Odkad sam počela da radim retko imam priliku da ćaskam sa ljudima iz Srbije. To mi posebno teško pada što stižem samo jednom nedeljno da ćaskam sa tetom. Kako je granulo proleće dala se u krečenje, sređivanje bašte, pa jagode, pa maline, pa okopaj ovo pa sredi ono i svako popodne posle posla dok je dan ona je na bašti a kad padne mrak u Srbiji, Marina je odavno u zemlji snova koja je udaljena 6 sati razlike od tetine zemlje zvane "sad ću da gledam dnevnik". Pored redovne konverzacije nedeljom posle ručka a u moje predvečerje, teta i ja smo zbog silnih obaveza preko nedelje našle savršen termin koji nazivamo "jutarnja kafa". S obzirom da moja teta zna da bi ja radije umrla nego da skinem pižamu vikendom (sem ako nisam primorana da ustajem iz kreveta i da pomerim svoj radius kretanja više nego što mi je dužina stana) i da spavam do podne a kad ustanem moram da jedem, taman pijem kafu oko 2 sata popodne kad se teta budi i kuva svoju jutarnju kaficu.
E sad, od kad sam došla u Maleziju, nisam imala internet 2 meseca u stanu i sada kad su mi ga konačno instalirali, teta i ja smo konačno mogle da popijemo našu jutarnju kaficu. U nedelju sam ustala u isto vreme kad i teta, doduše svako u svojoj vremenskoj zoni, i dok sam se ja rasanila ona je već pristavila ručak i skuvala kaficu. Bem li ga, buran noćni život, vratila sam se cirka u 6.
Otprilike da teta i ja ne razmenjujemo neke velike mudrosti niti razglabamo o političkoj situaciji u svetu, jednostavno ćaskamo. O krečenju, o cveću, o bašti, o Vladi, o teči, o Dudi, o komšijama, o Lajki i Belindi (DODŽ-ovi), o mom poslu, o njenom poslu, o tome koga je srela, ko je pitao za mene, ko me je pozdravio, šta se dešava po Kikindi, ko se udo, razveo, porodio, umro... Sve neke tako male i nebitne stvari ali svi vi koji ste daleko negde od kuće znate koliko te male stvari znače. Verovatno i da sam kući, posle napornog dana i naporne nedelje, ni ne želim da slušam bilo šta drugo nego o tome kako cveće raste po mojoj bašti, po tetinoj bašti, kako su jagode već prošle, kako maline pupe i kako će ih biti gomila za moj rođendan. Te neke stvari opuštaju mozak, odmaraju dušu... a onda, tamo negde duboko... počinju da peku...
E sad, od kad sam došla u Maleziju, nisam imala internet 2 meseca u stanu i sada kad su mi ga konačno instalirali, teta i ja smo konačno mogle da popijemo našu jutarnju kaficu. U nedelju sam ustala u isto vreme kad i teta, doduše svako u svojoj vremenskoj zoni, i dok sam se ja rasanila ona je već pristavila ručak i skuvala kaficu. Bem li ga, buran noćni život, vratila sam se cirka u 6.
Otprilike da teta i ja ne razmenjujemo neke velike mudrosti niti razglabamo o političkoj situaciji u svetu, jednostavno ćaskamo. O krečenju, o cveću, o bašti, o Vladi, o teči, o Dudi, o komšijama, o Lajki i Belindi (DODŽ-ovi), o mom poslu, o njenom poslu, o tome koga je srela, ko je pitao za mene, ko me je pozdravio, šta se dešava po Kikindi, ko se udo, razveo, porodio, umro... Sve neke tako male i nebitne stvari ali svi vi koji ste daleko negde od kuće znate koliko te male stvari znače. Verovatno i da sam kući, posle napornog dana i naporne nedelje, ni ne želim da slušam bilo šta drugo nego o tome kako cveće raste po mojoj bašti, po tetinoj bašti, kako su jagode već prošle, kako maline pupe i kako će ih biti gomila za moj rođendan. Te neke stvari opuštaju mozak, odmaraju dušu... a onda, tamo negde duboko... počinju da peku...
