Friends for life

Pre 2 dana je bio mamin rođendan. Preplakala sam jutro, jedva sam otišla na posao, nisam pričala ni sa kim. Moj tim je video da nešto nije u redu pa me nisu ni pitali ništa. Ne prođe dan da ne pomislim na nju i šta bi ona rekla na neke moje životne situacije, na neke moje probleme. To mi valjda najviše nedostaje, da pričam sa njom i da čujem njeno mišljenje o svemu...
Decembar mi je posebno težak. Prvo dođe njen rođendan pa onda nedelju dana kasnije dan njene smrti. Sve se tako skupilo odjednom. Možda je tako bolje, sve pregrmim odjednom i život ide dalje.
Postoje ljudi u mom životu sa kojima ne pričam mnogo, sa kojima se ne čujem često ali znam da stalno mislimo jedni na druge. Ti ljudi uvek znaju kada me nešto tišti, kada me boli, uvek znaju kada treba da me pozovu ili napišu mail. Ponekad pomislim da smo povezani nevidljivim nitima i da samo treba da cimnem kada mi trebaju.
Buba ili Bubili kako je moja Radmila zvala mi je prijatelj od kad znam za sebe. Upoznale smo se 1. septembra 1989 iliti prvog dana prvog razreda osnovne škole i od onda nas povezuju te neke niti gde god da smo. Shvatam to tek sad kad smo starije i kad smo daleko jedna od druge.
Zajedničkim snagama smo prepisivale istoriju na testovima, zajedno učile za prijemni za srednju školu, zajedno pisale pismene zadatke iz matiša ostatku razreda. Ona je otišla u srednju školu u Futog i nenormalno mi je nedostajala na početku ali nekako se živ čovek na sve navikne. Tu su bila ona dobra stara pisma koja smo pisale jedna drugoj, poneki telefonski poziv, vikendi...
Studiranje nas je ponovo spojilo mada smo retko imale vremena jedna za drugu ali kad bi našle vremena to bi bio ceo dan.
Nas dve smo uvek imale o čemu da pričamo i naši razgovori su se uvek nastavljali kao da smo juče pile kafu zajedno. Ona nikad nije razumela moje integrale niti ja njene bubice ali smo uvek imale strpljenja da slušamo jedna drugu dok kukamo o ispitima. Ja sam se naslušala gomile priča o ljudima koje nikad nisam upoznala i te priče mi nikad nisu bile dosadne. Obično kad neko krene da mi priča o ljudima koje ne znam ja ih blago izignorišem. Ona zna sve o mojim prijateljima a nikad ih nije upoznala.
Menjali su se gradovi i predeli u mom životu, menjala su se mesta i lica, ulice, stanovi, prijatelji, neprijatelji. Menjala su se godišnja doba, slike, ljudi, ... Bubili je uvek ostala ista i najdraža...
Pre dva dana je bio mamin rođendan. Preplakala sam jutro, jedva sam otišla na posao, nisam pričala ni sa kim. I onda, na kraju dana sam plakala od sreće. Valjda sam nesvesno cimnula nit i ona je to tamo negde u svojoj podsvesti osetila. Dobila sam mail od Bubili... kaže da je naručila rodu za Jul :)

Cubismo ima lekovito dejstvo

Jutro kao i svako drugo. Prvo sam se probudila u 7:30 sto mi se cesto desava u poslednje vreme, valjda mi se organizam sprema na buduce kancelarijsko radno vreme pa se budim kao za posao. Kad sam pogledala u sat videla sam da nema svrhe da ustajem pa sam se lagano okrenula i nastavila da spavam. Znam da me ceka gomila posla, ovi Italijani za koje sad radim su fenomenalni momci ali kad mi nakarikaju posla, ne znam di mi je dupe di mi je glava. Pre par meseci sam dobila posao preko Elance-a da pisem neke tekstove za neke travel sajtove i od onda ti isti momci mi daju gomile posla svakog dana, sto je sasvim ok kad nemas sta drugo da radis u gradu kao sto je Surabaya. Skoro su mi ponudili da radim za njih full time i to je bilo mozda dan dva pre nego sto sam dobila posao u Kuala Lumpuru. Tu bi meni uletalo oko 1000$ kad bi radila 40 sati nedeljno za njih ali s obzirom da su rekli da prvo pocnem part time, pa onda full time... verovatno bi prihvatila da nije uleteo KL.
Opet sam se probudila u 9:30. Ne znam zasto ali odmah sam osetila neku malu nervozu... da li zato sto je bilo pakleno toplo u sobi ili sto sam odmah cula decurliju kako vriste... Kad smo se Sonia i ja useljavale u ovaj kos (sto dodje kao mali dvorisni stanovi) nase prvo pitanje je bilo da li tu ima male dece i gazdarica je kategoricki rekla "Ne, nikako". Prvih mese dva je bila tisina... onda su se odjednom doselili svi unuci babe i dede koji su vlasnici kuce, njihova cerka je dobila posao u Mataramu a odlucila je da decu ostavi u Surabayi. Zatim je druga cerka pocela da ostavlja svoje dete koje konstantno vristi i place po par dana kod babe i dede. Onda su prvi unuci dobili obruc za basket, prave basket lopte i odlicno poplocano dvoriste da se igraju. Dvoriste odzvanja kao crkvena zvona u ravnom Banatskom selu. Cak su prosle nedelje igrali fudbal u hodniku koji vodi do naseg dvorista, mozete da zamislite kako to odzvanja... Kad sam zatvorila vrata od naseg dvorista da ih ne cujem, oni su ih otvorili posto, o Boze, pa to im je gol. To je bio prvi put da sam podviknula na njih i onda su se kao prava "vaspitana" bogataska deca rugali sat vremena "Close the door!". U globalu deca ovde nemaju gde da se igraju i retko izlaze iz kuce iako je ulica u kojoj mi zivimo pusta i nema saobracaja oni nikad nece izaci ispred kuce da se igraju ili otici na igraliste obliznje skole. Uglavnom provode vreme ispred televizora i na kaucu.
I onda sam sela da radim u dvoristu... neko je iz kuce pustio glasnu muziku, jedna od komsinica koja ne prica sa nama je pojacala svoj TV s obzirom da vikendom i posle posla nista drugo ne radi, druga komsinica je pojacala muziku... dan se odavno probudio i postalo je jos paklenije... Vratila sam se u svoju sobu, smestila se na pod, pustila Cubismo, krenula da radim... i sve se smirilo... :)