Rodbinska tortura iliti kako sam prezivela 3 nedelje u Srbiji

E da, konačno posle 14 meseci strpljivog čekanja moja teta je konačno dobila priliku da me vidi. Nisam se promenila, nisam smršala, nisam pocrnela, kao da sam bila u Bogradu u poslednjih 14 meseci pa me mrzelo da dodjem u moju malu varoš. Ni moja mala varoš se nije promenila, sve je na svom mestu, tu i tamo su nikle neke nove zgrade, otvorila se po koja nova banka, jer, ništa drugo u Srbiji ni ne može da se otvori. Svako drvo je na svom mestu, vetar uvek duva iz istog pravca i zvona crkve se čuju daleko daleko. Svuda je ravnica i sve je tiho.
Otprilike da sam samo htela da vidim moje drugare, moju tetu, moju novu veknicu hleba, konačno imamo prinovu u familiji, u poslednjih 20 godina samo su umirali, nažalost. Htela sam da odem u Novi Sad, da pretrčim preko Beograda ako baš moram, da odem negde u neku prirodu, bilo je tu i planu i Sarajevo, Zagreb, Ljubljana ali nisam mogla sve da postignem. Ne mož se uklopiti sa svima pa da si Bog. Ovi rade, ovi ne rade, ovi imaju bebu ovi imaju kuče, ovi mače ovi su slobodni ujtru ovi su slobodni uveče, ovi su otišli za Novi Sad, ovi sledeće nedelje idu u Mađarsku pa sad moraju da se pakuju i tako do beskraja. Uglavnom sam se sa svima sa kojima sam htela i uklopila bez obzira na bebe, kučiće, mačiće ali naravno morala sam da se uklopim i sa rodbinom.
Nepisano pravilo je da ako odem kod jedne tetke a ne odem kod druge tetke onda ce treća tetka da kaže drugoj tetki pošto prva i druga ne razgovaraju, jelte i onda će druga tetka da me zove i da plače na telefon ili još gore, može da me ne pozove i da se naljuti i da bude nadrkana do groba i šta ću ja onda. Imaću jednu muku manje i jedno ispijanje kafe manje. Evo, sva sam se potresla! Dok sam bila dete tetke su i služile nečemu. Davale su pare. Pa, otprilike da im je to bila jedina svrha. Mešenje gibanica i pravljenje kolača ne računamo pošto to rade svi u mojoj maloj varoši. Sad tetke samo ispituju kad ću se udati, kad ću decu da pravim (ko da je to tako lako, treba prvo da nađem nekoga da me kresne da bi pravili decu) već sam matora, vreme mi je, da ne ostanem usedelica i sva ona slična pitanja od kojih vrat plavi i teraju te da povraćaš. Jest, sve je to tako lako...
Moja teta Dana je bila presrećna što sam ja došla što sam živa, zdrava lepa, nasmejana a kad ću da pravim decu (kao da je sad to tako lako) to je baš i nije zanimalo mnogo. Kafica, ćaskanje, pravljenje kolača za slavu, brisanje prašine, skupljanje oraha, ... tako teče život u mojoj maloj varošici... a i vreme ide sporije, bar sam ja mislila da ide sporije.
Proletelo je sve ko za čas, već sam 2 nedelje u Kuala Lumpuru a da nisam ni primetila. Trč ovamo, trč tamo, traži stan, pakuj se, raspakuj se, trč na Langkawi, posao, haos, rešavaj ovo ono...
Drugari iz Kluba Putnika Srbije hvala za predivan vikend na Boranji, Nini hvala što nisam morala da idem u Ljubljanu da je gledam, Vladi kuvaru hvala za šetnju po Beogradu, Veckey i devojkama hvala za odličnu večeru, Mariji hvala za vikend u Novom Sadu, Bubili hvala za predivan dan, Zlobici i Jovanu hvala što su mi najbolji drugari, mom Vladi hvala što ima predivnu devojčicu, Kikindi hvala što je mirna i tiha, Bikini hvala za gibanicu, Dudi hvala za vikend na selu i što se uvek osećam u njenoj kući kao da sam kod svoje kuće, Benku hvala za slatki tokaji... jeste znam, zaboravila sam nekog... ali i dalje sam plavuša

Jedan vrlo prijateljski mail ambasadi Republike Indonezije u Beogradu

Inspirisan tekstom Ogledalo naše pismenosti na sajtu www.prekoramena.com

Dragi Gospodine Ambasadore,

Verujem da je avgust mesec ove 2011-te bio prezauzet za Vas i Vaše službenike i hvala Vam puno na pozivnicama ali ja trenutno živim u Maleziji i nisam mogla da prisustvujem aktivnostima u Vašoj predivnoj ambasadi. Da sam, kojim slučajem bila u Beogradu, verovatno bi se pridružila. Vi, kao visoki zvaničnik jedne države, verujem da razumete šta je to umetnost komunikacije i verujem da, ukoliko niste do sad, vrlo brzo ćete početi da pričate srpski jezik. Upravo zbog toga Vam pišem ovaj mail, zbog pravopisa i pismene komunikacije između službenika Vaše ambasade i spoljnjeg sveta.

Pozivnice za aktivnosti u avgustu su bile brojne ali svaka rečenica u svakom mail-u i u svakoj pozivnici me je terala u plač. Toliku količinu gramatičkih grešaka i nepravilnosti možete da vidite samo kod deteta koje je tek naučilo da piše u prvom razredu osnovne škole. Vaša službenica, Suzana Orlić koja je slala mailove je očigledno nepismena ili je tih dana dolazila na posao sa Alchajmerovom bolešću u delu mozga za gramatiku i pravopis srpskog jezika. Iskreno se nadam da ona nije osoba za komunikaciju sa visokim zvaničnicima pošto bi to bio odraz nepismenosti i opšte nekulture pa samim tim i nepoštovanja prema državi u kojoj ste zvaničnik. Srpski jezik je jedna komplikovana lingvistička prepreka za strance u našoj državi ali za lokalce, to ne bi trebalo da predstavlja problem pošto se on, kao obavezan predmet izučava u školama 12 godina svakog dana.

Posle određenog vremena svako od nas počne da pravi gramatičke greške i svako od nas kaže ponekad nešto što je van svake pameti u gramatici srpskog jezika ali gospođica Orlić je čist primer opšte nepismenost i želela bih da izradzim duboko žaljenje Vama jer jedna takva osoba ima posao u Vašoj ambasadi a veliki broj ljudi sa diplomama filološkog fakulteta nema posao. 

Evo prostog primera jedne pozivnice od gospođice Orlić koja pored gramatičkih grešaka i grešaka u kucanju uporno izbegava korišćenje specijalnih znakova š,đ,ž,č i ć.

Postovani,

Ovim putem vam u prilogu dostavljamo pozivnicu.

U nadi dace te se odazvati pozivu, unapred vam se srdacno zahvaljujemo

Za:

G-din, G-dja, G-djica

…………………………….

POZIVNICA

Postovani,

Povodom obelezavanja 66 godisnejice nezavisnosti Republike Indonezije ”HUT –RI  Ke -66”, sa temom ”U duhu prokalmacije 17 avgust 1945,  povecajmo svest zivota u raznovrsnosti za ojaceanje jedinstva Republike Indonezije, uspeh naseg inonezanskog rukovodstva u okviru foruma ASEAN za ojacanje solidarnosti ASEAN”, s postovanjem pozivamo sve sluzbenike ambasade Republike Indonezije u Beogradu i njihove porodice, sve drzavljane Republike Indonezije i njihove porodice, clanove drustava prijateljstava Srbija i Indonezija ”Nusantara” i svrsene studente programa Dharmasiswa da prisustuvuju svecanoj cermoniji koja ce se odrzati:

Dana/Datum                : Sreda, 17 avgusta 2011

Vreme                         : 08.00 casova (Podizanje zastave)

                                      18.00 casova (Spustanje zastave)

Mesto                          : Dvoriste rezidencije ambasade Republike Inonezije u Beogradu

                          Ul. Bulevar Kneza Aleksandra Karadjordjevica 18, Beograd

Ujedono vas molimo za vase prisustvo 15 minuta pre pocetka svecane ceremonije.

U nadi da cete se odazvati pozivu, srdacno vam se zahvaljujemo.

Beograd, 11 avgust 2011

U ime predsednika odbora

Obelezavanje 66 godisnjice nezavisnosti Republike Indonezije

Indah Mekawati

Sekretar odbora

Obelezavanje 66 godisnjice nezavisnosti Republike Indonezije

Napomena:

1. Garderoba primerena i uredna

Prakticno uputstvo: kako biti najdosadnija tetka na svetu

Kao sto sam spomenula u svom prethodnom postu Bog mi je dao fenomenalnu tetku kojoj sam ja uvek bila 3 dete (s obzirom da ima dvoje svoje dece). Moja pokojna majka i moja teta su se uvek lepo slagale, tu i tamo su se jednom godisnje svadjale zbog kuvanja pekmeza ili koja ce da pece paprike ili dokle se protegnulo nase carstvo sa jagodama eventualno neke trenutne politicke rasprave ali sve se zavrsavalo na tome. Uvek volim da ispricam pricu kako su moja majka i moja teta podelile imovinu posle dedine smrti. Posto teta radi u sudu, njen posao je bio da spremi papire a moja mama samo da dodje i da potpise a imovinu su podelile uz kafu na ravne casti i bez rasprave. Kad sam jednom prilikom pricala to jednoj drugarici, rekla mi je da sam neverovatno srecna posto njena mama ne razgovara vise sa svojom familijom posle podele imovine. Bem li ga, kad imas pametnu mater i pametnu tetku onda tu nema neke velike problematike. No, s obzirom da je deda imao 2 brata i sestru tu su se nacickale jos neke tetke i naravno jedna od njih je najpametnija od svih, sa najmanje zavrsenih skola u familiji. Doduse, mislim da njoj nikad nisu ni trebale skole s obzirom da je najpametnija zar ne? Ona je jedna od onih tetaka koja sve zna, uvek sve vidi, sve cuje, u sve je upucena ali s druge strane uvek zna kad je ciji rodjendan, imendan i slava. Znaci ako treba korisna informacija samo zovi Frau Tetku. Kad proberem po familiji sve moje tetke i ujaci imaju vise skole ili fakultete sa debelim karijerama iza sebe. S obzirom da su moja teta i mama najmladje u tom nizu, manje vise sve moje ostale tetke i ujaci su vec bili u penziji kad sam ja pocela nesto ozbiljnije sa njima da se druzim i razgovaram. Frau Tetka se udala za oficira, zivela u trosobnom vojnom stanu u Beogradu i ceo zivot je, normalno, bila najpametnija. To se uopste ne dovodi u pitanje. Ta njena spektakularna pamet je pocela da se prosipa po meni cik posle mamine smrti, jos nisam izasla iz crnine. Pocelo je cuveno predavanje "ti treba da nadjes nekog i da se udas, ne valja da si sama... " Gledala sam u nju i gledala onaj balkon i mislila u sebi da li ce ostati na mestu mrtva ako je sad bacim sa balkona ili da ne prljam ruke! Tih prica mi je odavno preko glave a narocito kad sam u emotivnom rasulu. Po starim pravilima i obicajima koje je moja Frau tetka sve apsolvirala na visokoj skoli za dosadne tetke kad se 40 dana posle smrti ide na groblje, moj posao je da polijem grob vodom 3 puta u obliku krsta. Sa matematicke strane ja znam sta je krst, sa Pravoslavne to vec nije toliko jednostavno a ja sam ispala sodoma i gomora familije sto to nisam znala. U Pravoslavlju ja treba grob da polijem od glave prema nogama i s desna na levo a ja sam polivala s leva na desno. Nego, nije to bilo toliko strasno, nego je tu bio komsija Milan kojem je, kad je cuo da je moja majka umrla, pozlilo i coveka su odneli u bolnicu i on nije bio na sahrani, a on je , po recima moje Frau Tetke veoma pobozan covek i veliki vernik i sad sam osramotila celu familiju sto to nisam znala. Reko, moj komsija Milan ce to meni da oprosti ali koliko vidim, ti neces. I posle nekog vremena odem ja kod moje komsinice Kristine na kafu, cerka doticnog Milana i procaskamo mi tu i pitam ja njega jel on to primetio da sam ja napravila tu gresku dostojnu same Satane i kazem mu sta mi je Frau Tetka prebacila a on pao sa stolice od smeha.
Ustvari, cinjenica je da ne mogu sad ni da se setim svih bisera prosutih po familiji od strane doticne Frau Tetke ali cim stignem kuci ne sumnjam da ce me stici jos jedno predavanje... obecavam da cu oma da blogujem :D

Mali Andjeo iliti dan kada sam ja postala teta Marina

Oduvek sam se užasavala pomisli da me neko zove teta Marina, to mi je prosto bilo tako nekako... za tetke... nista zanimljivo za mene ovako mladu lepu i nasmejanu. Tetke su uvek onako mrgodne i uvek imaju nešto pametno da kažu iako to u datom trenutku nije baš pametno ali ne možeš ti da se raspravljaš sa tetkama, one su starije, pametnije, iskusnije... Meni je Bog svom srećom dao normalnu tetku sa kojom uvek mogu da se isćaskam, popijem kaficu, natenate razglabam o cveću i proleću ali uvek ti Bog da sa strane još par tetaka koje su tu ili da budu super ili da ti zagorčavaju život. No sad, referat o mojim tetkama je jedna jako dugačka priča i nije uopšte poenta onog što sam ja danas htela da napišem.
Kažu da je 13 loš broj i da taj datum ne valja a ja sad kad proberem po svom sećanju, mogu samo lepih svari da se setim koje su se desile 13 datuma u nekom mesecu... mojoj mami je bio rođendan 13. decembra, 13. januara je uvek dobra žurka za Pravoslavnu novu godinu, petak 13.'ti uvek napravi neku fenomenalnu žurkicu (sećam se prošlogodišnje kod Hogara), 13. juna je dedi i babi bila godišnjica braka, 13. marta sam ostavila Surabaju, 13. maja ... to ćemo preskočiti... i tog divog 13. septembra mi je stigla porukica od mog bate da se njegov andjeo rodio sa svojih 3,3kg i 52cm.
Ne mogu da vam opišem koliko sam bila srećna i ponosna... zaplakala sam tek kad mi je poslao sliku na kojoj se smeje... sva je na mene, ljubi je tetka 
Slikice.. samo da vidite da je sva na tetku... :)

Perhentian baby :)

I tako sam ja konacno dobila slobodan petak i pobegla glavom bez obzira što dalje od kancelarije i Kuala Lumpura. Pošto mojoj teti treba malo geografskog objašnjavanja ja sam to stavila ovako "da ja sad živim u Podgorici, ovo bi bilo kao da sam otisla kući u Kikindu". Što dalje to bolje... 9 sati truckanja u autobusu mi nije predstavljalo problem. Ovde su autobusi kao avioni. Od umora sam ušla u autobus, sela i počela da tražim kopču za sedište "vežite se, polećemo". Autobusi koji putuju na duže staze su sa po 3 sedišta u redu i sa displejom na sedištu ispred i ja sa mojom pozamašnom vojvođanskom guzicom mogu da se smestim i ima mesta za manipulaciju i rotaciju. Otprilike da me je to oduševljavalo u Indoneziji a u Maleziji je sve to isto samo su busevi malo moderniji. Tako ti ja lepo nađem Elly, dotičnu couchsurferku da ide samnom pošto Jelena ni u ludilu nije htela da traži slobodan dan, jebem je blesavu. Kad sam pitala šefa kako ide taj slobodan dan kroz papirologiju on mi je rekao "zajebi papire, idi se odmori". Tako da sam ja taj slobodan dan dobila za džabe. :) Da sam ga zlatnom lopatom tražila, verovatno za milion godina ne bi našla takvog šefa. Kad vidi da ja nešto radim što nije moj posao i što ne bi trebala da radim on bez po muke ode i otera tog nekog ko je to tražio od mene u 3 lepe i vrati mu sav posao da taj neko radi. Stalno nam kupuje klopu, petkom nam šalje poruke da nam se zahvali što smo se trudili preko nedelje da sve uradimo i svoju nagradu od 1000ringita koju je dobio kao zlatni zaposleni je podelio sa nama. Stalno se dere, stalno se smeje, kad spusti glas to je obavezno da bi mi rekao nešto u poverenju. Kad sam mu rekla da sam kupila kartu da idem kući na duže od 3 nedelje i da "ne" ne postoji kao opcija, da ću ja jednostavno ostaviti firmu, on mi je ponudio da on plati pomeranje karte i naravno o raskidanju ugovora nema rasprave i još ćemo pucati na povišicu. Mogla bi o mom šefu da razglabam večno ali otom potom. Smešan je za medalju.

Klackanje od 9 sati se isplatilo pošto sam samo sat vremena kasnije bila na Perhentijanu gde na plaži stoje ušuškani bungalovi, okruženi palminim šumama, gde se roštilj pali uveče i sprema se riba na neki poseban način. Ostrvo dušu dalo za blesavo partijanje, spavanje na plaži, plivanje i snorkling. Ja sam bila raspoložena za opcije 2,3 i 4 dok je moja sapatnica El bila raspoložena za opcije 1 i 3 ali opcija 3 u svojstvu brčkanja. El vam je neko koga možete da slušate beskrajno kako lupeta gluposti, kako prosipa bisere i kako morališe i onda, negde u sred noći, pred jutro, dolazi u sobu još uvek poprilično pripita i kaže "al sam se kresnula!!!". El vam je jedna od onih Azijatkinja koje tvrde da Azijatkinje nisu lake, da ne jure belce, da im je to samo nametnuto pošto je Tajland pun kurvica i onda posle celog tog blebetanja priđe joj Džon od New York i eto nje kasnije u sobi sa već pomenutom rečenicom. El je jedna od onih devojaka sa kojima će vam vikend biti ne preterano zanimljiv ali odmaranje za mozak.Iako poprilično pijana i neispavana i ne tako dobar plivač, ustala je ujtru i išla samnom na snorkling tako da mogu da tvrdim da je El poprilično dobar sapatnik samo u datom trenutku nismo bile sinhronizovane. :D
Perhentian je zelen, sa predivnim plažicama na kojima postoje mali ili veći hostelčići, stazice da se prođe od jedne do druge plaže, zanimljiv je za par dana rekreacije ili spavanja, kako kome odgovara. Kažu da je diving odličan, za snorkling ja ipak preporučujem Flores ali definitivno je raj na zemlji posle 4 meseca kancelarije... u nedelju sam morala ranije da ostavim ostvro pošto sam skontala da mi je aerodrom 2 sata daleko a ne pola sata... bem li ga kad ne pitam dva puta odakle treba da kupim kartu do KL-a. Palo je jutarnje plivanje, pakovanje i nazad u realnost...
aaaa.. Slikice... pa tu su :D

Albumčić sa slikicama :)

Godina izgnanstva...

... voz je lagano izlazio iz stanice a ja sam puna neke pozitivne energije ostavljala smrdljivi Beograd za sobom, njegove prljave ulice, buku tramvaja, vecne voznje 95-icom, trčanje za 610-kom kad treba da stignem Bogu iza tregera na posao... ostavljala sam sve što poznajem, sve što volim i ne volim, sve što mi je drago, sve ljude koji me vole i krenula u neki novi svet koji je obećavao a koji je bio toliko tuđ... tog 3. avgusta sam poslednji put videla tetu, Ivanu, Olju, Nemanju, Marinu, Slobu i još neke ljude koji su došli da mi mašu ... odlazila sam u nešto nepoznato... tada mi je prvi put teča rekao preko telefona da me voli i da se čuvam i da me ljubi... taj čovek koji retko pokazuje svoje emocije slomio se pod teretom toga da će jedno od njegove dece da ode negde daleko... i nije siguran da li će da se vrati... karta u jednom pravcu je bila kupljena...
Indonezija me je dočekala sa svojom tmurnom Surabajom i bez obzira na sve što se tamo dešavalo, dobro i loše, nikako je nisam zavolela. Ostrva su me oduševila, plaže raznežile, planine oduzimale dah, ljudi zasmejavali do suza, profesori nervirali do srži, Sonia bila uvek verni saputnik i sapatnik... Surabaja me je posle 7 meseci i oterala od sebe... Nisam mogla ni minut duže da ostanem tamo. Taj grad me je gušio svojom gužvom i smradom. Osećala sam se kao svima zanimljiva lutka u gradu punom dece. Posle nekog vremena dosadi da ljudi bulje u tebe i da upiru prstom u tebe, dosadi da podriguju kad god im se prohte, dosadi ti njihova glupost i površnost, dosadi ogovaranje....
Kuala Lumpur me je primio kao svoje dete... dao mi smeh, suze, strah, olakšanje, naterao me je da se vinem u zvezde i da padnem u ponor, otvorio mi srce i ušao unutra.... dao mi mnogo i uzeo sve... pokazao mi je kako život opet može da bude okrutan prema meni i kako može da se igra samnom kad god mu se prohte... Izdržala sam... i dalje izdržavam... i smejem mu se u lice... ali plačem kad sam sama i kad je mrak u sobi...

I posle godinu dana taj zvuk vetra u ravnici, i ta tramvajska buka i miris roštilja i zveckanje šoljica kafe i te neke slatke psovke i uzrečice i prijatelji i ono kuče što te čeka kući i leba i pavlake i kulena za doručak i burek ujtru kad se vraćaš iz grada i sveže trešnje sa komšijinog drveta i te neke tako male a tako velike stvari... nateraju te da kažeš, iako nikad nisi mislio da ćeš to da kažeš... nema mesta kao što je Srbija

Story already been told...

That story has already been told... loads of times.. but I never heard ending... or I just wanted to live in Cinderella world where everything ends up that everyone "live happily ever after". That story about two people from different worlds, different places and yet so simillar and passionate about same things. Two people who can spend the night talking about everything that comes in their mind, who can hide under the sheets from the rest of the world and feel eachothers heart beat and listen how other is breathing... two people who can't be together, but maybe they still want to... not because they want to fight the whole world, they just want to... just a passion coming over night, staying around in the morning when they open their eyes and when they smile... laughter, so pure, so gentle, so full of life... sleepless nights with difficult decisions on their minds... a tear which is sliding from one's cheak, slowly... like it never wants to leave that soft face and dissapear in the pillow... a hug, strong but gentle, protective, like there is noone else in the world... a kiss, soft, sweet... two people from two different worlds... and yet.. so alike... two worlds which will never come together...
...but it was just a dream...  just some images flashing here and there before my eyes... a dream that I enjoyed dreaming...
yes... it was already told... long time ago... but I never heard ending... or I didn't want to... nor I want to hear it now... maybe I should... maybe it is time to listen the story until the end... and realize that I will never be Cinderella and that all of my shoes are here.... maybe it is time to grow up...
but I don't want to...
the story already told... but words left unsaid...