KETO dijeta i kako početi

Disclaimer: Nisam stručnjak niti znam sve o ovoj temi. Ovo je čisto moje iskustvo

Par prijateljica me je pitalo kako sam smršala i šta sam radila da smršam. Celog života sam se mučila sa kilogramima i nikad nije bilo lako skinuti 200gr, kamoli 35kg koje sam skinula u poslednje 2 godine.
Ovde kopiram ono što sam njima pisala da kad me neko drugi pita, mogu samo link da pošaljem

Prva stvar je psihologija cele priče.
1. Mi nismo ove kile napravile za mesec dana, neće ni za mesec dana otići.
2. Vaga nije jedino merilo skidanja kila. Ja u poslednjih 6 meseci nisam skinula ni kilo a struk je otisao 3cm dole. Samo pogledaj kako izgleda kilo čistog mesa kad kupiš a kako izgleda kilo sala kad kupiš. Zapreminski nisu isti a jedno kilo i drugo je kilo.
3. Vizuelne stvari jako stimulišu. Ja sam sve one kuvarske stranice na fb-u otpratila da ne vidim nijedan recept više, TV svakako ne gledam ali ukini sebi 24hkitchen i slične kanale.
4 pre nego što ideš u prodavnicu jedi. Nemoj da ideš u kupovinu gladna.
5. Skidanje sa šećera je kao skidanje sa heroina, bićeš na početku umorna, nadrndana, patićeš za šećerom ali ako to izguraš, što traje 3-7 dana, videćeš kako ti neće pasti na pamet da jedeš išta slatko.
6. uputi porodicu u ceo proces i objasni im da od sad neće biti baš mnogo krompira i testa na stolu, treba ti podrška prvih par nedelja. Posle ćeš njima kuvati testo i krompir a sebi nešto drugo
7. Planiraj da ti je ovo promena zivotnih navika a ne samo par meseci dijete

Dijeta koju ja pratim već 2 godine se zove Keto. To je Low Carb High Fat dijeta. Stvar je u tome da izbaciš šećere iz ishrane a da ne bi bila gladna, ubaciš masti. Naravno masti nisu bezazlene za organizam pa moraš malo da se fokusiraš na zdrave masti kao što su masline, maslinovo ulje, avokado, masna riba, jaja, orasi, sir, chia semenke.
Ne smeš da preteruješ sa mesom (tj. proteinima) jer proteini se u velikoj količini u organizmu pretvaraju u šećere pa kao da si pojela celu čokoladu. Koristi kuhinjsku vagu za sve što spremaš a kasnije ćeš već naučiti šta koliko ima grama i koliko treba da pojedeš. Ja koristim aplikaciju KETO diet tracker u koju unosim sve što sam jela i koja mi broji šećere, proteine, masti i kalorije. Ako nešto ima 150 kalorija to ne znači da je to dobro. Te stvari sa niskim kalorijama obično imaju puno šećera u sebi.
Npr mnogo je bolje da uzmeš šaku smrznutih malina i ubaciš u šolju jogurta nego da kupiš voćni jogurt
Još jedna psihološka stvar, ja sam izbacila sve šećere, testo, brašno, pahuljice, i slične stvari koje imaju mnogo prostih šećera iz kuhinje. Ti naravno ne možeš da ih izbaciš pošto imaš familiju ali možeš da ih skloniš negde da ih ne gledaš. S druge strane, znam cele familije koje su na ovakvoj dijeti i deca se vrlo brzo naviknu, sa odraslima je problem. Naravno deci treba više vlakana tako da treba da jedu hleb i testo. Uslikaj se svake nedelje i videćeš progres više nego sa vagom.
S obzirom da izbacuješ vlakna stomak će se buniti pa sam tako ja muku mučila prvih par nedelja sa stolicom dok nisam otkrila da treba da pijem magnezijum. Pijem i vitamine.

Ja ustanem ujtru u 6:30 zbog posla, oko 7 doručkujem npr šaku čvaraka i parče sira i par rotkvica ili npr 2 pečena jajeta, malo sira, malo paprike ili pola paradajza itd itd... Ručak mi je u podne (ovo je više zbog posla tako inače možeš ti kako god hoćeš) pojedem neko zeleno povrće i parče mesa (kuvano, prženo, pečeno... kako god hoćeš samo ne može pohovano) večera ide oko 6 i isto tako nešto smislim šta ću da jedem.

Ja pijem skoro 5l vode dnevno. Na početku je bilo mnogo, sad sam se navikla.

Meni je na početku ova stranica jako pomogla da povežem šta kako i kad treba da jedem i kakve side-effects mogu da očekujem na početku https://www.dietdoctor.com/low-carb/keto

Ova grupa na FB-u je odlična za podršku ali uvidećeš da je puna amerikanki koje kukaju na sve i svašta tako da ne treba da slušaš sve šta kažu 
https://www.facebook.com/groups/LowCarbInspirations/?ref=bookmarks 

Ja sam sad na nekom nivou svesti da ako mi se danas jede parče hleba, ja ću pojesti ali to je to, danas i ko zna kad. Doduše sva hrana ima neku low carb zamenu, evo ja sam prošle nedelje umesila low carb hleb. Nisam se proslavila ali vežbam
Obično su te zamene za brašno i šećer malo skupe ali ja sam svakako lenja da kuvam kući nešto mnogo. Beneficija u firmi je što imamo fenomenalnu kantinu sa po 4-5 kuvanih jela dnevno, gomilom povrća itd itd.
Eto, to je za početak, za sva pitanja sam tu i gomilu stvari i recepata možeš naći na pintrestu ali kao što sam rekla na početku, psihologija i podrška su najbitnije stvari
E da, ja plivam, svugde idem peške, napravim preko 12000 koraka dnevno, uvek u prodavnicu idem dužim putem, pola puta do posla prepešačim a imam 7-8km do posla i isto tako kad krenem kući.
I nisam počela da vežbam dok nisam skinula prvih 15kg pošto mi je naravno sve bilo teško, bolela su me kolena, leđa isto. Kad ti organizam uđe u ceo proces i kad se skineš sa šećera dobiješ jako puno energije, bukvalno prestaneš da budeš umorna. Npr kad sad sedneš da ručaš i najedeš se leba i krompira posle toga ti se samo spava jer ti šećeri udare u glavu (prosti šećeri se pojavljuju u raznim oblicima pa tako u krompiru je skrob koji je prost šećer). Kad pojedeš mesa i nekog zelenog povrća bude ti lepo lagano u stomaku i lakše stomak vari.
Vožnja bajsa je uvek do jaja. Znači ne moraš nikakve sportove da plaćaš, samo idi do one druge prodavnice i do grada peške ili bajsom ali dužim putem. Ja sam skinula 35kg i iskreno život mi je mnogo lakši, jedino je zajebano što moraš komplet novu garderobu da kupuješ
I od sad kad kupuješ stvari moraš da čitaš etikete, Videćeš kako neke stvari koje se reklamiraju kao da imaju niske kalorije imaju gomile šećera u sebi. Ja ne kupujem ništa što ima više od 5gr šećera u 100gr proizvoda, čak je i to mnogo.
Eto, za sva pitanja tu sam

Ne, nigde nije kao kod mame ali navikni se!

Ja sam verovatno poslednja osoba koja bi trebalo da piše ovaj blog. Ja sam se onog 3.8.2010 spakovala i laganim kasom srpske železnice otisnula u beli svet sa namerom da se ne vratim. Ja nisam otišla na fenomenalno plaćen posao ili neku visoku stipendiju da se bavim nekim naukama koje meni prijaju. Otišla sam na stipendiju od 150$ mesečno da učim indonežanski jezik.

U Srbiji sam imala stalan posao u dobroj firmi koja i dalje dobro posluje, imala sam platu od 500eura koja bi verovatno sad bila veća i možda bi i lepo napredovala. Vidim da su neke moje kolege dobile dobre pozicije i lepo im ide. Srećna sam zbog njih ali meni to nije bilo dovoljno. Otišla sam na stipendiju od 150$ da učim jezik koji mi otprilike nikad neće trebati. Budala jel da? Pa ja na to nisam tako gledala.

Kad sam stigla u Indoneziju našla sam posao da predajem engleski part time, radila sam online, išla po malo na časove, putovala, uživala i kad sam odlučila da mi treba kancelarijski posao, našla sam ga u Indoneziji i u Maleziji. Odlučila sam da prihvatim onaj u Maleziji.

Ne, nisam zaradila milione ali sam živela na visokoj nozi. Putovala sam, izlazila, jela po restoranima, priuštila sam sebi sve što sam želela. Nije mi bilo bitno da imam gomilu para na računu i da putujem kući na gastarbajterski odmor.
Tako živim i sad u Nemačkoj. Sad sam pravi gastarbajter ali i dalje nisam. Kad idem kući idem na par dana zato što moram da obavim neku papirologiju. Kad idem kući ne kupujem gomilu poklona za rodbinu i prijatelje. Svako dete mojih rođaka i prijatelja ima u dečijem fondu po neku paru od mene naravno za kafanu ali to je to.

I dalje nemam milione na računu pošto sve spiskam na putovanja i ne mislim da dignem kuću u dedovini sa sve lavovima. Znam, nikad od mene čovek neće biti.

Nego, da stignem do onoga o čemu sam htela da pišem. Pišu novine kako je tamo neki otišao u beli svet i kako se mukica posle mesec dana vratio kući jel ga nisu dobro plaćali. Ili vratio se kući jer je stalno padala kiša, ili vratio se kući jer mu komšije nisu nazvale pomoz Bog... Budem ja dobra i pročitam sve to i nasmejem se slatko. Te priče su jako simpatične ali potpuno nerealne. Neko ko se posle mesec dana vrati kući nikad nije ni trebao da odlazi. Šta je mesec dana? Treba bar 6 meseci da se stisnu zubi i pregura početna nostalgija i da se navikneš na nove stvari. U Evropi ćeš svuda naći burek i jogurt. Jeste, neće biti baš kao naš ali navikni se. Nisi valjda otišao iz Srbije i očekivao neku drugu Srbiju. Jeste, ima mnogo naših ljudi napolju ali navikni se da nisi kući. Jeste, u Irskoj stalno pada kiša, valjda si znao gde je Irska pre nego što si krenuo?! Jeste, slabo te plaćaju, izguraš mesec dva pa nađeš drugi posao samo dok se malo navikneš i upoznaš ljude. Jeste, komšije ne razgovaraju sa tobom, nađi druge ljude sa kojima ćeš da razgovaraš. Kolege u firmama su uvek za pivo, stranci koji žive tamo su uvek za druženje. Jeste, drugačiji su od tvojih ortaka iz kraja ali navikni se. Ako si odlučio da kreneš onda zagrizi i kreni.
Ne, nigde nije kao kod mame ali navikni se!

Ovo pričam iz ličnog iskustva i iskustva gomile prijatelja koji su razbacani po svetu. Imam par prijatelja koji imaju super plaćene poslove i firme ih šalju po svetu. Svi ostali su otišli sa željom i voljom da se bore za neko bolje sutra koje nisu videli u Srbiji i u tome su uspeli. Smešno mi je što novine nikad ne pišu o tim ljudima nego samo o ovima kojima je kući najbolje i kako je svet jedno veliko strašno mesto.
Novine naravno uvek pišu o naučnicima koji naprave neki bum i to mi je uvek super ali tu se nikad ne spominje da se ti fenomenalni umovi nikad neće vratiti jer Srbija nema ništa da im ponudi. Tu se samo veliča činjenica da su iz Srbije kao, eto, brilijantni mladi umovi iz naše zemlje. Manje više, svi ti brilijantni umovi su trenutno na listi čekanja za pasoš zemlje u kojoj su.

Tako, ako si odlučio da ideš, stisni zube i kreni. Smesti negde u dubinu svog mozga da ideš negde u nepoznato i da što pre prihvatiš taj drugačiji svet oko sebe lakše će biti.
Ne, nigde nije kao kod mame ali jebeno se navikni i prestani da cmizdriš po novinama! 

Going global or not?

What does it takes for company from non English speaking area to go global? Open minded employees, simply as that. The biggest thing that can push one company not to go global are actually it's employees in headquarters.

The management has open its mind towards new markets, they open mind towards new employees in new markets, they are doing everything right but it still doesn't feel right. Why is that? 

The most important thing for an employee in new company is to feel welcome and to feel part of the team. On first day of work everyone should feel welcome and that they have their place in the office or in the team. If company doesn't provide that on first day or during the first week it is quite hard to feel accepted later. 

As part of management team you need to lead your team in accepting different people from different culture, you need to engage more into team building, to talk more to ask more. The issue with most companies in Asia is that they go boom, they go global and they end up staying exactly where they are when it comes to their employees. They believe that practice they are doing at home base  is applicable in other offices too and that employees should follow blindly. Most of local employees in countries don't understand that concept. They don't understand the ways of the country that company is coming from. They don't understand customs, religious believes, language and many other things. If company is going global, employees in base office should see that too. 

Companies are usually sending experienced employees from base office to other offices to handle work. Those employees can outnumber locals and they end up grouping and not having any interaction with local employees. Even once in a while when they decide to socialize, the spirit is gone and those socializing events turn out to be dull and boring for locals. Of course, base employees are having heaps of fun since they are still speaking in their own local language and the food on the table is usually from their country since they are not willing to try any other food. 

The older employees are different. They are willing to socialize, to try new things and to help with work, but younger generations are quite closed and not willing to team up. It is quite lethal for the company because old one's will be gone and young ones will stay. 

Until now I believe you guessed I'm talking from personal experience. It has been a while since we had lunch all together in a meeting room. When we're going to meeting room, base employees go to another room to have lunch. They share their food, chit chat, laugh, ... the worst thing is that they make older employees feel ashamed. We already got used to it and we're living with it. 

Still it's quite down feeling when group of them (when I say group it's usually 10+) goes out to lunch together and they don't even bother to invite us. Not even for a sake of good manners. 

In their minds they are going global with the projects and new markets. In our minds they didn't move from the place they came from. 

Srbi i vize... ili izbegavanje čuvenog FT1P

Ne znam za vas ali ja sam se poprilično izvežbala u ambasadama po zemlji i svetu. Uvek ponesem neki dodatni papir kad su u pitanju vize jer, ko zna zašto će mi trebati. Srećom u kancelariji imamo "recycle bin" pa ako nešto odštampam previše, neko će taj papir za nešto iskoristiti.
Nikad me nisu odbili i gomilu viza sam dobila po ubrzanoj proceduri pošto su mi svi klijenti megalomanski. Šta reći kad sam australijsku vizu dobila za 2 dana.
Mahinder je jako fina asistentinja u našoj firmi koja je zadužena za sve i svašta i nikad joj ništa nije teško da uradi. Razgovor juče je tekao ovako
Mahinder: Za Thai vizu ti treba formular, slika i kopija pasoša.
Marina: A da mi uradiš jedan onaj papir da sam ja zaposlena ovde? Kao potvrdu.
Mahinder: Aj dobro
Marina: Ja ću odštampati avionsku kartu i rezervaciju hotela.
Mahinder: Šta će ti to? Na sajtu ambasade piše da ne treba
Marina: Mani ti mene... samo ti meni spremi taj dokument

I odem ja jutros u ambasadu u 9 iako mi je rečeno da se otvara u 9:30. Uvatim svoje mesto u redu i iza mene se posadi Francuz i milion drugih ljudi.
Ulazimo u ambasadu i lepo piše "Ambasada sutra ne radi, ko aplicira danas, pasoši u ponedeljak".
Već vidim kako moj avion odlazi bez mene i kako plaže po Puketu i Phi Phiju se pretvaraju u još jedan dosadan produženi vikend u KL-u.

Marina: Dobar dan  (kez od uveta do uveta). Znate, ja imam bukiran let u subotu ujtru za Puket.
Službenik: Aha. Obično je procedura 2 radna dana a mi sutra ne radimo.
Marina: Pa znam ali ja bi malo na odmor, šef mi je konačno odobrio par dana off
Službenik: Vi radite u Maleziji?
Marina: Da, evo vam kopija radne vize, potvrda od firme, avionska karta i rezervacija hotela.
Službenik: Sedite, proverićemo dokumenta.
Sat vremena kasnije
Službenik: Dođite po vaš pasoš danas popodne
Marina: Hvala puno vrlo ste ljubazni

Za to vreme se Francuz posvađao 3 puta sa službenicima jer je i on trebao da leti sutra.
Pride se pojavila britanka koja je ostavila decu u Tajlandu i treba da ide sutra da ih pokupi.

Talenat kažem ja :)

Kladionica

U firmi gde radim ima nas par stranaca koji smo igrom slučaja tu zaglavili već duže vreme i kako red i kolegijalni odnosi nalažu, držimo se zajedno.
Posao je poprilično stresan i trebaju ti živci ko konopci da bi ga obavljao kako treba dok ti neka budala visi nad vratom sa gomilom zahteva. Mi obično isključimo mozak, gurnemo slušalice u uši i ne odvajamo pogled od monitora.
Upravo zbog te količine stresa obrt zaposlenih u kompaniji je jako velik. Radni zakon Malezije štiti lokalce i oni su u mogućnosti da rade šta god žele i da prođu nekažnjeno. To ubraja i činjenicu da gomila njih samo spusti kompanijsku karticu (onu za tagovanje kad ulazite u ofis) i da izađu iz kancelarije i nikad ne se vrate.
Nas par koji smo tu dugo (pod dugo smatram period duži od 3 godine) imamo jednu posebnu zanimaciju svaki put kad neko novi uđe u kompaniju. Prvih nedelju dana bivstvovanja te osobe u firmi otvorena je kladionica "koliko dugo će dotični ostati u firmi?".
Neke ljude možeš odmah da proceniš, za neke ti treba malo više vremena ali kako god okreneš uvek neko od nas bude u pravu. Opklade nam se razlikuju samo po nekoliko meseci. Uglavnom se kladimo na menadžment. Radni narod nije toliko zanimljiv a i oni ostaju obično nešto duže. Uvek je zanimljivo gledati ljude od kojih nešto zavisi kako padaju pod teretom i nisu u stanju da ustanu.
Ovo možda zvuči malo grozno ali gomilu puta sam gledala Pavela iz Holandije kako je padao i ustajao, Marcina iz Poljske takođe, Adrijana svake nedelje daje otkaz u svojoj glavi pa opet ustane i dođe na posao, Indonežani i Vijetnamci i Filipinci su poprilično hard core, Kinezi ponekad uhvate po neku slamku kad se dave ali čim uđe novi menadžer Malajac ili Indijac opklade padaju.
Pre 2 meseca je došao novi Projekt Menadžer, već ga nema. Marcin dobio opkladu.
Sredinom juna se vratio jedan od starih kolega, dobio najgori projekat, od ponedeljka ga nema u firmi. Ja dobila opkladu.
Imamo novog Support menadžera, čekamo još malko. Njega sad prebacuju na projekat koji je prethodno opisani ostavio. Znači dajem mu max još 2 meseca.
Moji prethodni šefovi su odlazili posle 3 nedelje, 2 meseca, 4 meseca i 6 meseci respektivno. Promenila sam više šefova nego čarapa (bukvalno pošto jako retko nosim čarape u Maleziji)
Direktorka HR-a je otišla posle 5 meseci. Chris je dobila opkladu.
Nova direktorka operacija koja je sad ujedno i direktorka HR-a ... čeka se. Dali smo joj 6 meseci.
Chris je koleginica koja već 3 godine daje otkaz. Za nju smo se kladili kad će više! Bila je u firmi više od 5 godina. Otišla je prošle nedelje :)
Mark (payroll manager) se sprema da da otkaz. Ako to uradi do kraja septembra kako planira ja dobijam opkladu :)
Drugim rečima, da se ovim opkladama obrću veliki novci, ja bi bila bogata :)

Koliko želim da dam otkaz na skali od 1 do 10

Došla sam u ovu firmu pre 3.5 godine. Kako god okreneš, to je puno vremena da daš nekome ko to ne zaslužuje. Šteta što mi je trebalo dugo vremena da to shvatim. Trebala sam znati to odmah posle prvog sastanka sa velikim debelim ali onda sam bila puna elana i nagona za dokazivanjem... on će meni da ja ne znam to!!!
Postoje ljudi koji ne veruju u tebe i kada im dokažeš suprotno jednom ili nekoliko puta, prihvate te i rade sa tobom kako bi i oni i ti a i cela kompanija napredovali. S druge strane, postoje ljudi kao što je moj glavnokomandujući. Njemu dokažeš da si daleko ispred njega, da možeš više, da radiš sve za dobrobit kompanije, da te svi od kolega do klijenata vole i poštuju ali njemu to nije dovoljno. Jednostavno, nije.
Ne znam kako bi objasnila to njegovo ponašanje. On ima armiju direktora koji nemaju pravo odlučivanja već uvek poslednja mora biti njegova. Šta god se radi u firmi sve mora na odobrenje kod njega. Upravo zbog toga menadžeri odlaze pre neko što stigneš da kažeš "Prijelo mi se šampita", kamoli da ih umesiš.
Pre par nedelja sam pričala sam HR&SCU direktorkom koja je posle 6 meseci dala otkaz i otišla u neku firmu u kojoj zaista može da bude direktor. Žalila mi je na upravo to da njegova mora da bude poslednja i da se osećala kao govno svaki put kad nije mogla da potvrdi ni najmanju svoju odluku o nečemu.
Nije on toliki problem za mene... u Januaru sam bila na PIP-u i pisala sam o tome. Od onda ja ništa ne radim. Radim na nekim malim stvarima koje su meni dosadne, ponavljaju se, zveram okolo, čitam stvari po netu, počnem da radim na nekom malom projektu, oni ili klijent otkažu projekat, stave me na neki drugi na kojem opet ništa ne radim. U globalu, ulenjila sam se jako. Od januara niko nije ni primetio da ja ništa ne radim, toliko o tome koliko moja šefica brine o meni.
Drugi problem je što me klijent previše voli pa u poslednja 3 meseca nosim sa sobom veliku poslovnu tajnu zbog koje mi se još više ne radi. Niko drugi u kompaniji ne zna i nikom ni ne smem da kažem. Samo mogu da sedim i da gledam kako će sve da ode u prašinu oko nove godine kad klijent povuče svoje poteze.
Obožavala sam svoj posao, on je i jedini razlog zašto sam ostala u Maleziji toliko dugo. Moj posao je i razlog zbog kojeg sam se vratila prošle godine. Od januara nema više te draži i tog zaleta i entuzijazma. Nadala sam se da će sve doći na svoje mesto ali nisam ni sama sigurna zašto sam gledala u tom pravcu. Samo razočarenje za razočarenjem.
Odavno sam ja stavila tačku na ovu firmu i nadu da će se ikad išta promeniti.
Pismo za otkaz je napisano, samo treba da stavim datume.

Kako je Marina dobila 3 dana Srbije za rođendan

Poslali oni mene službeno u Štutgart da vidim mog ljubljenog japanca. Trebala su ići šefica i njena verna druga ali su bile zauzete drugim projektima. Naravno karta se kupuje u poslednjem trenutku, hotel se na jedvite jade bukira u poslednjem trenutku pošto je nedelja sajma u Štutgartu i ja i kolega, kojeg baš mnogo ne volem i kojeg sam ogovarala u prethodnom postu se spakujemo i krenemo.
Karta je bukirana KL-Abu Dabi - Diseldorf-Štutgart  a povratak preko Beograda sa cela 2 sata zadržavanja u Beogradu. Sa tugom sam ja gledala u tu kartu jer sam mogla samo sat vremena da istrčim sa aerodroma da udahnem vazduha, eventualno da popijem kafu sa nekim i da utrčim opet unutra.
Kad Beograd oseti da mu se vraćam vreme se skroz zabuni i uvek bude neko sranje pa da ne kvarimo tradiciju desilo se opet. Avion Beograd-Štutgart je kasnio 2.5 sata u poletanju zbog oluje koja je divljala i nosila kuće pa smo i mi kasnili iz Štutgarta 3 sata i tako da je naš let za Abu Dabi otišao bez nas u njemu.
A meni milina
Nisam se mnogo potresla što se kolega nervirao.
Naravno provela sam pola noći pokušavajući da dobijem novu kartu za mene i njega pa razdvajajući naše karte pošto su bile povezane da bi on otišao što pre a ja ostala još koji dan. Sa njegovim malajskim pasošem on nije mogao da izađe sa aerodroma pa je sledećih 16 sati čučao na terminalu a Marina se baškarila u Crown Plazi o trošku nacionalne avio kompanije.
Nisam se baš mnogo potresla.
Bila sam fina, pitala sam policiju da li postoji neki način, neki papir da ja potpišem da mu izdaju privermenu tranzitnu vizu ali rekli su "no way Hose".
I tako sam ja uzela kartu za nedelju baš tog vikenda kad je ekipa Društva Putnika Srbije planirala da ide na planinarenje koje smo ranije propustili zbog poplava.
To je ono, kad nešto želiš svim srcem... :D