamo za 5 minuta i sve se završi konstruktivno.
Došao moj drugar na intervju kod menadžerkonog pulena koji svojom fenomenalnom intelihencijom pleni sve nas u firmi. S obzirom da sam ga istrenirala, drugar je rekao sve što je pulen želeo da čuje i rekoše mu da će biti pozvan na sledeći intervju odmah sledeće nedelje. U međuvremenu se izdešavalo sve šta se izdešavalo sa mojom platom i moj drugar je dobio mail sledeće sadržine:
"Poštovani gospodine drugar,
trenutno radimo restrukturu pa će vaš sledeći intervju biti odložen do daljnjeg

Vaš,  menadžerkin Pulen"

"Šefe, pulen opet odlučuje u tvoje ime, takav i takav mail je poslao mom drugaru. Znači nikad ga neće zvati jel da?"


Sinoć stiže mail od menadžerke pulenu a ja u cc
"Dragi moj pulenu,

jel si ti razgovarao vec sa drugarom? Molim te zakaži sledeći intervju za mene i šefa pošto imamo projekat na kojem bi drugar mogao da radi.
Tvoja menađerka"

Jebala sam ježa u leđa jel da? Ili sam samo postala bitnija od HR menadžerke... doduše dođe na isto :)



**** nisam nepismena samo volim da pišem gospodža, menađerka, intelihencija i sve varijacije na temu. :)

Malezija - hrana, kultura, jezik i ostalo... part 2

Ne mogu da kažem da sam previše iskusila Maleziju, da sam je istraživala da sam cunjala okolo. Otkad sam došla bila sam poprilično lenja i svaki put kad me je neko pitao da idemo negde u 50% slučajeva je uspeo da me ubedi da odem i da radim nešto drugo van svakodnevnice. Moja svakodnevnica se vrti oko kancelarije gde radim sa još 1200 drugih ljudi raznih nacija, narodnosti, boje kože, osmeha pravih ili ne i kad dođe vikend jednostavno želim da izađem, da se smejem, da lumpujem, da vidim neke druge ljude da budem bela i uštogljena i da pričam na srpskom i da pričam sa ljudima koji vide malo šire od zaprežnih konja...

Ljudi u mojoj kancelariji će vam možda reći za mene da nisam druželjubiva i da se ne družim sa ljudima tamo, da manje više stalno idem sama na ručak da sam ponekad namrgođena ili tužna. Ustvari, od kad su Jelena, Nedim, Natalija i Filip otišli iz firme ja nisam pronašla nikog zanimljivog da provodim vreme sa njima. Filipinci se drže sa svojima, Kinezi sa svojima, Malajci sa svojima, Indijci sa svojima. Uvek vidim iste grupe ljudi da idu zajedno na ručak i nikad se neće desiti da pozovu nekog sa strane da im se pridruži. Ponekad odem na ručak sa Pavelom ili sa nekim kolegom Pakistancem i to je to. Kad odem na ručak ne želim da pričam o poslu, ne želim da slušam o nečijim problemima. Postala sam mrzovoljna po tom pitanju. Dosta mi je mojih problema i tih sat vremena samo želim da buljim u prazno, da posmatram ljude oko sebe, da pogađam da li su čistokrvni ili su mešavina dva naroda, da pogađam odakle su da razmišljam kakvu kosu žene imaju ispod tih raznobojnih marama,šta znači crvena tačka na čelu nekog Indijca...

Ne mogu nekom kolegi sa posla da pričam o mojim vikend provodima ili mom životu. Naše priče su različite i nigde se ne poklapaju. Ne mogu da im objasnim da za mene religija ne predstavlja ništa, da smo ja i Bog odavno raskrstili i da za mene tamo negde gde bi trebalo da mi je sve, nema ništa. Oni ne razumeju šta je to samo ući u crkvu i upaliti sveću u sećanje na nekoga. Ne mogu ja njima da objašnjavam primenu diferencijalnih jednačina na moj život i na moj način razmišljanja i zašto ja uvek imam 3 rešenja nekog problema kad oni nemaju nijedan. Zaprežni konji, to je najbolje poređenje koje sam našla. Tako razmišljaju i percepcija od 360 stepeni ne postoji. Ne postoji razmišljanje out of the box. Pre neki dan sam imala ogroman problem sa klijentom u Japanu. Pošto su oni prirodni paničari ali definitivno najbolja ekipa sa kojom sam radila, krenula sam da konsultujem Brajana, koji je senior i koji je radio na gomili projekata i posle 4 ugla objašnjavanja problema i mog viđenja root causa i rešenja on je i dalje tvrdio da je problem nešto drugo i da ja verovatno to ne razumem. Posle 2 sata šalje mail japancima, objašnjava šta se desilo i objašnjava rešenje i ja čitam u tom mailu svoje reči. Trebalo mu je samo 2 sata da shvati šta sam ja pričala i da skonta da sam bila u pravu. I to nije bio prvi put...

Ne, nisam je dobro iskusila, nisam prošla uzduž i popreko i nisam sve probala i nisam sve videla. Moj staž je kratak i moje čulo ukusa otupi kad pojedem nešto ljuto. Možda Malezija ima gomile začina ali ja nisam dovoljno dugo ovde da počnem da razlikujem sve te začine. Ljuto jeste prvi i najjači ukus. Možda ja nisam prava osoba da vam pričam o hrani ... ali kad se setim raznovrsnosti marokanske kuhinje, mirisa i ukusa arganovog ulja sa vrucim marokanskim hlebom, desetine različitih mađarskih torti i kolača u poslastičarnici Žerbo u Budimpešti po receptima starijim od same Malezije, mirisa zelenog i crnog zataža, anisa i safrana kroz sirijske sukove, Massimove sicilijanske paste sa 3 vrste ribe, 3 vrste povrća i 5 svežih zacinskih biljaka, dalmatinskog crnog rižota sa čašom domaćeg plavca starog bar 10 godina, grčkog feta sira sa maslinovim uljem, turskih sarmica, baklava sa pistaćima, kebaba, ribe na žaru sa Bosfora, ruske usoljene ribe i palačinki sa jabukama, konjskog mesa sa Sardinije sa ruzmarinom pored sveže pravljene paste sa sveže ubranim pečurkama čiji miris je ispunio celu kuću moje drage Tici, punjenog patlidžana u nekom restoranu na sred Turskog druma, jordanskog masnafa, češke kolenice sa sosom od rena, dimljenog mesa i kajmaka sa Zlatibora, pršute sa Cetinja, podvarka sa suvim mesom, i one, da, ljute riblje čorbe u alaskoj čardi na Dunavu koja miriši na svežu papriku, paradajz, šargarepu, zelen, peršun,... da, dragi moji, malajska kuhinja je, za mene, samo ljuta.
Pre neki dan me je kolega pitao da li hoću da probam najbolji nasi goreng u Klang dolini i doneo mi je srednje ljut nasi goreng koji je u sebi imao mnogo limuna. Stvarno je to bio najbolji nasi goreng koji sam probala ali on u sebi nije imao ničeg različitog sem tog limuna. Pre par meseci me je Sabran vodio u neki malajski restoran koji radi samo za vreme ručka i tamo sam jela neku fenomenalnu ribu na žaru. Bila je baš onakva kako je ja volim i za trenutak me je podsetila na šarana ali pošto je to bio malajski restoran mogla sam da pijem samo čaj, slatku limunadu, teh tarik ili sveže ceđeni sok. Po mom skromnom mišljenju, riba bez čaše belog vina je promašaj. Barbeque chicken rice je dobar ali zašto ne postoji i piletina sa krompirom ili graškom ili boranijom ili dinstanim kupusom ili brokolicama (imaju ih ovde) ili sa nekom salatom nego svaki put kad naručim piletinu sa njom dođe beli ili prženi pirinač ili nudle (žute ili bele).

Moj budžet je takav da ne zalazim previše po fancy restoranima, skupim hotelima i zapadnjačkim ili arapskim restoranima. Jedem u lokalnim restoranima, gde čujem da je dobra hrana, gde me moji lokalci odvedu ili gde vidim gomilu lokalaca da jede. Procunjam tu i tamo dokle moje noge mogu da dopru pošto nemam auto niti želim da ga imam u haosu od saobraćaja u ovom gradu. Svraćam po budžacima, cunjam po uličicama, ne idem na mesta gde ima mnogo turista. Izbegavam gužvu Pavilion-a, KLCC-ja, MidValley-ja, Bangsar village-a i ostalih velikih tržnih centara i za vreme Ramazana sam išla po Chow Kit-u i Masjid Jamek-u i jela sve što su mi lokalci rekli da je lokalni ramazanski specijalitet. 
Nisam zapamtila sva ta silna imena i nisam sve probala ali ali tamo negde, na mom jeziku, dok dopre do mozga sve to manje više postaje ... pogađate... ljuto :)