Vienna called me... part 2

Ovih dana od silnih obaveza na poslu ne mogu da stignem da napišem par redova i da nastavim svoju pričicu iz komšiluka. Doduše više se zanimam nekim glupostima nego što radim nešto zaista kvalitetno ali jedan dobar savet koji sam dobila u ovoj firmi je "uvek se pravi da si do guše zatrpana poslom" pa to i radim! :D
Sve u svemu u Beču je bio veliki ambasadorski meeting i 10.ti rođendan Couchsurfing-a za koji sam dobila poziv još Bog zaboravio od kad pa je otprilike i to bio glavni razlog zbog kojeg sam neumorno jurila Peđu da mi nabavi pozivno pismo za Šengeniju. Elem... ne vredi da vam objašnjavam kakav je provod kad je na gomili izmedju 100 i 600 ljudi iz celog sveta koji sa jedne strane imaju isti pogled na svet i sve to traje 4 dana. Doduše videla sam neke stvari koje mi se nisu svidele ali sam videla i neke stvari koje su učinile da postanem malkice više aktivna u celoj toj priči. Ja CS posmatram kao način da dobijem besplatan smeštaj gde god da odem, možda da provedem neko vreme sa lokalcima da dobijem neke korisne savete po pitanju grada i države ali otprilike nemam nekih preteranih ambicija i želja po pitanju istog. Stalo mi je do toga da podignem CS zajdnicu na noge u Srbiji ali je to jako teško bez pravih ljudi na putu. Veckey je zatrpana sa poslom, Lolija nisam ni čula ni videla mesecima, Maju isto tako, Marko je zatrpan ST-om, Kristijan je negde u Tihom okeanu radi na brodu, Acketa je mrtvo more, Artu nešto radi ali sve slabije i slabije i daleko je od Bg-a da bi mogla nešto ovde da radi, Tanja i Marko su imali nalet entuzijazma ali je kratko trajao, Milos otprilike isto tako, Nenad i Kika funkcionisu na lokalnom nivou... Flo je sad malo podigao entuzijazam u NS-u ali čim on ode mrtvo more... i kako ja da radim sa takvim ambasadorima? To je jedino pitanje na koje nisam dobila odogovor... sad su pooštrili krterijume za ambasadore, traže aktivnost i slične stvari ali niko mi nije rekao šta da radimo sa mrtvim ambasadorima?
Naravno posle svih tih predavanja, workshop-ova, zajebancija, odgovaranja na pitanja dža bu sledilo je ljubljenje guzice Kejsiju i ekipi od strane lokalnih organizatora, svi koji su došli na meeting su znali sve ljude iz organizacije CS-a ko je tu ko, šta ko radi, ko je kad piškio, bukvalno su naučili njihove CV-jeve napamet... ja sam znala ko je Kejsi i to mi je bilo dovoljno. Malo mi je bilo muka od sveg tog uvlačenja u guzicu pa sam se svojski potrudila da se držim po strani sa nekim isto tako, možda čak i više kvalitetnim ljudima.
Najsmešniji je definitivno bio jedan Šveđanin koji je posle apsolutno dosadnog Kejsijevog predavanja koje je polovina ljudi aktivno prespavalo rekao "tvoje predavanje je bilo fenomenalno, veoma inspirativno... " pa je nastavio sa nekim glupim pitanjem dok mu se ona polovina ljudi koja je spavala slatko smejala.
Sve je bilo odlično organizovano... od lokalnih žurkica, obilaska grada (doduše ja sam imala svog vodiča) opere, workshop-ova, ispijanja piva, večere u odličnom restoranu u gradu koji se ispostavio poprilično jeftin... i stvarno sam upoznala gomilu kvalitetnih ljudi i uživala u svakom minutu i dobila želju za nekim aktiviranjem u CS-u ... i naravno želju da se opet vratim za Beč... bez obzira što u gradu čuješ samo srpski sa različitim akcentima stare Juge grad je fenomenalan i sigurno se vraćam još jednom pre nego što mi istekne šengen...
O samom gradu... čitaćete na sajtu KPS-a... moram i za njih nešto da naškrabam :D

Vienna called me... :D

I opet sam klisnula sa posla... samo sam rekla Slaviši da ja moram da idem bla bla bla ovo ono seminar pičke materine dža bu... slegao je ramenima i rekao "pali".
Na iznenađenje svih svojih kolga iz busa elegantno sam izašla na autoput i u roku od minut sam uhvatila stop do Šimanovaca... već posle 5 minuta sam bila u autu sa simpatičnim cigom koji je išao za Pulu... posle popriličnog pretresa na granici koji mi se desio prvi put u životu... mada on ciga ja plava ... bili smo i sami sebi sumnjivi... a kamoli carenicima... doduše usrala sam se poprilično, ko zna šta bi bilo da su mu našli nešto... to mi je naum da prelazim granicu pešaka. Ne, ne, neću prestati da stopiram. :D
Negde oko 9:30 sam bila na Lučkom i još pola sata čekala Gogu da se snađe. On je jedan od onih "živim ceo svoj život u Zg-u i ne znam dalje od svoje ulice" i "Zagreb ima naplatne kućice???" Smejurija sa njim... nije baš toliko neuk što se tiče Zagreba ali čekala sam dobrih pola sata, ako ne i duže.
Sledeće naplatne kućice su me videle tek negde sutra oko podne dok smo se nakanili da ustanemo... I još jedna kobna greška na putovanju je ta kada od svih stvari zaboravite mapu i ljudi dobre volje vas odvezu na granicu... ali na pogrešnu stranu... tako da sam samo za prolaz kroz Sloveniju, koji je trebao trajati pola sata izgubila dobrih 2,5 ako ne i 3 sata. Čovek me je svojom dobrom voljom odvezao na granicu ali prema Celju, ne prema Mariboru... no svom srećom stop je išao dobro ali sam imala muke dok sam izašla iz Maribora...
Poslednja etapa je otprilike bila najfenomenalniji stop ikad... ljudi su stali kod Graca, čovek je stopirao kad je bio mlađi, vikali su, smejali su se i rekli da idu u 16. Becirk... hm... idem i ja tamo... posle kraćeg razgovora ispostavilo se da oni žive ulicu dalje od mog hosta pa sam vožnju dobila do ispred vrata. :D

To be contunued...

Italijanska posla

Oni tamo u šengenu ne znaju ni ko pije ni ko plaća ali bitno da se prave najpametniji u svemu. Ako neko zna kako se prolazi preko granica to su onda drugari iz Kluba Putnika Srbije koji su muke s vizama rado podelili samnom i ostatkom ekipe na našem forumu.
Prosto, verujem da svi ti ljudi na našem forumu znaju vizne procedure, zajebancije i granične prelaze u malom prstu, sve je jasno kao dan, šengen je otvorena zona, EU je otvorena zona ali ... uvek je u opticaju ona moja omiljena "zašto može jednostavno kad može komplikovano?". Elem, Bergamo je sladak gradić, hub je za gomilu letova gde god hoćeš, odatle sam i uvek pronalazila najjeftinije karte ali na aerodrumu imaju samo jednog pametnog čoeka a dok dođeš do njega, ubi Bože. Nego... priča kaže sledeće...
Šengen viza u pasošu, 6 meseci, multientrance, 45dana, doduše Slovenačka sa prvim ulazom u Italiju ali šta da se radi... Slovenija mi nije bila usput, bar ne avionom... :)
Elem, opšte je pravilo, od kad je sveta i veka i jebene šengenije (zato i ne volim da idem tamo, puni su pravila) da sa šengen vizom možeš da tranzitiraš kroz EU zemlje koje nisu u šengenu do 5 dana. S jedne strane, bili su oni u pravu, ako ćeš da tranzitiraš, treba ti tranzitna karta tj, karta do mesta u Srbiji ali... što bi ja imala kartu kad mogu da se svađam sa službenicima na šalteru... to mi dođe kao omiljeno zanimanje, prosto neverovatno. Volim da budem ljubazna prema tetkicama koje su ljubazne prema meni... prosto mi je gušt da se vratim kod mene na fakultet i da odem kod Julkice na šalter. Julkica je imala svo vreme na ovom svetu, čekali smo danima ali nikom nije smetalo... znali smo da Julkica neće zatvoriti šalter dok ne očisti svoj red. Žena je imala strpljenja za sva naša pitanja i uvek je imala osmeh za svakog... prosto da poželiš svuda takvu šalter-tetkicu. Elem, bez obzira na elitno EU ponašanje izblajhana šalterska pičkica, pardoniram devojčica se izbečila na mene i rekla mi marš sas aerodruma, nema da uđeš u avion, no Romanian visa, no transit ticket, no boarding ticket, give me transit ticket. U tom trenu pritisak je skočio do maksimuma, srce je počelo da mi preskače, već sam videla sebe kako kasnim ceo jedan dan na posao i svi budući planovi korišćenja godišnjeg odmora padaju u vodu,videla sam sebe kako iskačem na stop (srećom autoput je bio blizu aerodruma) oči sam iskolačila kao onaj "my precious" iz Gospodara Prstenova i zacrvenela se kao SSSR zastava u doba najsvetlijih dana komunizma, para je lagano počela da izbija na uši a mala pičkica, pardoniram devojčica je nastavila sa svojim monologom " you have to show me ticket to Belgrade" "there is no train and no bus to Belgrade, my friends are going to wait for me at the airoport and drive me to Belgrade", "I don't know about that, you have to show me the ticket" oduvek sam stoperski prst nazivala svojim dragim prijateljem a šta mala šalterska pičkica pradoniram devojčica mora da zna kako ja idem u Beograd. Tu sam već počela da kolutam očima i padnu mi na pamet visoki zgodni uniformisani momci koji tu patroliraju po aerodrumu (prošli put sam se šmekala sa jednim) ali u kancelariji nailazim na jednog poluobrazovanog polućelavog i "slabo znam engleski" čikicu koji mi posle 20 minuta ubeđivanja i pripovetki o tome kako Rumuni prave probleme sa šengenom, Bugari ne prave probleme izjavljuje mitološku stvar vrednu pomena i prepričavanja godinama i godinama unapred "Bugari su u šengenu". Držim se za šalter, oči su već odavno ispale, prelazim iz komunizma u islam i počinjem histerično da se smejem. Čovek pita da li sam dobro, gleda tamo u neki spisak i zaključuje da je napravio grešku posle 3 minuta mog ubeđivanja da Bugari nisu u šengenu! Priča o Bugarima se povela tako što smo Sloba i ja prošli put leteli za Bugarsku sa šengenima, nismo imali Bugarsku vizu. "idi traži šefa checkin-a"
Vraćam se do šaltera, pičkica je još uvek tamo, pokazujem joj zube i tražim da zove šefa checkin-a. Dolazi Fabio, mali fin dečkić, okreće par brojeva telefona, objašnjava situaciju i odjednom čujem umilini zvuk štampanja boarding karte...
Avion poleće samnom u njemu, Temišvarski carenik pita gde idem, ja rekoh za Beograd, pita on kad, ja rekoh sutra popodne, hoću da se danas prošetam Temišvarom, čula sam da je lep. Nasmeje se i kaže, svideće ti se, predivan je...
I svideo mi se... stvarno je magičan... :D

bella Italia

Koji me kurac vukao tamo ja ne znam... sad kad me neko pita kako sam se provela i šta sam zanimljivo videla ne mogu da izdvojim pošto sam sve to manje više već videla na gomili slika gomile ljudi koji su tamo putovali. Zanimljiva je, lepa je, slatka, ušuškana ali za zaljubljene, za umetničke duše, za večne zaljubljenike u tvrđave i zamkove... suviše mešavine modernog i starog na istom mestu. Vozovi koji idu 250na sat, zamak star 600 godina, butici modnih kreatora među slikama Mikelanđela, Leonarda... sve je to nekako i skladno i neskladno. Lepa je... ali nisam ja za to... volim gužve ali po uskim arapskim sokacima, volim vetar u kosi ali po nepreglednim prerijama, volim sunce na obrazu ali po Afričkim pustinjama. Ne mogu da kažem da nije bilo lepo, da se nisam lepo provela ali sve je to za mene bilo suviše monotono i jednostavno... Imala sam profesora na fakultetu koji je voleo princip "zašto može jednostavno kad može komplikovano?" i jednostavno sam pokupila taj princip od njega. Trg Svetog Marka u Veneciji me je razočarao, krivi toranj u Pizi me je ostavio ravnodušnom i pod pitanjem da li je on sagrađen tako ili se sam iskrivio, Firenca mi je ostala u sećanju samo po onim slatkim malim uličicama u kojima sam se gubila i gde nije bilo hordi turista već bi samo promakao neki italijan na svojoj vespici i viknuo "Ciao bella", Siena je slatka, ušuškana među brežuljcima Toskane i za nju bi rekla da mi je ostala u lepom sećanju i nekako mi je draga... imala sam fenomenalan pogled iz dvorišta mog hosta, njegova bašta je divna, čak sam i uživala onda kada sam se izgubila na putu do njegove kuće.
Ostale su mi u sećanju neke male stvari koje verovatno većina posetilaca Italije ne zna... odlazak u najstariji Kazino na svetu, bista starice na zidu pored trga Svetog Marka koja je zaustavila revoluciju davne 1300 i neke, kuća stara 250godina sa ogromnim kaminom, odlično vino, zanimljiva mešavina paradajza i ribe u savršeno skuvanoj testenini, puste ulice Luke natopljene kišom u 6 ujtru, 1000 parkiranih vespica jedna do druge na trgu u Firenci, isprobavanje sireva, cokolade, vina, tartufa na sajmu u Firenci, festival tortelinija u malom seocetu nekih pola sata od Pistoie, ... zanimljivi hostovi, dosadni hostovi, naporni hostovi...
I na kraju frka na aerodrumu... ma da... bila je to jedna zanimljiva nedelja... :D

Was Istanbul a Constantinopole?

Mrzim kad me navuku, nabrzaka me navuku, nateraju me, stegnu mi ruku, spakuju mi stvari i strpaju me u avion. Mrzim kad me na brzaka obrlate, kad me nagovore za 2 minuta, ... Eto... mrzim... sem kad me Franci na brzaka nagovori da kupimo karte i zapalimo u Istanbul. Otprilike da se sve desilo u minut, jednog trena smo Franci i ja pričali online, već sledećeg trena sam ja kupovala online karte na sajtu JAT-a. Posle par dana je i Davor kupio karte, morao je i Igor jadan da kupi karte... on je valjda prvi covek za kojeg sam čula da je odbijen za Bugarsku tranzitnu vizu iako je redovno u pasošu imao tursku vizu.
Priča kaže sledeće... Franci i Davor stižu negde u petak uveče, kupuju ogromnu količinu hrane i slatkiša i hvata nas ponoć, ako nije bilo i 1 kad smo legli... ustajanje u 5.
Budim se u neko doba, kroz prozor vidim da je dan i ništa mi nije jasno... gledam u sat... skačem iz kreveta i vriskom budim Francija i Davora i naravno Anu. Već sledećeg trenutka smo bili u trčećem koraku na putu za autobusku stanicu gde nam staje 72 koji ide na aerodrom. Stižemo na bus koji kreće u 6:10... kad smo ustali bilo je 5:55. Odličan tajming. Umivanje, češljanje, sređivanje frizure, doručak... na aerodromu.
Dan je obećavao, već sam videla sebe kako natrljavam Lakiju na nos sve njegove vremenske prognoze s obzirom da su na sve strane i u Beogradu i u Stambolu najavljivali kišu. JAT-ove sestradese i dalje izgledaju kao fosili, doduše logično je, fosil ostaje isti hiljadama godina. To je nešto čega se JAT ne odriče, plave uniforme, fosilni ostaci stjuardesa i njihov dreči crveni ruž koji kao pakleno sunce u sred jula prži oči. Mogla bih doktorat napisati o uticaju crvenog ruža na život putnika u avionu. :D Tu i tamo smo se malko štruckali pri dolasku u Stambol, navukli se neki oblaci pa nikad da sletimo. I naš iskusni Miško bez problema prizemlji letilicu i istrčimo mi na Ataturk i dok smo videli svetlost dana prošlo je dobrih sat vremena. Velik Ataturk do zla Boga.
Dočekalo nas sunce, al oš đavola. Samo što smo seli u tramvaj da odemo na Bešiktaš počelo neko zlopamtilo od vremena tako da smo kod Onura stigli skroz mokri i taman kad smo stigli u stan kiša je prestala da pada... klasika. Zašto se to zove Marfijev zakon nije mi baš najjasnije, treba da se zove zakon prirodnog poretka. Takve stvari se stalno dešavaju.
Sultanhamet, Taksim, ostrva, ručak na doku na slabom prolećnom suncu, CS meeting, Manti za večeru, tulumbe, preskupe baklave, Azija, sedenje u Plavoj džamiji dok napolju pljušti kiša, ručak na Ortakoju sa starim i nekim novim drugarima, tramvaj, aerodrum... i opet trčanje za avionom.
Shvatili smo da imamo još 10min za check in pa sam se ja onda izgubila u free shopovima uzaludno pokušavajuči da potrošim 15lira ali ništa mi se nije dopalo. Pa onda trk za avionom opet pošto sam shvatila da imam još 10-ak minuta za boarding a gate je negde u pizdu materinu pa levo...
Nekako smo podneli buku u ATR-u i sledeli... pomalo tužni što je trajalo samo 3 dana... Istanbul zaslužuje mnogo mnogo više... zar ne?

Zašto sve lepe stvari moraju da podsećaju na neke loše?

Pre tačno godinu dana na današnji dan me je pozvala slatka ženica pomalo piskavog glasa i rekla mi kako ima lepu vest za mene. To jeste bila divna vest, posle više meseci traženja i lutanja po ko zna kakvim razgovorima za posao konačno sam dobila posao. Natalija me je pitala kada mogu da počnem da radim i dogovor je pao za sledeću nedelju. Skakala sam po stanu od sreće i odmah nazvala mamu i tetu da im kažem.
Nazvala sam i Kešelja... imala sam želju njemu među prvima da kažem da sam konačno dobila posao. Mojoj sreći nije bilo kraja. Nedostupan... pa dobro, rano je, i ja zovem čoveka koji spava do podne u 10 ujtru. Spakovala sam se i krenula na još jedno testiranje za posao, rekoh, ništa me neće koštati i ovako mi je ovo poslednja slobodna nedelja pa rekoh ajde da se prošetam još malo. Dan je bio tmuran, tu i tamo pločnici su bili mokri i negde u vazduhu nešto nije slutilo na dobro ali ja to od moje silne sreće tog dana nisam ni primećivala. Otišla sam na još jedno glupo testiranje, završila test za 5 minuta pošto je bio ekstremno smešan i izašla na ulicu. Vratila sam telefon u stadijum deranje i krenula prema ulici 29. novembra. Stajala sam na stanici i čekala 95-icu. Neka kiša je sipila ali ništa tog dana nije moglo da me rastužili ili iznervira... bar sam mislila da je tako.
Gledam u telefon, otkud Franci? Retko se čujemo, uglavnom kad sam ja u Novom Sadu, radni dan je, ne verujem da je u Beogradu... tako gomila misli se provlačila dok sam gledala u telefon i kretala da se javim...
Muk je tog trena ispunio Beograd. Za mene je sve stalo, prošla je 95-ica a ja sam ostala da stojim na stanici. Te reči su odzvanjale u glavi kao loš dong, ostavile su me zbunjenu, u neverici i prva stvar koja mi je pala na pamet da nije 1. april, da nije ovo još jedna Kešeljeva glupa šala koju je Franci odlučio da sprovede u delo. Njih dvojica bi bili tandem za tako nešto. Prekinula sam vezu i ostala da stojim na stanici, da gledam u jednu tačku. Jedna gospođa mi prilazi i pita da li sam dobro, gledam kroz nju i sležem ramenima... ne znam da li sam dobro, Kešelj je poginuo.
I godina je prošla za tren, i ja sad razmišljam o promeni posla i kad krenem da razmišljam ko bi mi dao dobar savet samo mi je on u mislima... I dalje negde na gmail-u imam gomilu naših razgovora i gomilu njegovih odličnih saveta zbog kojih sam ja i dobila svoj prvi posao. I dalje osećam prazninu tu negde... a svet sad nema ko da pomera, on je to radio.
a 2008-a... da Bog da se spalila u paklu...

Za Dušana Kešelja koji je sad tamo negde... i pomera neke druge svetove...
1980-2008

Kad si velikom šefu na zubu...

To zna da ga boli, da mu smeta, da bude nervozan zbog toga, da se istresa na sve zaposlene, da... pa čak i da ti da otkaz... Danas sam bila svedok dva momentalna otkaza koja su usledila u svega 24h. Juče popodne je gopođa Pufna primetila da je neko čačkao po Pantheonu (IS kompanije) sa ex-hefesitinog naloga. Ex-hefesita je bila nas šef računovodstva koja je otišla pre dva meseca i njen nalog u Pantheonu nije bio ugašen. Ex-hefesita je otišla iz jednog jednostavnog razloga, previše pritiska. Prešla je u drugu, manju firmu, na istu poziciju ali sa mnogo manje zaposlenih i mnogo manje muke za vratom. Za sobom je ostavila pomalo razočarane radnice ali život ide dalje... Upravo te, razočarane radnice su dočekale na nož novu šeficu računovodstva (il hefesita). Devojka je došla kao čovek, postavila se prema njima ravnopravno, ne kao šef već neko ko je došao tu da radi sa njima i da im bude prijatelj ali one nisu popuštale. Ogovarale su je, pravile zvrčke, smeštale joj gluposti... mislile su da su Bogom dane...
I onda se jedna od njih setila ex-hefesitine šifre za Pantheon... Ex-hefesita je naravno imala sve autorizacije, sve je mogla da vidi i sve da uradi. Kao šef računovodstva imala je administratorski pristup kako ne bi za svaku sitnicu cimali gospođu Pufnu. Pre nego sto je otišla, ex-hefesita je jako puno radila sa njih dve da im što više stvari objasni i prenese kako bi mogle sve same da odrade kad ona ode i verovatno su u tom nekom procesu one saznale šifru. Šifra nije bila komplikovana i ja sam je znala... ne zato sto sam čačkala po ex-hefesitinom računaru bez dozvole već što mi je sama ex-hefesita jednom prilikom rekla šifru kada joj se bio zapucao Pantheon pa sam ga ja dovodila u red. Verujem da je isto tako dotičnim radnicama rekla šifru. Ne branim je, ali znajući ex-hefesitu, to nikako nije namerno uradila već sasvim slučajno i verovatno joj uopšte nije palo na pamet da će jednog dana one to iskoristiti za svoju propast. Odavno sam saznala da u firmi zidovi imaju uši, da se poverljivi razgovori o firmi vode van firme (što bi se inače veliki veliki šef i veliki šef nalazili u gradu u sred radnog vremena), da se čelni ljudi firme ogovaraju samo svojim prijateljima, nikako kolegama ma koliko god ti se učinili bliski, da se o iznosima plata u firmi ne priča niti raspravlja, ... Naravno, sve se vrti tu negde oko tog pojma poslovne tajne. Ne treba mnogo vremena da pokontaš sve te stvari, da pohvataš konce i da počneš polako da povlačiš kako koji zatreba. Naravno, nekome sa nižim koeficijentom inteligencije nije dovoljno ni 20 godina da sve to shvati i pokonta... Kad neko umisli da ga je sam Bog postavio tu gde jeste i da im niko ništa ne može onda ne vredi ništa ni da im kažeš.
Elem, juče popodne je gospođa Pufna posle nekoliko sitnih problema u Pantheonu pogledala log i videla da se neko sa radnicinih radnih stanica logovao u pantheonu na ex-hefesitin nalog. Normalno, po zdravoj logici i misleći na svoju sestru koja je zadužena za plate (jer šta god o platama da procuri napolje sestra gospođe Pufne bi bila kriva) ona je to rekla velikom debelom šefu, našem šefu koji je odlučio to da kaže hefesiti. Hefesita, osećajući se izdanom i prevarenom je odlučila da ode kod velikog šefa i kaže mu da premesti radnice na neko drugo radno mesto u neki drugi sektor. Kada je čuo razlog istog trena je pozvan veliki debeli šef, direktorka zmija, šef nad svim šefovima koi to nije ali voledu tako da ga zovu... Sledeći korak koji je usledio posle 3 minuta je bilo automatsko izbacivanje radnica iz aktivnog direktorijuma, brisanje njihovih naloga na Pantheonu, čak i ukidanje njihovih telefonskih linija i momentalni otkaz...
Ostali smo nemi i celo popodne smo se okretali u mestu i niko ništa nije mogao da radi... Gospođa Pufna je sve to uzela previše k srcu pa joj je posle bilo žao što je išta rekla velikom debelom šefu ali nju potpuno razumem. Il hefesita je celo popodne preplakala da li zbog toga što su radnice dobile otkaz ili zbog toga što se osećala bačenom u kavez sa lavovima sa kojima nije mogla da se bori... i najzad je bila kriva za smrt tih lavova... Ne draga hefesita, rekla sam joj, lavovi su dobre i plemenite životinje, ponosne, ... tebe su bacili u kavez sa hijenama. The assistant velikog šefa je nervozno lutala okolo pošto je ona bila zadužena za to da radnice ne odnesu ništa što ne bi smele iako nije imala pojima šta se ustvari dešava u firmi. Ja sam pokušavala da sredim ko će sa kim da se vozi sutra kad budemo dolazili na posao pošto je veliki šef naredio radnu subotu... I isto tako u nekoj zbunjenosti i frci trci so izašli iz firme kao da više nikad nećemo ući u nju...
Eto... kako jedna mala sitnica može da uništi život. Radnice su žene srednjih godina, jedna je starija od druge nekoliko godina... teško će sa ovom mrljom naći drugi posao, jedino ako im ex-hefesita ne pomogne....
Drugim rečima... zubi velikog šefa su osetljivi. :D

nedostajala vam je jel da?

Odavno nisam pisala o mojoj dragoj kolezinici. Ne zato što nisam želela ili nešto slično već prosto otkad nismo zajedno u kancelariji nemam inspiracije, a vesti koje stignu putem stranih i domaćih izveštača nisu toliko inspirativne. Niko ne može da prenese tu neodoljivu čaroliju koleginicine ljupkosti niti da kvalitetno prepriča sve njene šoping i "padanje u nesvest" avanture.
Poslednjeg vikenda u januaru bila je kompanijska proslava na koju nažalost nisam otišla, ne zato što nisam želela već mi okolnosti nisu dozvoljavale. doduše još uvek nisam spremna potpuno da se upustim u gužvu i gungulu ovog velegrada. Još uvek mi prija da sam sama sa sobom.
Elem, koleginica je te večeri, za svoju prvu velesocijalnu priredbu (pošto drugih u proteklih godinu dana nije imala) obukla diiiiiivan crni kompletić koji je sigurno debelo platila negde u bliskoj nam Evropi (nije se falila koliko) i u kosu je stavila neki šljašteći rajf. Žao mi je, ne mogu da vam opišem koliko mi je žao što nisam prisustvovala toj priredbi njenog uplovljavanja u socijalni život kompanije. Naravno celo veče se nije mrdnula sa svoje stolice, iako su svi mladi pa i stariji igrali, što neposredno dokazuje teoremu da ima dve leve noge. Nadam se da ću posredni dokaz naći čim pre mada jako je teško.
Da ne opisujemo nove frizure, boje kose, količine para koje se prosipaju na te frizure, količine para koje se prosipaju na novu garderobu, čarape... Nazalost novih priča o već pomenutoj mački nisam čula ali sigurno je još uvek tu i čini jedini deo njenog so called života. A postdiplomske studije koje koštaju 6000eura ... o tome ću neki drugi put... :)
Da, priča koja mi je danas donela neverovatnu kreativnost i želju za ponovnim blaćenjem drage mi koleginice kaže sledeće. Već par dana davi Olju (već pomenutu caricu sa kojom radim i bez koje ne mogu da radim :D ) za neke pivot tabele sa nekim podacima bla bla bla... na moju sreću ovog puta je samo Olja morala da je sluša... i danas poziva Olju kod sebe u kancelariju pošto joj je jako teško da dolazi kod nas u kancelariju (koja je jedan hodnik dalje) pod izgovorom da joj je težak laptop i da ne može sad da ga vuče skroooozzz na drugi kraj hodnika. Debela guzica! :D
Druga vrlo bitna stvar koja se desila u životu moje drage i nikad prežaljene koleginice je ta da je ona prešla svoje socijalne strahove i napravila profil na facebook-u. Nažalost, na slikama se jako loše vidi pošto je slike postavila jedna od njene 3 prijateljice (mene je nažalost stavila među svoje prijatelje što znači da ima cele 2 prijateljice/poznanice). Elem, poenta cele priče je što na facebook-u na profilu stoji da je single a ona i dalje priča o svom momku.... Sad vi meni recite ko tu koga jebe?
Eto... pokušala sam, ali ne vredi, izgubila sam kvalitetnu inspiraciju... ponekad je baš sranje što ti je na poslu dobro. :D

...

Januar je proleteo, kao da je juče počela nova godina, kao da je juče otkucao sat ponoć i tu neki meni bliski ljudi su mi poželeli srećnu novu... ne sećam se, ... ne mogu da kažem da mi nije stalo do ljudi koji su mi je čestitali, stalo mi je ali ne sećam se nijedne porukice koju sam primila, niti se sećam ljudi koji su mi čestitali novu godinu... sve je nekako ostalo u magli i raspršilo se u milion sitnih čestica, nestalo, iščezlo, zaboravljeno... samo je ostala gorka istina, bolna, prebolna, tužna, okupana suzama koje ne prestaju da teku... Nje više nema. Ugasila se najsvetlija zvezda na mom nebu i ostavila me u mraku, uglasila se moja sreća, moj osmeh. Slomilo mi se srce na hiljadu komada tako da ne može ni da se sastavi ni da se zalepi... niti da zaraste...
Ugasila se jedna velika životna energija, jedna radost... Padala je kiša tog dana kad je umrla... Kažu ljudi, žali za životom. Nije htela da umre, htela je da živi i da deli svoju beskrajnu energiju svima, htela je da se smeje samnom i sa drugom decom koju je toliko volela. Htela je da predaje, da se cela škola i dalje ori od njenog glasa i smeha... koliko je volela da predaje... Mislim da joj je najtužniji dan u životu bio onaj kad je dobila rešenje za invalidsku penziju... Nista drugo joj nije bilo toliko teško.
Nije zaslužila da umre. Ne sada.
Zaslužila je da umre u dubokoj starosti, srećna, bezbrižna, da joj jedina briga budu unuci i sta će kuvati tog dana...
Mogu ja ovako pisati celu večnost ali nista mi neće olakšati ovu bol, svaka reč je suvišna, svaka suza peče ...

Tako dragi moji prijatelji, svima kojima nisam odgovorila na porukicu za novu godinu ili Božic ili neku slavu... izvinjavam se. Znate i sami da mogu samo najbolje da vam poželim... i puno zdravlja...

Moja draga majka sad spava sa andjelima... a ja sam sama u mraku... a bol... neopisiv...