Friends for life

Pre 2 dana je bio mamin rođendan. Preplakala sam jutro, jedva sam otišla na posao, nisam pričala ni sa kim. Moj tim je video da nešto nije u redu pa me nisu ni pitali ništa. Ne prođe dan da ne pomislim na nju i šta bi ona rekla na neke moje životne situacije, na neke moje probleme. To mi valjda najviše nedostaje, da pričam sa njom i da čujem njeno mišljenje o svemu...
Decembar mi je posebno težak. Prvo dođe njen rođendan pa onda nedelju dana kasnije dan njene smrti. Sve se tako skupilo odjednom. Možda je tako bolje, sve pregrmim odjednom i život ide dalje.
Postoje ljudi u mom životu sa kojima ne pričam mnogo, sa kojima se ne čujem često ali znam da stalno mislimo jedni na druge. Ti ljudi uvek znaju kada me nešto tišti, kada me boli, uvek znaju kada treba da me pozovu ili napišu mail. Ponekad pomislim da smo povezani nevidljivim nitima i da samo treba da cimnem kada mi trebaju.
Buba ili Bubili kako je moja Radmila zvala mi je prijatelj od kad znam za sebe. Upoznale smo se 1. septembra 1989 iliti prvog dana prvog razreda osnovne škole i od onda nas povezuju te neke niti gde god da smo. Shvatam to tek sad kad smo starije i kad smo daleko jedna od druge.
Zajedničkim snagama smo prepisivale istoriju na testovima, zajedno učile za prijemni za srednju školu, zajedno pisale pismene zadatke iz matiša ostatku razreda. Ona je otišla u srednju školu u Futog i nenormalno mi je nedostajala na početku ali nekako se živ čovek na sve navikne. Tu su bila ona dobra stara pisma koja smo pisale jedna drugoj, poneki telefonski poziv, vikendi...
Studiranje nas je ponovo spojilo mada smo retko imale vremena jedna za drugu ali kad bi našle vremena to bi bio ceo dan.
Nas dve smo uvek imale o čemu da pričamo i naši razgovori su se uvek nastavljali kao da smo juče pile kafu zajedno. Ona nikad nije razumela moje integrale niti ja njene bubice ali smo uvek imale strpljenja da slušamo jedna drugu dok kukamo o ispitima. Ja sam se naslušala gomile priča o ljudima koje nikad nisam upoznala i te priče mi nikad nisu bile dosadne. Obično kad neko krene da mi priča o ljudima koje ne znam ja ih blago izignorišem. Ona zna sve o mojim prijateljima a nikad ih nije upoznala.
Menjali su se gradovi i predeli u mom životu, menjala su se mesta i lica, ulice, stanovi, prijatelji, neprijatelji. Menjala su se godišnja doba, slike, ljudi, ... Bubili je uvek ostala ista i najdraža...
Pre dva dana je bio mamin rođendan. Preplakala sam jutro, jedva sam otišla na posao, nisam pričala ni sa kim. I onda, na kraju dana sam plakala od sreće. Valjda sam nesvesno cimnula nit i ona je to tamo negde u svojoj podsvesti osetila. Dobila sam mail od Bubili... kaže da je naručila rodu za Jul :)

The bridge on Drina i japanski izveštaji

Navrzla sam se da kupim par dobrih srpskih knjiga za moj tim...Krenuli su puno da se raspituju o Srbiji, knjigama, filmovima pa pošto sam ih okskrbila svim bitnim filmovima jugoslovenske i srpske kinematografije sledeće dolaze na red knjige... Rekoh ajd da se prošetam po knjižarama pa ako nema kupiću preko ebay ili amazona. 

 Ulazim u knjižaru i odem na information desk.

Me: Do you maybe have "The bridge on Drina"? It is quite old book so I don't think you have it, I just want to check. 

Sales person: Wait just a second miss, I will check for you... Ivo Andric? Nobel prize winner? 

Me: Gledam ga sumnjičavo, govorim sebi da je studirao sa bosancima i odgovaram "Yeeeeesss".

Krenula da mu zavirujem preko saltera da vidim kakva mu je to baza kad sve zna... Kad ono samo lista knjiga i pisaca... I dalje ga gledam sumnjičavo

Sales person: Oh, I'm really sorry miss, we don't have it but if you want we can order it for you and it will arrive in 2 weeks. Would you like it in English or Serbian? Or some other language? The delivery is free and when they arrive we will give you a call.

Padam u nesvest... konacno nesto funkcionise u ovoj drzavi :D

Od silnog uzbuđenja nisam ni naručila knjige... rekoh idem kući da donesem spisak knjiga koje treba da mi naručite. :D

 Ali zato sam sat vremena pre toga 5 puta objasnjavala sefu i kolegi sta je problem sa jebenim japanskim izvestajima i kako cemo taj problem da resimo.

Malezijo zemljo magaradi

Imam utisak da vređam magarce ovim naslovom, oni su ipak samo životinje a Malajce smatraju ljudima. Verovatno je neko u svojim istorijskim spisima pogrešio u rečenici i nazvao ih ljudima. Da, oni liče na ljude, ponekad. Uglavnom liče na majmune ili kad se ugoje, na prasiće. Nivo inteligencije prosečnog državljanina Malezije ne prelazi 100, ne tvrdim da je ovo statustički podatak već samo podatak iz mog zapažanja s obzirom da radim sa puno njih. Kao što rekoh ranije, Malezija je mešavina 3 nacije Malajaca, Kineza i Indijaca. Ovde ću spominjati samo Malajce pošto je njih najviše i pošto sam ja imala tu nesreću da mi ceo tim od 8 ljudi budu Malajci.
Dva člana mog tima neću nikako spominjati pošto su oni u onom retkom procentu sa nivoom inteligencije preko 100 i radnim navikama jednog Japanca. Oni su mi odmor za dušu i uvek pomoć kad god mi zatreba.
U sredu se jedan član mog tima nije pojavio. Zvaćemo ga H. H mi je poslao poruku oko 8:30 da je imao saobraćajnu nesreću i da neće doći na posao tog dana. Pitala sam ga da li je dobro, da li je povređen i on je rekao da je sve u redu samo je njegov motor slomljen. Rekla sam mu da ostavi motor kod majstora i da dođe na posao ako se dobro oseća. Rekao je u redu. Ceo dan se nije pojavio.
Sutra dan sam mu tražila policijski izveštaj o nesreći s obzirom da to što mu se desilo se klasifikuje kao emergency leave pa da sve to propisno zavedemo. Rekao mi je da nema policijski izveštaj pošto se nije sudario sa nekim drugim već je sam imao nesreću... posle mog detaljnog ispitivanja došli smo do zaključka da je njemu pukla guma na motoru i da zbog toga ceo dan nije došao na posao. Kad sam ga pitala da li zna da koristi gradski prevoz odgovorio mi je sasvim ozbiljno "Ne". Niti je želeo da se potrudi da koristi gradski prevoz, jer, Bože moj, on je Malajac, njega država štiti. Ako mu ja dam otkaz on će sutradan naći drugi posao, još bolji i plaćeniji i niko ga neće pitati zašto je ostavio prethodni posao. To nije slučaj sa Kinezima i Indijcima.
Pre par dana sam poslala A spisak zadataka koje treba da obavi ove nedelje. U ponedeljak i utorak je radila jedan zadatak koji je bio da sliku koja je u pozadini rtf dokumenta ukloni i da stavi novu sliku i nacentrira prema dokumentu. U utorak posle radnih sati kad sam testirala njeno umetničko dostignuće uzela sam i uradila to sama za 15 minuta. U sredu sam joj dala drugi zadatak pošto je celo prepodne sedela sa rukama ispod guzice i nije joj ni palo na pamet da pogleda listu koju sam joj u ponedeljak dala. Kada sam joj prosledila listu opet i dala novi zadatak, provela je celo popodne buljeći u jedan broj koji ustvari nije taj broj već mi treba da napravimo formulu koja će računati taj broj pošto taj broj nije isti za sve zaposlene već zavisi od broja radnih sati. Celo poslepodne mozganja i ja sam dobila kao rešenje novu formulu Basic salary/1508. Posle toga sam provela 30 minuta objašnjavajući joj šta je varijabla... a ona je završila IT.
G već dva meseca razvija novi izveštaj. Za njega je već dokazano da nije mnogo glup samo je lenj. Njemu treba glavnokomandujući da podvikne i onda sve bude gotovo za 2 dana.
K već mesec i po dana gleda u kod, ništa ne razume, samo radi copy/paste i onda predamnom krene da mozga zašto sad taj kod ne radi a u jednom redu koda je spojio 3 iste tabele...

I lenji i glupi... ima li šta gore?

Malezija nema oktobar

Jednom prilikom sam, ne znam ni ja iz kojih razloga, krenula u Sarajevo u sred oktobra i blesava kao što jesam, krenem lagano stopom. Valjda sam bila student pa sam imala svo vreme na svetu i bila bezbrižna misleći da ću još dugo imati sve što mi je u tom trenu trebalo. Da, bio je to jedan sunčani, miholjski oktobar sa krezubim suncem i hladnim noćima. Jedan od onih gde lagano izvadiš jorgan iz ormara, istreseš miris naftalina iz njega i ogrneš se noću a ujtru se budiš preznojan. Ne znam zašto sam krenula u Sarajevo... da li da popijem kafu sa Anom ili da pojedem ćevape ili da se vidim sa Goranom koji uvek grdi vreme u Sarajevu i priča o svom sunčanom Mostaru ili možda na još jednu od Hamzinih DJ noći... stvarno ne znam. Za Sarajevo ti manje više ni ne treba razlog da se zaputiš, ono te uvek zove k sebi.
Bio je to taj oktobar kad je lišće počelo da menja boje pa je Romanija bila obojena kao dečji crtež. Sve nijanse žute, zelene, braonkaste, narandžaste su bile tu. Još uvek je svo lišće stajalo na drveću i lagano se njihalo na vetru. Prolazila sam kroz Han Pijesak pa mi je moj vozač, dečko od svojih 30-tak godina koji igrom slučaja poznaje moje drugarice iz srednje škole rekao:
"Znaš, Han Pijesak ima dva godišnja doba, zimu sa snegom i zimu bez snega"
Slatko me je nasmejao i zaustavio se da otvorim vrata. Bilo je tačno to što je rekao. Miris jagnjetine ispunio je moje nozdrve a tu je odmah stigla i kafa, sa rahatlukom. Topao hleb se pušio na stolu, kajmak i ajvar su stajali u drvenim činijicama na stolu sa kariranim stolnjakom i limenom pikslom. I sve je nekako bilo nasmejano.
Neka sitna kišica je rominjala sve do Drine a ona onako široka kod Zvornika bila je obavijena beličastom izmaglicom. Kad sam prešla most, pokupila me je starija gospođa koja je imala pun auto dunja koje su mirisale božanstveno. Krenula je kod svoje prijateljice da prave slatko tokom vikenda. Lešnica je mirisala na kestenje ali već tamo je bilo mračno i poprilično kasno... da li što sam kasno krenula iz Sarajeva ili što sam pila kafu sa onim momkom... ko će ga znati. 
Stariji gospodin u velikom automobilu sa kožnim sedištima je krenuo kod svoje ćerke u Novi Sad za njen rodjendan. Ona je mojih godina pa mu je bilo žao da me ostavi na putu. Sava je tiho prolazila ispod Šabačkog mosta i presijavala se od svetiljki, Srem je već utihnuo u san a liman je bio prazan i uspavan kad sam u 2 ujtru izašla iz njegovih kola.
Oko mojih nogu vrtelo se lišće i šuštalo kao da pevuši neku tihu jesenju baladu, kao da mi priča kako jesen može da bude lepa. Limanski park se lagano njihao pod dunavskim vetrovima.
Uvukla sam se pod jorgan, isti onaj sa početka priče i zaspala kao dete posle celodnevnog trčkaranja.

Pomislila sam kako sam se smrzla i kako ova jesen nije ni za đavola.

Da mi je tad neko rekao da će mi nedostajati oktobar....

Malezija part 3 ili kako se izgubiti u vremenu i postati rasista

Malezija ima 28 miliona ljudi i u tih 28 miliona spojeno je 3 velike nacije: Malajci, Kinezi i Indijci. Kad ih pogledate, rekli bi da ove tri nacije žive u sreći i blagostanju ali kad samo malo zagrebete ispod površine shvatićete da je ovo zemlja sa ogromnim procentom rasista. Retki su slučajevi kada ćete videti da se Kinezi druže sa Indijcima ili Malajcima i obrnuto. Svi se drže svojih i svi jako ne vole one druge. Malajci su po rođenju Muslimani i nemaju nikakvu opciju promene religije jer na samu pomisao na to negine im šerijatski sud. Ukoliko neko sastrane želi da sklopi brak sa Malajkom ili Malajcem, promena religije ti negine.Isto važi ako se upetljaš sa bilo kojom drugom islamskom nacijom. Ako se ja spetljam sa nekim Omancem i odlučim da se udam za njega, ukoliko ne pređem u Islam, naš brak u Maleziji se neće važiti.
Malajci su poprilično lenji i treba im uvek neko da ih kontroliše. Državne firme upošljavaju samo Malajce. Indijci i Kinezi nisu poželjni iako su oni rođeni i odrasli tu i imaju maležansko državljanstvo. Država sve pruža Malajcima. Dozvoljava im da žive sa gomilom kredita, da bankrotiraju, daje im stipendije za studije u inostranstvu, daje im popuste povlastice dok Kinezi i Indijci kao "ravnopravni" članovi društva ne uživaju te beneficije. Sama država je rasista prema svojim građanima pa uopšte nije čudno to što su oni postali rasisti jedni prema drugima.
Ukoliko nikada niste bili rasista, Malezija je odlična država da postanete. Vrlo brzo ćete shvatiti da Indijci izgledaju gore od naših cigana i da zog boje kože stalno izgledaju kao da su prljavi. Kinezi će početi da vas nerviraju sa svojom bahatošću a Malajci kao pobožni Muslimani koji bi trebalo da budu čisti pokazaće vam kako su ustvari aljkavi, prljavi i kako ne znaju apsolutno ništa o svojoj religiji a guraju se kao da su svu pamet sveta popili.
Zahvaljujući CS-u susrela sam gomilu ljudi u Maleziji svih rasa, boja kože, mirisa. Družila sam se sa svima njima, čula gomilu priča, videla hiljadu boja ali posle godinu i po dana života ovde ja i dalje nemam prijatelja lokalca. Moji prijatelji su Srbi, Italijani, Hrvati, Poljaci, Španci, Egipćani, Nigerijci, Tanzanijci... ali među lokalcima nisam mogla da pronađem osobu koja bi razumela moj smisao za humor ili sa kojom mogu da se udubim u neki razgovor i naučim nešto novo. Eto, moje sasvim jednostavno pitanje, gde da vodim svoje goste na day trip van Kuala Lumpura je ostalo bez odgovora.
Prošle nedelje smo se Mali i ja vozikali po Cyberiji i Putrajayi sa Pe, Damom i Yakubom koji su došli iz Australije i Indonezije da me vide pa se svi zadesili u isto vreme. I dok su oni dremali na zadnjem sedištu prošli smo pored zgrade gde sam ja bila na razgovoru za posao. Prekoputa je nikla nova zgrada koje se ja ne sećam uopšte da je bila u izgradnji kad sam ja svraćala u taj deo grada. U globalu, nisam mogla da se setim kada sam bila tu. Vreme u Maleziji je cele godine isto. Da li padne kiša ili ne u toku nedelje to nije toliko bitno. Temperatura se ne spušta ispod 26 stepeni a ne prelazi 33 stepena preko dana. Vlažnost je uvek ista, ogromna. Ovde nema proleća, jeseni, leta i zime. Stalno je sve isto. Nemaš nikakvu odrednicu prema kojoj meriš vreme. Dani teku isto.
I onda u jednom trenutku shvatiš da moraš da pobegneš... negde gde ima jeseni i zime i proleća... inače ostaješ zauvek zarobljen u vremenu.
Razmišljam o Južnoj Americi :)

HR menadžerke

Nikad mi nije bila potpuno jasna ta pojava HR službe i njihove ukloge u odabiru kandidata. Meni je uvek to izgledalo kao gubljenje vremena što moram da idem na razgovor za posao 3 puta i od toga je samo jedan konstruktivan. Obično je konstruktivan taj razgovor gde ti ustvari pričaš sa svojim budućim šefom. On ili ona znaju šta im treba i vide koliko ti možeš da naučiš ukoliko neke stvari povezane za taj posao ne znaš. Razumem ja da se nas 1000 prijavi za neki posao ali selekcija vrlo lako može da se odradi preko telefona u par kratkih rečenica. Evo, skidam kapu gospođici Ječmenica koja mi je zakazala intervju preko Skajpa da ne dolazim u Beograd bez preke potrebe dok sam bila kući.
Današnje tehnologije dozvoljavaju više nego što ljudi mogu i da zamisle a dobar HR menadžer može da donese zaključak o nekom kandidatu na osnovu samo nekoliko rečenica.
Od kad sam počela da radim uvek sam naletala na neke HR menadžere kojima tu nije bilo mesto niti su bili iole sposobni za tu poziciju. Gospodža Silvana Đurčević je pre privatizacije Centroproizvoda bila pakerka u proizvodnji. Kad je njen muž sredio privatizaciju firme Darku Bajčetiću ona je brže bolje prešla u administraciju, zatim jako brzo zahvaljujući svojoj prirodnoj intelihenciji završila Višu poslovnu školu i postala direktor HR-a. Verovatno bi ona bila dobar HR menadžer da se nije izdigla visoko i umislila da je najpametnija i najbitnija u firmi... ali šta očekivati od žene koja je bila pakerka. Kad imaš pametnog i obrazovanog čoveka koji krene od najniže lestvice i dospe do direktorskog mesta onda je takav čovek pravi direktor i lider... opet pričam o Peđi Bojoviću :)
Sve u svemu desilo mi se par puta da sam nagazila gospodžu Silvanu ali nije imala dobar razlog da me šutne iz CP-a a sad sam nagazila i trenutnu HR menadžerku... i to dvaput ove nedelje. Gospodžica Litvanka je došla u firmu mesec dana pre mene da bude HR trener ali je u tom datom trenutku tadašnji HR menadžer dao otkaz i ona je odmah postavljena na to mesto. Sa svojih 27 godina ne verujem da je iskustvo uradilo plodom, pre bih rekla da su njene velike sise i mogućnost širenja nogu obavile posao. Kasnije, na nekim kompanijskim večerama kad bi se glavnokomandujući napio sve je to tako izgledalo logično.
Dobijem ja unapređenje 1. aprila u Team Lidera i posle mesec dana cenjkanja sa šefom za platu, konačno dođemo na neku cifru, rukujemo se i završimo posao. Naravno sve to posle ide u ruke superspretnosonične i drage nam HR menađerke. Ne kažem ja da je ona loša, nas dve se lepo slažemo, sve što mi zatreba ona završi ali ... Dobijem ja kovertu sa novom platom kad ono cifra 100$ niža od dogovorene. Odem kod šefa bacim mu papir u facu pitam šta je to... šef gleda pa kaže "nismo se ovako dogovorili zar ne?". Odvede me kod menađerke i ona krene svoj HR posao. Znaš draga, mi smo gledali koliko ti imaš godina PS iskustva, pa ti nemaš toliko kao ostali, bla bla bla... osećam kako mi mozak gori i kako moja inteligencija kleči i biva bičevana njenim jeftinim izjavama. Ok, fala lepo na objašnjenjima, ovo nije fer ali nema veze.
Ne budem ja lenja, odem sutra nazad kod šefa i ni 5 ni 6 kažem mu kako mi je ova uvredila inteligenciju sa svojim izjavama i kako će mnogo više da ga košta ako ja odem na šta je on samo odgovorio "znam". Poslala sam jedan mnogo fini mail mom šefu koji je on prosledio velikom debelom šefu. Sledećeg dana dogovorena cifra je bila odobrena. Moje iskustvo u PS-u je mala maca prema tome koliko ja pružam firmi i koliko vredim. E, tu sam ja očepila dragu nam menađerku klapa 1.
Pre nekog vremena sam dala svom šefu CV mog drugara i rekla mu "zaposli ga, dobićeš još jednu pametnu budalu a takvi ljudi ti trebaju". Šef je rekao "dobro". Moj šef obožava da priča... on bi pričao danima, mesecima. Samnom se to sve svede na par jednostavnih rečenica kojima se nas dvoje savršeno razmumemo. Jednom prilikom sam mu rekla da ne gubi moje i svoje vreme sa dugim uvodima već da mi naše diskusije svede na par rečenica jer nema potrebe da nas dvoje gubimo vreme na nebitne stvari. Od onda mi naše sastanke zavšavamo za 5 minuta i sve se završi konstruktivno.
Došao moj drugar na intervju kod menadžerkonog pulena koji svojom fenomenalnom intelihencijom pleni sve nas u firmi. S obzirom da sam ga istrenirala, drugar je rekao sve što je pulen želeo da čuje i rekoše mu da će biti pozvan na sledeći intervju odmah sledeće nedelje. U međuvremenu se izdešavalo sve šta se izdešavalo sa mojom platom i moj drugar je dobio mail sledeće sadržine:
"Poštovani gospodine drugar,
trenutno radimo restrukturu pa će vaš sledeći intervju biti odložen do daljnjeg

Vaš,  menadžerkin Pulen"

"Šefe, pulen opet odlučuje u tvoje ime, takav i takav mail je poslao mom drugaru. Znači nikad ga neće zvati jel da?"


Sinoć stiže mail od menadžerke pulenu a ja u cc
"Dragi moj pulenu,

jel si ti razgovarao vec sa drugarom? Molim te zakaži sledeći intervju za mene i šefa pošto imamo projekat na kojem bi drugar mogao da radi.
Tvoja menađerka"

Jebala sam ježa u leđa jel da? Ili sam samo postala bitnija od HR menadžerke... doduše dođe na isto :)



**** nisam nepismena samo volim da pišem gospodža, menađerka, intelihencija i sve varijacije na temu. :)

Onda kad svratiš kući na kafu

Rasprodaja Malezija airlines-a je došla kao budali šamar do najlepšeg grada na svetu pa sam brže bolje otrčala kod šefice da mi kupi kartu. Kad sam došla u Maleziju limitirala sam račun na 2000RM pa mi kupovina karte uvek predstavlja problem. Karta je bila pišljivih 2200RM, let direktan, destinacija Istanbul. Ko bi mogao išta bolje da poželi. Ako ne nađem kartu do Beograda lepo ću ostati u Istanbulu, neće mi ništa faliti... jedino što će tetka da zove Interpol da me dovlači kući.
Istanbul je uvek bio naša prestonica, naš dom, grad koji nikoga nije ostavio ravnodušnim, grad u koji smo se uvek vraćali po nekoliko puta godišnje i uvek gledali da nas put nekako nanese tamo. Istanbul ima sve. Miris Bosfora, dva sveta spojena mostom, uske uličice, brda sa fenomenalnim pogledom na more, kebabe, mantije, džamije, crkve, kule, noćni život... Istanbul je košnica koja nikad ne spava. Uvek su mi se košnice gadile i nisam volela velike gradove ali Istanbul je drugačiji... nekako sa dušom.
Sedela sam na aerodromu tog 2. juna kad je stjuardesa došla po mene da me pita da li ja letim sa njima. Pogledala sam je kao dete kojem su upravo uzeli najomiljeniju igračku, kao da mi je srce slomljeno na hiljadu komada i rekla sam joj "pa, ako moram". Nisam sačekala da kaže da ne moram. Ustala sam i krenula prema toj čeličnoj ptici koja me je vratila u realnost.
Omiljeni i jedini muškarac u mom životu i očinska figura je moj teča. Moj biološki otac nikad nije ni ušao u moj život tako da sam se uvek oslanjala na teču. On je uvek bio tu i da me prekori i da me nagradi i nikad nije pravio razliku između mene i svoje dece. Na žalost, teča je doživeo infrakt par dana pre mog dolaska. Na sreću, sve je to dobro pregurao i morao je da leži kući i odmara dok čeka operaciju u Kamenici tako da sam imala vremena na pretek da ćaskam sa njim. Toliko mi je prijalo da provodim vreme sa njim da smo zajedno gledali odbojku, tenis pa čak i fudbal koji ja jako ne volim. Više sam ja gledala u komp nego u fudbal ali bila sam tu blizu njega.
Ana me je sačekala u Sarajevu sa flašom pelina, da ne dangubimo. Dok sam polupijana ujtru pokušavala da shvatim odakle dolazi zvuk mog telefona, jebala sam sve po spisku onom ko zove. "Došla si jedan dan u Sarajevo i ti spavaš ajde diži se, vodim te na doručak". U tom datom trenutku sam htela da ubijem Nedima i da mu satrem svo potomstvo ali kad sam ga videla sve se to istopilo. Uzduž i popreko smo izogovarali firmu u Maleziji u kojoj smo zajedno radili neko vreme, spomenuli ekipu, neka mesta po KL-u, popili kaficu i otišli svojim putem. Ana i ja smo uživale u sunčanom danu, prošvrljale se po Sarajevu, svratile na Ilidžu, jele ćevape, baklave, išle na salsu i rastale se ranom zorom kao da ćemo se sutra opet videti. Ana je jedna od onih devojaka koja mi se uvek čini bliskom ma koliko daleko bile.
Oštar planinski vazduh nije skidao osmehe sa lica mojih prijatelja, ljudi koji su mi toliko nedostajali. Ti ljudi imaju one iskrene osmehe, iskrene zagrljaje, večne priče, doživljaje, kilometre putničkog staža, svetske bore i osmehe. Ta grupa neverovatno inteligentnih ljudi me je ispunila više od 220 miliona indonežana i 24 miliona malezijaca zajedno. Preplitanje reči, smeh, neke nove priče, neke stare, sve je to leglo na moje srce kao najlepši melem. Neke od tih ljudi znam godinama, neke sam imala utisak da znam godinama. Uz tihu vatru, nešto rakije i pasulj koji se lagano krčkao sve je izgledalo tako jednostavno.
Tog vikenda na planini sam znala da će biti jako teško da odem nazad.
Tada sam znala, da će svaki sledeći put kad svratim kući na kafu biti kao so na ranu.

Sloba i Dado su mi mahali na aerodromu. Rekla sam im da odu jer nisam htela da vide te suze koje su krenule... gledala sam kako se spuštaju niz stepenište aerodroma i za njima su se spustile i suze.
Jedna sredovečna žena koja se spremala za Frankfurt me je gledala i izustila uz uzdah "težak je taj gastarbajsterski život". 

A šta bi bilo da je...

Ne pišem, ne znam o čemu bi vam pisala.. sve o čemu želim da pišem je obična patetika jedne tinejdžerke, a godine mi kažu da sam davno prestala da budem tinejdžerka... jedno slomljeno srce, jedan pocepan život jedna izgubljena sreća. I onda mislim, možda je bolje da ne pišem, možda je bolje da ćutim, imaju moji prijatelji svojih problema, ne žele da čitaju o mojim... samo da šaljem slike kako sam slatka, nasmejana, kako se lepo provodim, kako se družim sa ljudima kako putujem... a ustvari sam sama, ponekad tužna, pomalo nostalgična...
Kad se setim da me tamo negde čeka prazna kuća, da nje tamo nema, sva nostalgija nestane... opet krenem da tražim neki drugi posao u nekom drugom delu sveta... sve postaje beznačajno ... ta prazna kuća me najviše udaljava od Srbije a i najviše vuče... moj veliki trosed, moja meka perina, miris banatskog ručka kojeg više nema, ta sanjivost jedne male varošice...
Na 8. mart, samo sam na nju mislila, samo je ona bila tu pored mene... a ne čujem je više, izgubila sam boju njenog glasa, nestala je ta jedna tonska žica... samo je slika tu, samo jedan film, kako ona igra na brodu u Turskoj i kako se smeje... i u tom njenom osmehu vidim samo sebe, vidim sreću jednog malog sveta koji je ona napravila samo za nas dve... i par nekih slika...
Nosim mali krstić oko vrata... Bog i ja smo odavno raskrstili, nemamo ništa zajedničko... i ja i Bog i Alah i Sv. Jovan i Sv. Nikola i kako god da se zovu... završili smo naše... odavno... onog dana kad je on uzeo sebi... onog dana kada je cela Srbija slavila Sv. Nikolu, nebo iznad Kikinde je plakalo za njom... taj mali krstić je ona kupila ... jednostavno... jednog dana je dobila topli obrok i otišla u zlataru i kupila ga... za mene... nosim ga na ogrlici koju sam dobila od bake. Eto, to je sav moj nakit... religija nema nikakve veze sa tim... to je nešto najprostije njeno što uvek mogu da nosim sa sobom... teško je da to ljudima objašnjavam... ovde religija previše okupira živote ljudi...
Gledam se u ogledalu i ponekad mi se oči čine svetlije, onako, da vuku na zelenkasto, kao što su njene bile... i nasmejem se sama sebi, drago mi je... al onda pogledam malo bolje i opet su onako braonkaste kao što je baka imala...
Upoznala sam jednog momka, sad skoro, nešto je počeo previše da se petlja oko mene a ja se povlačim, uvlačim se u svoju ljušturu koja je odavno razbijena. Kupim komadiće, lepim ih, sastavljam, okrećem, nameštam. Kaže mi da voli što sam toliko srećna i nasmejana, što sam uvek vesela što sam duhovita ... Gledam ga i smejem se... smejem mu se u lice... ali on to ne zna, ne razume, on čita pogrešnu knjigu... već sam mu okrenula leđa i otišla ali ni to nije primetio, još se trudi... verovatno će se još dugo truditi... treba njima vremena da shvate neke stvari...
Što je najgore i meni treba vremena da naučim neke stvari... pokušavam već mesecima... ali ne ide... kad te neko kupi sa par reči, kupi te za ceo život ili bar za ono malo što nam je ostalo... a verovatno kako sam ovde daleko i sama, postajem jeftinija, kupuju me sitnice... jedno preplitanje prstiju, rečenica, malo ironije, smeha... čovek se uči dok je živ ali nek stvari nikad nećemo shvatiti... svako od nas ima neku malu stvar koju ne može da shvati... nekako naučimo da živimo sa tim, zaboravimo... a onda, s vremena na vreme samo prođe kroz glavu... a šta bi bilo da je...

Malezija - hrana, kultura, jezik i ostalo... part 2

Ne mogu da kažem da sam previše iskusila Maleziju, da sam je istraživala da sam cunjala okolo. Otkad sam došla bila sam poprilično lenja i svaki put kad me je neko pitao da idemo negde u 50% slučajeva je uspeo da me ubedi da odem i da radim nešto drugo van svakodnevnice. Moja svakodnevnica se vrti oko kancelarije gde radim sa još 1200 drugih ljudi raznih nacija, narodnosti, boje kože, osmeha pravih ili ne i kad dođe vikend jednostavno želim da izađem, da se smejem, da lumpujem, da vidim neke druge ljude da budem bela i uštogljena i da pričam na srpskom i da pričam sa ljudima koji vide malo šire od zaprežnih konja...

Ljudi u mojoj kancelariji će vam možda reći za mene da nisam druželjubiva i da se ne družim sa ljudima tamo, da manje više stalno idem sama na ručak da sam ponekad namrgođena ili tužna. Ustvari, od kad su Jelena, Nedim, Natalija i Filip otišli iz firme ja nisam pronašla nikog zanimljivog da provodim vreme sa njima. Filipinci se drže sa svojima, Kinezi sa svojima, Malajci sa svojima, Indijci sa svojima. Uvek vidim iste grupe ljudi da idu zajedno na ručak i nikad se neće desiti da pozovu nekog sa strane da im se pridruži. Ponekad odem na ručak sa Pavelom ili sa nekim kolegom Pakistancem i to je to. Kad odem na ručak ne želim da pričam o poslu, ne želim da slušam o nečijim problemima. Postala sam mrzovoljna po tom pitanju. Dosta mi je mojih problema i tih sat vremena samo želim da buljim u prazno, da posmatram ljude oko sebe, da pogađam da li su čistokrvni ili su mešavina dva naroda, da pogađam odakle su da razmišljam kakvu kosu žene imaju ispod tih raznobojnih marama,šta znači crvena tačka na čelu nekog Indijca...

Ne mogu nekom kolegi sa posla da pričam o mojim vikend provodima ili mom životu. Naše priče su različite i nigde se ne poklapaju. Ne mogu da im objasnim da za mene religija ne predstavlja ništa, da smo ja i Bog odavno raskrstili i da za mene tamo negde gde bi trebalo da mi je sve, nema ništa. Oni ne razumeju šta je to samo ući u crkvu i upaliti sveću u sećanje na nekoga. Ne mogu ja njima da objašnjavam primenu diferencijalnih jednačina na moj život i na moj način razmišljanja i zašto ja uvek imam 3 rešenja nekog problema kad oni nemaju nijedan. Zaprežni konji, to je najbolje poređenje koje sam našla. Tako razmišljaju i percepcija od 360 stepeni ne postoji. Ne postoji razmišljanje out of the box. Pre neki dan sam imala ogroman problem sa klijentom u Japanu. Pošto su oni prirodni paničari ali definitivno najbolja ekipa sa kojom sam radila, krenula sam da konsultujem Brajana, koji je senior i koji je radio na gomili projekata i posle 4 ugla objašnjavanja problema i mog viđenja root causa i rešenja on je i dalje tvrdio da je problem nešto drugo i da ja verovatno to ne razumem. Posle 2 sata šalje mail japancima, objašnjava šta se desilo i objašnjava rešenje i ja čitam u tom mailu svoje reči. Trebalo mu je samo 2 sata da shvati šta sam ja pričala i da skonta da sam bila u pravu. I to nije bio prvi put...

Ne, nisam je dobro iskusila, nisam prošla uzduž i popreko i nisam sve probala i nisam sve videla. Moj staž je kratak i moje čulo ukusa otupi kad pojedem nešto ljuto. Možda Malezija ima gomile začina ali ja nisam dovoljno dugo ovde da počnem da razlikujem sve te začine. Ljuto jeste prvi i najjači ukus. Možda ja nisam prava osoba da vam pričam o hrani ... ali kad se setim raznovrsnosti marokanske kuhinje, mirisa i ukusa arganovog ulja sa vrucim marokanskim hlebom, desetine različitih mađarskih torti i kolača u poslastičarnici Žerbo u Budimpešti po receptima starijim od same Malezije, mirisa zelenog i crnog zataža, anisa i safrana kroz sirijske sukove, Massimove sicilijanske paste sa 3 vrste ribe, 3 vrste povrća i 5 svežih zacinskih biljaka, dalmatinskog crnog rižota sa čašom domaćeg plavca starog bar 10 godina, grčkog feta sira sa maslinovim uljem, turskih sarmica, baklava sa pistaćima, kebaba, ribe na žaru sa Bosfora, ruske usoljene ribe i palačinki sa jabukama, konjskog mesa sa Sardinije sa ruzmarinom pored sveže pravljene paste sa sveže ubranim pečurkama čiji miris je ispunio celu kuću moje drage Tici, punjenog patlidžana u nekom restoranu na sred Turskog druma, jordanskog masnafa, češke kolenice sa sosom od rena, dimljenog mesa i kajmaka sa Zlatibora, pršute sa Cetinja, podvarka sa suvim mesom, i one, da, ljute riblje čorbe u alaskoj čardi na Dunavu koja miriši na svežu papriku, paradajz, šargarepu, zelen, peršun,... da, dragi moji, malajska kuhinja je, za mene, samo ljuta.
Pre neki dan me je kolega pitao da li hoću da probam najbolji nasi goreng u Klang dolini i doneo mi je srednje ljut nasi goreng koji je u sebi imao mnogo limuna. Stvarno je to bio najbolji nasi goreng koji sam probala ali on u sebi nije imao ničeg različitog sem tog limuna. Pre par meseci me je Sabran vodio u neki malajski restoran koji radi samo za vreme ručka i tamo sam jela neku fenomenalnu ribu na žaru. Bila je baš onakva kako je ja volim i za trenutak me je podsetila na šarana ali pošto je to bio malajski restoran mogla sam da pijem samo čaj, slatku limunadu, teh tarik ili sveže ceđeni sok. Po mom skromnom mišljenju, riba bez čaše belog vina je promašaj. Barbeque chicken rice je dobar ali zašto ne postoji i piletina sa krompirom ili graškom ili boranijom ili dinstanim kupusom ili brokolicama (imaju ih ovde) ili sa nekom salatom nego svaki put kad naručim piletinu sa njom dođe beli ili prženi pirinač ili nudle (žute ili bele).

Moj budžet je takav da ne zalazim previše po fancy restoranima, skupim hotelima i zapadnjačkim ili arapskim restoranima. Jedem u lokalnim restoranima, gde čujem da je dobra hrana, gde me moji lokalci odvedu ili gde vidim gomilu lokalaca da jede. Procunjam tu i tamo dokle moje noge mogu da dopru pošto nemam auto niti želim da ga imam u haosu od saobraćaja u ovom gradu. Svraćam po budžacima, cunjam po uličicama, ne idem na mesta gde ima mnogo turista. Izbegavam gužvu Pavilion-a, KLCC-ja, MidValley-ja, Bangsar village-a i ostalih velikih tržnih centara i za vreme Ramazana sam išla po Chow Kit-u i Masjid Jamek-u i jela sve što su mi lokalci rekli da je lokalni ramazanski specijalitet. 
Nisam zapamtila sva ta silna imena i nisam sve probala ali ali tamo negde, na mom jeziku, dok dopre do mozga sve to manje više postaje ... pogađate... ljuto :)

Malezija - hrana, kultura, jezik i ostalo...

Jest, 1. januar pa svi cekaju neki ultra post o tome sta sam sve radila u 2011-tog i zasto je mrzim. E oces malo... nema... cekajte kad budem raspolozena za to, sad nisam. Od jutros sam vec ispunila jednu svoju NY resolution, naspavala sam se ko covek. :)

Dobijam jako puno pitanja o tome kakva je Malezijska hrana ( nije Malajska, objasnicemo kasnije) pa reko da napisem koji red o tome da sledeci put kad neko pita samo da mu dam link a pri tom da podignem rejting mom vec popularnom blogu (jest djavola).

Malajci (ne Malezijci) su ustvari Indonezani. Kuala Lumpur je napravlje pre jedva 150 godina tako sto su Indonezani sa Sumatre dosli i naselili mocvaru oko reke Klang. Zato ja stalno pricam da ovaj grad nema dusu posto je pola kuca u mom sokaku u lepoj mi Kekendi starije od ovog grada. Malajci nikad nece priznati da su Indonezani, nikad nece reci da su Indonezanski i Malajski jezik jedno te isto iako, cim odu u Indoneziju, sve razumeju. Kada uporedjujem ta dva jezika uvek kazem da su kao Srpski i Hrvatski. I nesto s oni stalno huskaju i protestuju jedni drugima ispred ambasada ali slabo ja marim za to.

Anyhow, kad procunjas po Malajskoj kuhinji nacices manje vise sve isto kao u Indoneziji sa tu i tamo nekim premisama. Verovatno da sam provela par meseci na Sumatri (sto nazalost nisam ali hocu) sve bi mi bilo isto. Riba na rostilju, (ikan bakar) przena riba (ikan goreng) riba u nekom ljutom sosu, piletina u 17 razlicitih soseva (sve ljuto), przena piletina, pohovana piletina pa sveze voce i povrce, dinstano povrce, povrce u nekim sosovima, povrce dinstano u woku ... sve to naravno prati beli pirinac.

Posle par zalogaja tog ljutog usta vam utrnu i vise nista ne osetite tako da posle nekog odredjenog vremena sva hrana dobija isti ukus. Tu i tamo se s vremena na vreme otkrije neki novi ukus kao sto je njonja laksa, fenomenalna gusta supa sa kokosovim mlekom i pirincanim nudlama ali sve se to utopi u neku jednolicnost pirinca i ljutog.
Gde god zakoracite po ulici nacicete restoran malajske, indijske i kineske hrane. Malezijci su ustvari mesavina ova 3 naroda (fala gospon' Dadi na kulturoloskoj obuci) tako da se svakakva hrana moze naci po ulicama i svakom budzaku gde iole ima malo mesta da se napravi neka pokretna ili nepokretna kuhinjica. Najvise prodavaca hrane radi uvece i nocu. Kineska hrana nije kao u Kini i nema pasa i slicnih stvari ali uvek moze da se nadje po neko parce svinjetine (uglavnom slatko) neko fenomenalno przeno povrce, riba u slatko kiselom sosu ali na sve to treba biti obazriv posto i oni, prateci lokalne trendove, sve vole da zaljute. Pirincane nudle su mi bile veoma egzoticne kad sam dosla ovde i jako sam ih zavolela tako da sada, kad god mi se ne svidi nista iz menija narucim Kwetiau goreng ili soup.

Indijci se drze svoje "ako kuvamo bez karija kao da nismo kuvali" recepture i manje vise sve sto vidis na onim njihovim tezgama je sa manje ili vise karija, cilija i slicnih stvari od kojih opet, posle par zalogaja ti gore usi. Njihov roti i naan mi je i dalje omiljena hrana i uvek dobar dorucak.
Roti cenai je neka vrsta hleba koji bi bio najslicniji nasem bureku ali kao da jedes korice od bureka. Roti naan je hleb koji me podseca na lepinju, samo nikad nemaju kajmaka :D Sate ayam mi je i dalje omiljena hrana ali ovde nije ni priblizno dobar kao u Indoneziji. To su pileci raznjici u sosu od kikirikija, raznjici su ok ali sos ne znaju da naprave. Stvarno mogu da kazem da im je hrana raznovrsna ali posto sve ima pirinac za base, dodje na isto.

Stvari kao sto su sir, puding, alkohol, jagode i slicno su ovde luksuz i za najjeftiniju flasu vina treba da dam 10$ a za 150gr fete izdvajam 3$. Stvari kao sto su vegeta, slag i neki normalan keks bez ikakvog punjenja ili preliva su nepostojece tako da skoro nikad ne kuvam kuci jer nemam vegete. Manje vise sam naucila da prepoznajem sta je ljuto a sta ne i uglavnom se hranim napolju. Kad saberete, jeftinije je da se jede napolju. Obrok napolju ne dodje ni 3$ a sve to bi u prodavnici skuplje platila i jos bi morala da kuvam.

Kultura - nemaju je... a i da je imaju slicna je indonezanskoj... a toga imate opisano na kilometre u prethodnim postovima :D doduse tu se mesaju Indijci koji se drze samo sa svojima. Retko kad ces videti da se Indijci druze sa nekima van svog kruga. Jos uvek imaju ugovorene brakove i ako neko sam sebi zeli da odabere muza ili zenu onda to prolazi jako stroge kontrole roditelja i porodice. Kinezi su malo otvoreniji cak ponekad i previse i vrlo brzo znaju da iznerviraju svojim primitivnim i glupim ponasanjem. Ova drzava je odlicna ako nikad niste bili rasisti da postanete :D

Eto... lesson 1 zavrsena... cu nastaviti uskoro sa vise detalja :)