Malezija - hrana, kultura, jezik i ostalo... part 2

Ne mogu da kažem da sam previše iskusila Maleziju, da sam je istraživala da sam cunjala okolo. Otkad sam došla bila sam poprilično lenja i svaki put kad me je neko pitao da idemo negde u 50% slučajeva je uspeo da me ubedi da odem i da radim nešto drugo van svakodnevnice. Moja svakodnevnica se vrti oko kancelarije gde radim sa još 1200 drugih ljudi raznih nacija, narodnosti, boje kože, osmeha pravih ili ne i kad dođe vikend jednostavno želim da izađem, da se smejem, da lumpujem, da vidim neke druge ljude da budem bela i uštogljena i da pričam na srpskom i da pričam sa ljudima koji vide malo šire od zaprežnih konja...

Ljudi u mojoj kancelariji će vam možda reći za mene da nisam druželjubiva i da se ne družim sa ljudima tamo, da manje više stalno idem sama na ručak da sam ponekad namrgođena ili tužna. Ustvari, od kad su Jelena, Nedim, Natalija i Filip otišli iz firme ja nisam pronašla nikog zanimljivog da provodim vreme sa njima. Filipinci se drže sa svojima, Kinezi sa svojima, Malajci sa svojima, Indijci sa svojima. Uvek vidim iste grupe ljudi da idu zajedno na ručak i nikad se neće desiti da pozovu nekog sa strane da im se pridruži. Ponekad odem na ručak sa Pavelom ili sa nekim kolegom Pakistancem i to je to. Kad odem na ručak ne želim da pričam o poslu, ne želim da slušam o nečijim problemima. Postala sam mrzovoljna po tom pitanju. Dosta mi je mojih problema i tih sat vremena samo želim da buljim u prazno, da posmatram ljude oko sebe, da pogađam da li su čistokrvni ili su mešavina dva naroda, da pogađam odakle su da razmišljam kakvu kosu žene imaju ispod tih raznobojnih marama,šta znači crvena tačka na čelu nekog Indijca...

Ne mogu nekom kolegi sa posla da pričam o mojim vikend provodima ili mom životu. Naše priče su različite i nigde se ne poklapaju. Ne mogu da im objasnim da za mene religija ne predstavlja ništa, da smo ja i Bog odavno raskrstili i da za mene tamo negde gde bi trebalo da mi je sve, nema ništa. Oni ne razumeju šta je to samo ući u crkvu i upaliti sveću u sećanje na nekoga. Ne mogu ja njima da objašnjavam primenu diferencijalnih jednačina na moj život i na moj način razmišljanja i zašto ja uvek imam 3 rešenja nekog problema kad oni nemaju nijedan. Zaprežni konji, to je najbolje poređenje koje sam našla. Tako razmišljaju i percepcija od 360 stepeni ne postoji. Ne postoji razmišljanje out of the box. Pre neki dan sam imala ogroman problem sa klijentom u Japanu. Pošto su oni prirodni paničari ali definitivno najbolja ekipa sa kojom sam radila, krenula sam da konsultujem Brajana, koji je senior i koji je radio na gomili projekata i posle 4 ugla objašnjavanja problema i mog viđenja root causa i rešenja on je i dalje tvrdio da je problem nešto drugo i da ja verovatno to ne razumem. Posle 2 sata šalje mail japancima, objašnjava šta se desilo i objašnjava rešenje i ja čitam u tom mailu svoje reči. Trebalo mu je samo 2 sata da shvati šta sam ja pričala i da skonta da sam bila u pravu. I to nije bio prvi put...

Ne, nisam je dobro iskusila, nisam prošla uzduž i popreko i nisam sve probala i nisam sve videla. Moj staž je kratak i moje čulo ukusa otupi kad pojedem nešto ljuto. Možda Malezija ima gomile začina ali ja nisam dovoljno dugo ovde da počnem da razlikujem sve te začine. Ljuto jeste prvi i najjači ukus. Možda ja nisam prava osoba da vam pričam o hrani ... ali kad se setim raznovrsnosti marokanske kuhinje, mirisa i ukusa arganovog ulja sa vrucim marokanskim hlebom, desetine različitih mađarskih torti i kolača u poslastičarnici Žerbo u Budimpešti po receptima starijim od same Malezije, mirisa zelenog i crnog zataža, anisa i safrana kroz sirijske sukove, Massimove sicilijanske paste sa 3 vrste ribe, 3 vrste povrća i 5 svežih zacinskih biljaka, dalmatinskog crnog rižota sa čašom domaćeg plavca starog bar 10 godina, grčkog feta sira sa maslinovim uljem, turskih sarmica, baklava sa pistaćima, kebaba, ribe na žaru sa Bosfora, ruske usoljene ribe i palačinki sa jabukama, konjskog mesa sa Sardinije sa ruzmarinom pored sveže pravljene paste sa sveže ubranim pečurkama čiji miris je ispunio celu kuću moje drage Tici, punjenog patlidžana u nekom restoranu na sred Turskog druma, jordanskog masnafa, češke kolenice sa sosom od rena, dimljenog mesa i kajmaka sa Zlatibora, pršute sa Cetinja, podvarka sa suvim mesom, i one, da, ljute riblje čorbe u alaskoj čardi na Dunavu koja miriši na svežu papriku, paradajz, šargarepu, zelen, peršun,... da, dragi moji, malajska kuhinja je, za mene, samo ljuta.
Pre neki dan me je kolega pitao da li hoću da probam najbolji nasi goreng u Klang dolini i doneo mi je srednje ljut nasi goreng koji je u sebi imao mnogo limuna. Stvarno je to bio najbolji nasi goreng koji sam probala ali on u sebi nije imao ničeg različitog sem tog limuna. Pre par meseci me je Sabran vodio u neki malajski restoran koji radi samo za vreme ručka i tamo sam jela neku fenomenalnu ribu na žaru. Bila je baš onakva kako je ja volim i za trenutak me je podsetila na šarana ali pošto je to bio malajski restoran mogla sam da pijem samo čaj, slatku limunadu, teh tarik ili sveže ceđeni sok. Po mom skromnom mišljenju, riba bez čaše belog vina je promašaj. Barbeque chicken rice je dobar ali zašto ne postoji i piletina sa krompirom ili graškom ili boranijom ili dinstanim kupusom ili brokolicama (imaju ih ovde) ili sa nekom salatom nego svaki put kad naručim piletinu sa njom dođe beli ili prženi pirinač ili nudle (žute ili bele).

Moj budžet je takav da ne zalazim previše po fancy restoranima, skupim hotelima i zapadnjačkim ili arapskim restoranima. Jedem u lokalnim restoranima, gde čujem da je dobra hrana, gde me moji lokalci odvedu ili gde vidim gomilu lokalaca da jede. Procunjam tu i tamo dokle moje noge mogu da dopru pošto nemam auto niti želim da ga imam u haosu od saobraćaja u ovom gradu. Svraćam po budžacima, cunjam po uličicama, ne idem na mesta gde ima mnogo turista. Izbegavam gužvu Pavilion-a, KLCC-ja, MidValley-ja, Bangsar village-a i ostalih velikih tržnih centara i za vreme Ramazana sam išla po Chow Kit-u i Masjid Jamek-u i jela sve što su mi lokalci rekli da je lokalni ramazanski specijalitet. 
Nisam zapamtila sva ta silna imena i nisam sve probala ali ali tamo negde, na mom jeziku, dok dopre do mozga sve to manje više postaje ... pogađate... ljuto :)

Malezija - hrana, kultura, jezik i ostalo...

Jest, 1. januar pa svi cekaju neki ultra post o tome sta sam sve radila u 2011-tog i zasto je mrzim. E oces malo... nema... cekajte kad budem raspolozena za to, sad nisam. Od jutros sam vec ispunila jednu svoju NY resolution, naspavala sam se ko covek. :)

Dobijam jako puno pitanja o tome kakva je Malezijska hrana ( nije Malajska, objasnicemo kasnije) pa reko da napisem koji red o tome da sledeci put kad neko pita samo da mu dam link a pri tom da podignem rejting mom vec popularnom blogu (jest djavola).

Malajci (ne Malezijci) su ustvari Indonezani. Kuala Lumpur je napravlje pre jedva 150 godina tako sto su Indonezani sa Sumatre dosli i naselili mocvaru oko reke Klang. Zato ja stalno pricam da ovaj grad nema dusu posto je pola kuca u mom sokaku u lepoj mi Kekendi starije od ovog grada. Malajci nikad nece priznati da su Indonezani, nikad nece reci da su Indonezanski i Malajski jezik jedno te isto iako, cim odu u Indoneziju, sve razumeju. Kada uporedjujem ta dva jezika uvek kazem da su kao Srpski i Hrvatski. I nesto s oni stalno huskaju i protestuju jedni drugima ispred ambasada ali slabo ja marim za to.

Anyhow, kad procunjas po Malajskoj kuhinji nacices manje vise sve isto kao u Indoneziji sa tu i tamo nekim premisama. Verovatno da sam provela par meseci na Sumatri (sto nazalost nisam ali hocu) sve bi mi bilo isto. Riba na rostilju, (ikan bakar) przena riba (ikan goreng) riba u nekom ljutom sosu, piletina u 17 razlicitih soseva (sve ljuto), przena piletina, pohovana piletina pa sveze voce i povrce, dinstano povrce, povrce u nekim sosovima, povrce dinstano u woku ... sve to naravno prati beli pirinac.

Posle par zalogaja tog ljutog usta vam utrnu i vise nista ne osetite tako da posle nekog odredjenog vremena sva hrana dobija isti ukus. Tu i tamo se s vremena na vreme otkrije neki novi ukus kao sto je njonja laksa, fenomenalna gusta supa sa kokosovim mlekom i pirincanim nudlama ali sve se to utopi u neku jednolicnost pirinca i ljutog.
Gde god zakoracite po ulici nacicete restoran malajske, indijske i kineske hrane. Malezijci su ustvari mesavina ova 3 naroda (fala gospon' Dadi na kulturoloskoj obuci) tako da se svakakva hrana moze naci po ulicama i svakom budzaku gde iole ima malo mesta da se napravi neka pokretna ili nepokretna kuhinjica. Najvise prodavaca hrane radi uvece i nocu. Kineska hrana nije kao u Kini i nema pasa i slicnih stvari ali uvek moze da se nadje po neko parce svinjetine (uglavnom slatko) neko fenomenalno przeno povrce, riba u slatko kiselom sosu ali na sve to treba biti obazriv posto i oni, prateci lokalne trendove, sve vole da zaljute. Pirincane nudle su mi bile veoma egzoticne kad sam dosla ovde i jako sam ih zavolela tako da sada, kad god mi se ne svidi nista iz menija narucim Kwetiau goreng ili soup.

Indijci se drze svoje "ako kuvamo bez karija kao da nismo kuvali" recepture i manje vise sve sto vidis na onim njihovim tezgama je sa manje ili vise karija, cilija i slicnih stvari od kojih opet, posle par zalogaja ti gore usi. Njihov roti i naan mi je i dalje omiljena hrana i uvek dobar dorucak.
Roti cenai je neka vrsta hleba koji bi bio najslicniji nasem bureku ali kao da jedes korice od bureka. Roti naan je hleb koji me podseca na lepinju, samo nikad nemaju kajmaka :D Sate ayam mi je i dalje omiljena hrana ali ovde nije ni priblizno dobar kao u Indoneziji. To su pileci raznjici u sosu od kikirikija, raznjici su ok ali sos ne znaju da naprave. Stvarno mogu da kazem da im je hrana raznovrsna ali posto sve ima pirinac za base, dodje na isto.

Stvari kao sto su sir, puding, alkohol, jagode i slicno su ovde luksuz i za najjeftiniju flasu vina treba da dam 10$ a za 150gr fete izdvajam 3$. Stvari kao sto su vegeta, slag i neki normalan keks bez ikakvog punjenja ili preliva su nepostojece tako da skoro nikad ne kuvam kuci jer nemam vegete. Manje vise sam naucila da prepoznajem sta je ljuto a sta ne i uglavnom se hranim napolju. Kad saberete, jeftinije je da se jede napolju. Obrok napolju ne dodje ni 3$ a sve to bi u prodavnici skuplje platila i jos bi morala da kuvam.

Kultura - nemaju je... a i da je imaju slicna je indonezanskoj... a toga imate opisano na kilometre u prethodnim postovima :D doduse tu se mesaju Indijci koji se drze samo sa svojima. Retko kad ces videti da se Indijci druze sa nekima van svog kruga. Jos uvek imaju ugovorene brakove i ako neko sam sebi zeli da odabere muza ili zenu onda to prolazi jako stroge kontrole roditelja i porodice. Kinezi su malo otvoreniji cak ponekad i previse i vrlo brzo znaju da iznerviraju svojim primitivnim i glupim ponasanjem. Ova drzava je odlicna ako nikad niste bili rasisti da postanete :D

Eto... lesson 1 zavrsena... cu nastaviti uskoro sa vise detalja :)

Jedina sosa u Kuala Lumpuru

Belim muskarcima je u Maleziji život dao Azijatkinje, male, slatke, nasmejane, uradile bi sve za belo meso, poubijale i odrekle s cele familije ako treba, namincane, naštimovane, napucane i uvek spremne da kleknu i počnu. Ne kažem da su sve Azijatkinje lake ali statistički gledano procentaža teži u beskonačnost, kad bi to zakoni moderne statistike dozvoljavali. Neki ljudi su mi govorili da se ponekad stide svojih sunarodnica pošto bi prodale dušu đavolu samo da budu sa belcima.
S druge strane, Malezija nama, blim ženama nije dala ništa takvo. Jest, Malajci su mali, slatki baš i nisu, nasmejani ali šta ja da radim sa mojih 178cm sa jednim malim nasmejanim Malajcem. Govorim tiho i nosim Malajca sa sobom... right... S druge strane već sam pisala o tome kako su Azijati slabo obdareni i kako ustvari nemaju šta da pruže nama, belim ženama. Tako da, Azija, sama po sebi, nije baš pravljena po mojoj meri. Kod nas u Srbiji se kaže da muškarci koji voze velika kola samo žele da nadomeste to što im fali u gaćama. Verovatno je i ovde tako sa kolima, zgradama, ulicama, bulevarima... sve je veliko, a vajde nikakve :D. Tu i tamo se pojavi neki Arapin, Iranac kojem sam ja kao od Boga data i koji me gleda kao da sam sa neba sišla ali nešto mi nisu interesantni. Možda vam jednom prilikom ispričam priču kako me je grom strefio u sred LRT-ja i kako mi od onda svet nije isti... ali sve se to završilo na slomljenom srcu... kod mene valjda ni ne može drugačije da se završi.
Od kad je Jelena otišla nazad u Beograd shvatila sam da sam jedina devojka iz Srbije u Maleziji. Ima tu nekih Bosanki koje studiraju na Islamskom univerzitetu koji je na drugom kraju grada, Hrvatica možda, jedna Slovenka, ali kad lociramo Srbiju, ja sama, bar mislim da sam sama. No, nije to toliko bitno, i ovako sam većinu svog života provela sa muškarcima i  uvek su mi oni bili bolji prijatelji nego žene tako da mi i ne pada teško što baš i nemam sa kim da lajem na domaćem jeziku, mislim, žensko. 
Zvrcnem tu i tamo Miloša, malog Hadžiju, Danka, Borjana, sad i Dadu i čujem par rečenica domaćeg jezika i to mi je dovoljno. Izađem sa njima, provedem se, upoznam neke nove ljude, visim tu i tamo sa nekim lokalcima, italijanima, ali što se tiče ljubavnog života, u Aziji sam osakaćena. Možda bi trebalo da se preselim u Afriku ili na Blistok... tamo još uvek neki lepotani leče slomljena srca koja sam im ostavila :D S druge strane ja sam onaj tip žene kojoj treba visok kršan Balkanac i dolazim iz zemlje gde su svi lepi visoki i zgodni (moliću lepo da se Vlada kuvar, Jovan, Kika, Zloba, Benko i ostali pronađu u ovom tekstu) tako da, verovatno, Azija nema šanse kod mene... :D doduše, ni ja kod nje :D

Murder on the dance floor... iliti Penang na par sati

Subota ujtru.. budim se naštimovana za posao. Od kad sam se preselila u novi stan posao mi je bliži i ustajem sat vremena kasnije. I dalje kasnim na posao ali s obzirom da je šef navikao da nikad neću stići pre 10, nije ni bitno. Išunjavam se iz sobe do kupatila i trudim se da me moj trenutni gost ne primeti pošto, i dalje, ne volim da pričam ujtru. Momak je ok, zanimljiv, ali nisam mu objasnila sinoć kad je stigao da ne treba da mi se obraća ranom zorom. Čujem ga kako se sprema u dnevnoj sobi. Vrednica, došao je u KL na par dana i odmah od rane zore hoće sve da vidi. Vraćam se u sobu i uvlačim se opet u krevet ali san nikako ne ide na oči. Razmišljam o tome kako mogu da popunim još jednu subotu, dok ne dođe ona nedelja kad će Sonja da mi stigne. Da, čitali ste svi o onoj mojoj maloj Sonji koju volim kao sestru. Blesavo dete se spakovala i posle 3 meseca Italije, vratila se u Indoneziju. I sad mi opet dolazi. Mislila sam da će proći godine dok je ponovo ne budem videla i jako mi je drago da su samo meseci u pitanju. Stiže poruka od glavnokomandujuće, pomislih, gde gori. Posle 8 meseci slušanja o tome kako će naša koleginica Poš da se uda, konačno je došao i taj dan pa s obzirom da sam već pričala sa glavnokomandujućom o tome da idem sa njima na svadbu setila me se u poslednji tren. Ne bi se ona mene ni setila nego su njih dve ostale bez trećeg člana koji im je i ujedno bio vozač a ja sam otprilike jedina u tome trenutku bila na raspolaganju sa vozačkom dozvolom i dovoljno luda da vozim do Penanga. Doduše, otkad sam došla u Maleziju taj Penang mi je bio u ušima kao neko neverovatno mesto koje ne bi trebalo da se propusti. Neke čudne mračne uličice, fenomenalna hrana, malo drugačiji Malajski svet... Posle gomile saobraćajki zbog kojih smo satima milele po autoputu i celodnevnog vozikanja stigle smo u 6 popodne na Penang. Izašle smo na most koji spaja kopno sa ostrvom iz kišnog oblaka, a tamo negde među zgradama Georgetown-a probijalo se sunce kroz oblake i nekako sam znala da će i tih par sati koje ću da provedem tamo biti apsolutno fenomenalni. Potraga za hostelom, par fotografija pre mraka, šetnja po kiši, šoping cipela pošto sam zaboravila cipele za svadbu, ... Negde u toku dana sam se ja setila da tamo negde na Penangu živi neki Dalibor iz Beograda. Čula sam ja da je on neka arhitetka, dizajner, koji će ga đavo znati, samo znam da su momci po KL-u pričali o Penangu i Dadi sve najbolje.. makar ono čega su se sećali :) Mali Hadžija, nema ga ni od korena, zamro, ne javlja se na telefon, ne piše, sliku ne šalje, ponekad se zabrinem za to dete pošto mi je veliki Hadžija ostavio u amanet da se nekad pobrinem za malog a znam da je Miki otišao u Irak (ne pitajte ništa). Budi se mali negde oko 6 popodne i odgovara na sve moje poruke pritom prijavljuje da je sinoć partijao i da ga ne pitam ništa mnogo... i stiže i Dadin broj telefona. Ne budem ja lenja, okrenem broj, dobar dan, dobar dan... Dado se javlja onako, ko je sad ova i šta hoće, poprilično pogubljen i zabunjen ali spremno odgovara na sva moja pitanja i reče da će večeras u đusku u neki klub pa da ja svrnem. Svraćamo kod šeficinih prijatelja Litvanaca koji nas dočekuju sa večerom. Steamboat mi je ovk bio zanimljiva stvarčica ali uvek sam morala da idem negde daleko daleko da bi jela dobar steamboat i uvek sam morala da čekam nekoga da me vodi tamo negde daleko. Uz ćaskanje sa par lokalaca, vino, steamboat (guglujte) i zavrivanje u obližnji Kineski hram da vidimo šta se tamo dešava, brzo se približila ponoć. Dado reče da je u klubu SS. Moja ekipica se požali kako je klub SS fancy i kako oni nisu prikladno obuceni pa će oni negde da popiju piće dok se ja isćaskam sa Dadom. Nisam se trudila da ih mnogo odvraćam od te misli, prvo, što i nisu bili nešto posebno zabavna ekipa odkad se i izgubljeni vozač pridružio a drugo, posle celog dana sa njima trebalo mi je malo oduška. Ta kadrovska služba, nikad ne znaš šta im je na pameti i uvek moraš da paziš šta ćeš da kažeš... Pošaljem ja Dadi poruku da stižem za 5 minuta samo da prošetam kroz taj Upper Penang road kad ono, ulica ni 100 metara tako da sam u roku od odmah bila ispred Slipery Signorite iliti SS kluba. Kad me devojke ovde pitaju kakvi su srpski momci ja uvek kažem da su visoki i zgodni. One kako su male, njima je svaki visok, a s obzirom da smo  beli, onda je i zgodan kakav god da je. I tako izađe Dado iz kluba onako visok i zgodan kao svaki Srbin, moliću lepo, sa kezom od uveta do uveta kao da je video najbolju drugaricu iz lepog mu Beograda i posle par rečenica nas dvoje smo na podjumu sa još nekom ekipicom napadnih kineskih žena i kad pomslih da pođem kući a noć već prošla.Ne sećam se kad sam se poslednji put tako izđuskala a što je najbolje Dado đuska za medalju (doduše reče mi da ima neke medaje za đuskanje) i adrenlin od đuskanja me je držao ceo dan tako da sam bez problema vozila nazad, ili je to bio alkohol... Nebitno sad... Bitno je da će me Penang videti opet :)
A svadba... dosada živa... otom drugi put... odoh da sačekam Sonju pa da idemo negde u đuskanje :D

e da... Dadu možete pratiti na blogu B92... on jee kaoooo maalllooo popularan.. right :P

Rodbinska tortura iliti kako sam prezivela 3 nedelje u Srbiji

E da, konačno posle 14 meseci strpljivog čekanja moja teta je konačno dobila priliku da me vidi. Nisam se promenila, nisam smršala, nisam pocrnela, kao da sam bila u Bogradu u poslednjih 14 meseci pa me mrzelo da dodjem u moju malu varoš. Ni moja mala varoš se nije promenila, sve je na svom mestu, tu i tamo su nikle neke nove zgrade, otvorila se po koja nova banka, jer, ništa drugo u Srbiji ni ne može da se otvori. Svako drvo je na svom mestu, vetar uvek duva iz istog pravca i zvona crkve se čuju daleko daleko. Svuda je ravnica i sve je tiho.
Otprilike da sam samo htela da vidim moje drugare, moju tetu, moju novu veknicu hleba, konačno imamo prinovu u familiji, u poslednjih 20 godina samo su umirali, nažalost. Htela sam da odem u Novi Sad, da pretrčim preko Beograda ako baš moram, da odem negde u neku prirodu, bilo je tu i planu i Sarajevo, Zagreb, Ljubljana ali nisam mogla sve da postignem. Ne mož se uklopiti sa svima pa da si Bog. Ovi rade, ovi ne rade, ovi imaju bebu ovi imaju kuče, ovi mače ovi su slobodni ujtru ovi su slobodni uveče, ovi su otišli za Novi Sad, ovi sledeće nedelje idu u Mađarsku pa sad moraju da se pakuju i tako do beskraja. Uglavnom sam se sa svima sa kojima sam htela i uklopila bez obzira na bebe, kučiće, mačiće ali naravno morala sam da se uklopim i sa rodbinom.
Nepisano pravilo je da ako odem kod jedne tetke a ne odem kod druge tetke onda ce treća tetka da kaže drugoj tetki pošto prva i druga ne razgovaraju, jelte i onda će druga tetka da me zove i da plače na telefon ili još gore, može da me ne pozove i da se naljuti i da bude nadrkana do groba i šta ću ja onda. Imaću jednu muku manje i jedno ispijanje kafe manje. Evo, sva sam se potresla! Dok sam bila dete tetke su i služile nečemu. Davale su pare. Pa, otprilike da im je to bila jedina svrha. Mešenje gibanica i pravljenje kolača ne računamo pošto to rade svi u mojoj maloj varoši. Sad tetke samo ispituju kad ću se udati, kad ću decu da pravim (ko da je to tako lako, treba prvo da nađem nekoga da me kresne da bi pravili decu) već sam matora, vreme mi je, da ne ostanem usedelica i sva ona slična pitanja od kojih vrat plavi i teraju te da povraćaš. Jest, sve je to tako lako...
Moja teta Dana je bila presrećna što sam ja došla što sam živa, zdrava lepa, nasmejana a kad ću da pravim decu (kao da je sad to tako lako) to je baš i nije zanimalo mnogo. Kafica, ćaskanje, pravljenje kolača za slavu, brisanje prašine, skupljanje oraha, ... tako teče život u mojoj maloj varošici... a i vreme ide sporije, bar sam ja mislila da ide sporije.
Proletelo je sve ko za čas, već sam 2 nedelje u Kuala Lumpuru a da nisam ni primetila. Trč ovamo, trč tamo, traži stan, pakuj se, raspakuj se, trč na Langkawi, posao, haos, rešavaj ovo ono...
Drugari iz Kluba Putnika Srbije hvala za predivan vikend na Boranji, Nini hvala što nisam morala da idem u Ljubljanu da je gledam, Vladi kuvaru hvala za šetnju po Beogradu, Veckey i devojkama hvala za odličnu večeru, Mariji hvala za vikend u Novom Sadu, Bubili hvala za predivan dan, Zlobici i Jovanu hvala što su mi najbolji drugari, mom Vladi hvala što ima predivnu devojčicu, Kikindi hvala što je mirna i tiha, Bikini hvala za gibanicu, Dudi hvala za vikend na selu i što se uvek osećam u njenoj kući kao da sam kod svoje kuće, Benku hvala za slatki tokaji... jeste znam, zaboravila sam nekog... ali i dalje sam plavuša

Jedan vrlo prijateljski mail ambasadi Republike Indonezije u Beogradu

Inspirisan tekstom Ogledalo naše pismenosti na sajtu www.prekoramena.com

Dragi Gospodine Ambasadore,

Verujem da je avgust mesec ove 2011-te bio prezauzet za Vas i Vaše službenike i hvala Vam puno na pozivnicama ali ja trenutno živim u Maleziji i nisam mogla da prisustvujem aktivnostima u Vašoj predivnoj ambasadi. Da sam, kojim slučajem bila u Beogradu, verovatno bi se pridružila. Vi, kao visoki zvaničnik jedne države, verujem da razumete šta je to umetnost komunikacije i verujem da, ukoliko niste do sad, vrlo brzo ćete početi da pričate srpski jezik. Upravo zbog toga Vam pišem ovaj mail, zbog pravopisa i pismene komunikacije između službenika Vaše ambasade i spoljnjeg sveta.

Pozivnice za aktivnosti u avgustu su bile brojne ali svaka rečenica u svakom mail-u i u svakoj pozivnici me je terala u plač. Toliku količinu gramatičkih grešaka i nepravilnosti možete da vidite samo kod deteta koje je tek naučilo da piše u prvom razredu osnovne škole. Vaša službenica, Suzana Orlić koja je slala mailove je očigledno nepismena ili je tih dana dolazila na posao sa Alchajmerovom bolešću u delu mozga za gramatiku i pravopis srpskog jezika. Iskreno se nadam da ona nije osoba za komunikaciju sa visokim zvaničnicima pošto bi to bio odraz nepismenosti i opšte nekulture pa samim tim i nepoštovanja prema državi u kojoj ste zvaničnik. Srpski jezik je jedna komplikovana lingvistička prepreka za strance u našoj državi ali za lokalce, to ne bi trebalo da predstavlja problem pošto se on, kao obavezan predmet izučava u školama 12 godina svakog dana.

Posle određenog vremena svako od nas počne da pravi gramatičke greške i svako od nas kaže ponekad nešto što je van svake pameti u gramatici srpskog jezika ali gospođica Orlić je čist primer opšte nepismenost i želela bih da izradzim duboko žaljenje Vama jer jedna takva osoba ima posao u Vašoj ambasadi a veliki broj ljudi sa diplomama filološkog fakulteta nema posao. 

Evo prostog primera jedne pozivnice od gospođice Orlić koja pored gramatičkih grešaka i grešaka u kucanju uporno izbegava korišćenje specijalnih znakova š,đ,ž,č i ć.

Postovani,

Ovim putem vam u prilogu dostavljamo pozivnicu.

U nadi dace te se odazvati pozivu, unapred vam se srdacno zahvaljujemo

Za:

G-din, G-dja, G-djica

…………………………….

POZIVNICA

Postovani,

Povodom obelezavanja 66 godisnejice nezavisnosti Republike Indonezije ”HUT –RI  Ke -66”, sa temom ”U duhu prokalmacije 17 avgust 1945,  povecajmo svest zivota u raznovrsnosti za ojaceanje jedinstva Republike Indonezije, uspeh naseg inonezanskog rukovodstva u okviru foruma ASEAN za ojacanje solidarnosti ASEAN”, s postovanjem pozivamo sve sluzbenike ambasade Republike Indonezije u Beogradu i njihove porodice, sve drzavljane Republike Indonezije i njihove porodice, clanove drustava prijateljstava Srbija i Indonezija ”Nusantara” i svrsene studente programa Dharmasiswa da prisustuvuju svecanoj cermoniji koja ce se odrzati:

Dana/Datum                : Sreda, 17 avgusta 2011

Vreme                         : 08.00 casova (Podizanje zastave)

                                      18.00 casova (Spustanje zastave)

Mesto                          : Dvoriste rezidencije ambasade Republike Inonezije u Beogradu

                          Ul. Bulevar Kneza Aleksandra Karadjordjevica 18, Beograd

Ujedono vas molimo za vase prisustvo 15 minuta pre pocetka svecane ceremonije.

U nadi da cete se odazvati pozivu, srdacno vam se zahvaljujemo.

Beograd, 11 avgust 2011

U ime predsednika odbora

Obelezavanje 66 godisnjice nezavisnosti Republike Indonezije

Indah Mekawati

Sekretar odbora

Obelezavanje 66 godisnjice nezavisnosti Republike Indonezije

Napomena:

1. Garderoba primerena i uredna

Prakticno uputstvo: kako biti najdosadnija tetka na svetu

Kao sto sam spomenula u svom prethodnom postu Bog mi je dao fenomenalnu tetku kojoj sam ja uvek bila 3 dete (s obzirom da ima dvoje svoje dece). Moja pokojna majka i moja teta su se uvek lepo slagale, tu i tamo su se jednom godisnje svadjale zbog kuvanja pekmeza ili koja ce da pece paprike ili dokle se protegnulo nase carstvo sa jagodama eventualno neke trenutne politicke rasprave ali sve se zavrsavalo na tome. Uvek volim da ispricam pricu kako su moja majka i moja teta podelile imovinu posle dedine smrti. Posto teta radi u sudu, njen posao je bio da spremi papire a moja mama samo da dodje i da potpise a imovinu su podelile uz kafu na ravne casti i bez rasprave. Kad sam jednom prilikom pricala to jednoj drugarici, rekla mi je da sam neverovatno srecna posto njena mama ne razgovara vise sa svojom familijom posle podele imovine. Bem li ga, kad imas pametnu mater i pametnu tetku onda tu nema neke velike problematike. No, s obzirom da je deda imao 2 brata i sestru tu su se nacickale jos neke tetke i naravno jedna od njih je najpametnija od svih, sa najmanje zavrsenih skola u familiji. Doduse, mislim da njoj nikad nisu ni trebale skole s obzirom da je najpametnija zar ne? Ona je jedna od onih tetaka koja sve zna, uvek sve vidi, sve cuje, u sve je upucena ali s druge strane uvek zna kad je ciji rodjendan, imendan i slava. Znaci ako treba korisna informacija samo zovi Frau Tetku. Kad proberem po familiji sve moje tetke i ujaci imaju vise skole ili fakultete sa debelim karijerama iza sebe. S obzirom da su moja teta i mama najmladje u tom nizu, manje vise sve moje ostale tetke i ujaci su vec bili u penziji kad sam ja pocela nesto ozbiljnije sa njima da se druzim i razgovaram. Frau Tetka se udala za oficira, zivela u trosobnom vojnom stanu u Beogradu i ceo zivot je, normalno, bila najpametnija. To se uopste ne dovodi u pitanje. Ta njena spektakularna pamet je pocela da se prosipa po meni cik posle mamine smrti, jos nisam izasla iz crnine. Pocelo je cuveno predavanje "ti treba da nadjes nekog i da se udas, ne valja da si sama... " Gledala sam u nju i gledala onaj balkon i mislila u sebi da li ce ostati na mestu mrtva ako je sad bacim sa balkona ili da ne prljam ruke! Tih prica mi je odavno preko glave a narocito kad sam u emotivnom rasulu. Po starim pravilima i obicajima koje je moja Frau tetka sve apsolvirala na visokoj skoli za dosadne tetke kad se 40 dana posle smrti ide na groblje, moj posao je da polijem grob vodom 3 puta u obliku krsta. Sa matematicke strane ja znam sta je krst, sa Pravoslavne to vec nije toliko jednostavno a ja sam ispala sodoma i gomora familije sto to nisam znala. U Pravoslavlju ja treba grob da polijem od glave prema nogama i s desna na levo a ja sam polivala s leva na desno. Nego, nije to bilo toliko strasno, nego je tu bio komsija Milan kojem je, kad je cuo da je moja majka umrla, pozlilo i coveka su odneli u bolnicu i on nije bio na sahrani, a on je , po recima moje Frau Tetke veoma pobozan covek i veliki vernik i sad sam osramotila celu familiju sto to nisam znala. Reko, moj komsija Milan ce to meni da oprosti ali koliko vidim, ti neces. I posle nekog vremena odem ja kod moje komsinice Kristine na kafu, cerka doticnog Milana i procaskamo mi tu i pitam ja njega jel on to primetio da sam ja napravila tu gresku dostojnu same Satane i kazem mu sta mi je Frau Tetka prebacila a on pao sa stolice od smeha.
Ustvari, cinjenica je da ne mogu sad ni da se setim svih bisera prosutih po familiji od strane doticne Frau Tetke ali cim stignem kuci ne sumnjam da ce me stici jos jedno predavanje... obecavam da cu oma da blogujem :D