Ne tako davno sedela sam mirno u kancelariji Centroproizvod-a u sred surčinske njive i iz puke dosade pisala blog o tome kako je to kad dođeš glavnokomandujućem na zub, šta se dešava tom prilikom u jednoj visokocenjenoj kompaniji (naširoko mogu reći) i koje su posledice toga kad nekoga jako zaboli zub. Gledala sam kako dve koleginice kupe svoje prnje i odlaze iz kompanije pod pretnjom tužbe od strane kompanije. U datom trenutku nisam znala ništa i znala sam sve. Tako je to funkcionisalo u CP-u. Niko nije znao ništa a onda odjednom svi znaju sve i ćute. Verovatno mi je prijala ta uspavana kolotečina. Tamo su se svi stariji od 40 godina plašili za svoj posao i nisu želeli ni da pomišljaju na to da odu a ni da se suprostave. Kompanija je vodila računa o tome da s vremena na vreme neko zastraši čisto da se održava red među masom. Niko neće tamo pokrenuti libijsku revoluciju ili se suprostaviti glavnokomandujućima. I onda se pojavila tamo neka Marina. Mislila je ona da je pametna ali mi smo je zajebali, oterali smo je na drugi kraj sveta, neće ta više nos ovde pomoliti. Mislila je da može da se kači sa glavnokomandujućima. Jebeš mi sve, Marina je došla na drugi kraj sveta i ponovo se zakačila sa glavnokomandujućim bajom i to samo posle 3 nedelje.
Priča kaže sledeće...
Dobila Marina posao u velikoj svetlucavoj zgradi, opet u nekoj njivi van Kuala Lumpura di čak ni 603 ne ide (ide 607). Nije samo Marina dobila posao. U tu bajku ušla je sa njom Jelena od Beograda i Natalija od Brazil, Filip od Holandiju i Nedim od Sarajevo ba. Svi lepi, visoki, nasmejani, beli, prava slika i prilika jedne internacionalne kompanije. Svi oni su dobili fine poslove, di se sve zna šta ko radi i ko koje konce vuče i za kog šefa radi sem Marine. Marini su rekli da ona nešto tamo radi u kancelariji iza zaključanih vrata gde 10-tak analitičara sedi i kucka nešto. Marini su rekli da ona posmatra, gleda, snima, da vidi gde su njihove greške, šta tu može da se ispravi, kako to može da se ispravi, gde tu sistem greši a gde ljudi. I tako je Marina provela više od 3 nedelje svog života sedeći i sedeći u kancelariji Credit Swiss tima dok joj nisu rekli da će uskoro da ima sastanak sa Džekom. Da, znala je Marina da je Džek neki baja tu u kompaniji, znala je da je on neki glavonja ali ono što Marina nije znala...
Sve u svemu, sastanak je zakazan za ponedeljak. Marina je obukla svoje najlepše pantalone (trenutno i jedine poslovne) i spremila se potpuno za sastanak i minut pre nego što je krenula dole na prvi sprat u jednu od fancy opremljenih soba za sastanke gde baja uvek sedi, rekoše joj da će to morati da sačeka sutra.
Sutra je Džek bio džek pa je vodio celu ekipu belih nasmejanih lepih i visokih ljudi na ručak. To se ranije niije dešavalo, Džek nikoga nije vodio na ručak do tog trena. Bio je to lep ručak, jeli smo neke čudne stvarčice, borili se sa kineskim štapićima, smeškali se, ljubili guzice, ćaskali ali Marina je bila odsutna. S vremena na vreme bi rekla nešto što je sve ljude nasmejalo, jer takva je ona, uvek top of the class. Posle ručka prišao joj je mladi nasmejani šef, neko ko ti uvek razvedri dan kad ga vidis, neko kao Đape Bojović, odavnoproklamovani car srpskog poslovnog društva. Taj šef je počeo da sluša Marinine ideje i uskoro su Marina i on bili na sastanku na kojem je on, konačno, posle 3 nedelje, objasnio šta ova firma radi i kuda želi da ide i rekao je Marini da on nju savršeno vidi u svom IT timu, što bi svaki pametan čovek i trebao da kaže. Posle dva sata sastanka sa nasmejanim šefom, Marina se osećala kao da pripada toj firmi, da je sve tu napravljeno za nju, da je ona tu dovedena sa svrhom i da konačno zna koji je njen posao i bila je potpuno srećna što sastanak nije bio u ponedeljak.. ali svaka sreća tako kratko traje. Baja ima let u četvrtak uveče za negde i Marinin sastanak je konačno zakazan za četvrtak popodne posle 7 odlaganja. Vazduh je loše mirisao, neka napetost se vrtložila i ljudi su se čudno ponašali. Sve je nekako išlo naglavačke tog dana i bajin osmeh se izgubio negde u toku dana na silnim sastancima. Marina nije veselo skakutala do kancelarije. Sivi zidovi zgrade se više nisu smešili i ptičice više nisu pevale. Marina je imala utisak kao da je na ispitu kod Zorana Stojakovića po prvi put. Usta su joj se 3 puta osušila, podpitanja su bila brojna i ponekad nemoguća za odgovoriti, njegov ton je bio suv, glas hrapav i imala je utisak da će čuti ono poznato "Koleginice, mislim da Vi to niste dobro savladali" ali ovde nije bilo sledećeg ispitnog roka, nije bilo popravnog. To je bilo to, ili će je srušiti, ili će joj dati još jednu šansu. Sve je izgledalo kao da će pasti ispit potpuno. Sve probleme na koje je nailazila u toku te tri nedelje mu je iznela i on joj je rekao da on to sve zna i da mu ništa novo nije rekla. Marina je predložila rešenja tih problema ali je on i dalje bio nemilosrdan i grubo je gledao. Gledao je kao da je ona najgora bednica i glupača i kao da poslednje 3 nedelje ništa nije radila, jer, Bože moj, on je sve to već znao što mu je Marina rekla i ni u jednom trenutku nije pomislio da Marina nije znala sve to i da joj je trebalo 3 nedelje da sve to prokljuvi, otkrije, smisli rešenja, organizuje, poveže... ne, to nije bilo bitno. Verovatno misli da se problemi njegove kompanije raspredaju na internetu i da je Marina sve to lepo iščitala i dobro se pripremila za svoj budući "ne znam šta radim ali radim" posao. Da li nekom pukom srećom na sastanku je bio i nasmejani šef koji je brže bolje objasnio baji da Marina treba da pređe u IT i da bude pod njegovom komandom i baja je pitao nešto od čega se Marini opet zavrteo svet ali srećom stolica na kojoj je sedela je bila dovoljno stabilna i izdržala je potres 9 stepeni Merkalijeve skale "A šta ćemo ako se ne snađe u IT-ju?". "Naći ćemo joj drugi posao" brže bolje je odgovorio nasmejani šef i ublažio moj bes koji je bio spreman da izleti kao Merapi vulkan pre nekog vremena. Koji idiot raspravlja o budućnosti svojih zaposlenih ispred njih samih i zašto Marina jedina ide kod baje na raport?!?
Posle sastanka nasmejani šef je nazvao Marinu i rekao joj da joj treba čaj i da je vodi na čaj. Ona nelagodnost u vazduhu se pretvorila u oluju koja je nosila sve pred sobom ali samo napolju. Vreme je reflektovalo raspoloženje ali sve je bilo nekako lakše kad je Marina iza sebe ostavila firmu i ponovo počela da ćaska sa dobrim lovcem koji nažalost nije ubio Velikog Zlog Vuka ali je bar zamotao ranu koju je Vuk napravio....
I onda je krenula priča... Baja je vlasnik kompanije, moj lični Džek Pot. On je čovek koji voli da sve ide ko podmazano i da sve ide kako on zamisli. Logično, zar ne. Svako ko ima takvu kompaniju u džepu želi da se ona podiže i razvija... samo ostaje to jedno malo pitanje... zašto se Veliki Zli Vuk okomio na Crvenkapu kad je ona samo došla tu da radi tamo neki nebitan posao? Zašto Jelena od Beograda i Natalija od Brazil, Filip od Holandiju i Nedim od Sarajevo ba ne raportiraju Velikom Zlom Vuku?
Šta se krije iza svega toga...
Kako god, Marina sada razbija IT i konfiguracije sistema i konačno zna šta radi ali jedan sivi oblak dolazi za 3 nedelje... Marina opet ima sastanak sa Velikim Zlim Vukom...
Priča kaže sledeće...
Dobila Marina posao u velikoj svetlucavoj zgradi, opet u nekoj njivi van Kuala Lumpura di čak ni 603 ne ide (ide 607). Nije samo Marina dobila posao. U tu bajku ušla je sa njom Jelena od Beograda i Natalija od Brazil, Filip od Holandiju i Nedim od Sarajevo ba. Svi lepi, visoki, nasmejani, beli, prava slika i prilika jedne internacionalne kompanije. Svi oni su dobili fine poslove, di se sve zna šta ko radi i ko koje konce vuče i za kog šefa radi sem Marine. Marini su rekli da ona nešto tamo radi u kancelariji iza zaključanih vrata gde 10-tak analitičara sedi i kucka nešto. Marini su rekli da ona posmatra, gleda, snima, da vidi gde su njihove greške, šta tu može da se ispravi, kako to može da se ispravi, gde tu sistem greši a gde ljudi. I tako je Marina provela više od 3 nedelje svog života sedeći i sedeći u kancelariji Credit Swiss tima dok joj nisu rekli da će uskoro da ima sastanak sa Džekom. Da, znala je Marina da je Džek neki baja tu u kompaniji, znala je da je on neki glavonja ali ono što Marina nije znala...
Sve u svemu, sastanak je zakazan za ponedeljak. Marina je obukla svoje najlepše pantalone (trenutno i jedine poslovne) i spremila se potpuno za sastanak i minut pre nego što je krenula dole na prvi sprat u jednu od fancy opremljenih soba za sastanke gde baja uvek sedi, rekoše joj da će to morati da sačeka sutra.
Sutra je Džek bio džek pa je vodio celu ekipu belih nasmejanih lepih i visokih ljudi na ručak. To se ranije niije dešavalo, Džek nikoga nije vodio na ručak do tog trena. Bio je to lep ručak, jeli smo neke čudne stvarčice, borili se sa kineskim štapićima, smeškali se, ljubili guzice, ćaskali ali Marina je bila odsutna. S vremena na vreme bi rekla nešto što je sve ljude nasmejalo, jer takva je ona, uvek top of the class. Posle ručka prišao joj je mladi nasmejani šef, neko ko ti uvek razvedri dan kad ga vidis, neko kao Đape Bojović, odavnoproklamovani car srpskog poslovnog društva. Taj šef je počeo da sluša Marinine ideje i uskoro su Marina i on bili na sastanku na kojem je on, konačno, posle 3 nedelje, objasnio šta ova firma radi i kuda želi da ide i rekao je Marini da on nju savršeno vidi u svom IT timu, što bi svaki pametan čovek i trebao da kaže. Posle dva sata sastanka sa nasmejanim šefom, Marina se osećala kao da pripada toj firmi, da je sve tu napravljeno za nju, da je ona tu dovedena sa svrhom i da konačno zna koji je njen posao i bila je potpuno srećna što sastanak nije bio u ponedeljak.. ali svaka sreća tako kratko traje. Baja ima let u četvrtak uveče za negde i Marinin sastanak je konačno zakazan za četvrtak popodne posle 7 odlaganja. Vazduh je loše mirisao, neka napetost se vrtložila i ljudi su se čudno ponašali. Sve je nekako išlo naglavačke tog dana i bajin osmeh se izgubio negde u toku dana na silnim sastancima. Marina nije veselo skakutala do kancelarije. Sivi zidovi zgrade se više nisu smešili i ptičice više nisu pevale. Marina je imala utisak kao da je na ispitu kod Zorana Stojakovića po prvi put. Usta su joj se 3 puta osušila, podpitanja su bila brojna i ponekad nemoguća za odgovoriti, njegov ton je bio suv, glas hrapav i imala je utisak da će čuti ono poznato "Koleginice, mislim da Vi to niste dobro savladali" ali ovde nije bilo sledećeg ispitnog roka, nije bilo popravnog. To je bilo to, ili će je srušiti, ili će joj dati još jednu šansu. Sve je izgledalo kao da će pasti ispit potpuno. Sve probleme na koje je nailazila u toku te tri nedelje mu je iznela i on joj je rekao da on to sve zna i da mu ništa novo nije rekla. Marina je predložila rešenja tih problema ali je on i dalje bio nemilosrdan i grubo je gledao. Gledao je kao da je ona najgora bednica i glupača i kao da poslednje 3 nedelje ništa nije radila, jer, Bože moj, on je sve to već znao što mu je Marina rekla i ni u jednom trenutku nije pomislio da Marina nije znala sve to i da joj je trebalo 3 nedelje da sve to prokljuvi, otkrije, smisli rešenja, organizuje, poveže... ne, to nije bilo bitno. Verovatno misli da se problemi njegove kompanije raspredaju na internetu i da je Marina sve to lepo iščitala i dobro se pripremila za svoj budući "ne znam šta radim ali radim" posao. Da li nekom pukom srećom na sastanku je bio i nasmejani šef koji je brže bolje objasnio baji da Marina treba da pređe u IT i da bude pod njegovom komandom i baja je pitao nešto od čega se Marini opet zavrteo svet ali srećom stolica na kojoj je sedela je bila dovoljno stabilna i izdržala je potres 9 stepeni Merkalijeve skale "A šta ćemo ako se ne snađe u IT-ju?". "Naći ćemo joj drugi posao" brže bolje je odgovorio nasmejani šef i ublažio moj bes koji je bio spreman da izleti kao Merapi vulkan pre nekog vremena. Koji idiot raspravlja o budućnosti svojih zaposlenih ispred njih samih i zašto Marina jedina ide kod baje na raport?!?
Posle sastanka nasmejani šef je nazvao Marinu i rekao joj da joj treba čaj i da je vodi na čaj. Ona nelagodnost u vazduhu se pretvorila u oluju koja je nosila sve pred sobom ali samo napolju. Vreme je reflektovalo raspoloženje ali sve je bilo nekako lakše kad je Marina iza sebe ostavila firmu i ponovo počela da ćaska sa dobrim lovcem koji nažalost nije ubio Velikog Zlog Vuka ali je bar zamotao ranu koju je Vuk napravio....
I onda je krenula priča... Baja je vlasnik kompanije, moj lični Džek Pot. On je čovek koji voli da sve ide ko podmazano i da sve ide kako on zamisli. Logično, zar ne. Svako ko ima takvu kompaniju u džepu želi da se ona podiže i razvija... samo ostaje to jedno malo pitanje... zašto se Veliki Zli Vuk okomio na Crvenkapu kad je ona samo došla tu da radi tamo neki nebitan posao? Zašto Jelena od Beograda i Natalija od Brazil, Filip od Holandiju i Nedim od Sarajevo ba ne raportiraju Velikom Zlom Vuku?
Šta se krije iza svega toga...
Kako god, Marina sada razbija IT i konfiguracije sistema i konačno zna šta radi ali jedan sivi oblak dolazi za 3 nedelje... Marina opet ima sastanak sa Velikim Zlim Vukom...
No comments:
Post a Comment