Još jedno pismo nekome ko ga nikad neće pročitati

Draga mama,

odavno nisam plakala za tobom... valjda sam bila previše okupirana svojim životom i problemima. Verovatno samo fokusirana na to da sam sama na ovom svetu i da moram sama o sebi da se brinem. Radim, možda i previše... da li da ne mislim ili da preživim, ko to zna.
Odavno nisam plakala za tobom... jednom mi je neko rekao da onaj gore mora sebi nekad i najbolje da uzme... nikad ga nisam pitala zašto je tebe uzeo... valjda sam još uvek ljuta na njega...
Odavno nisam plakala... mislila sam da su mi oči suve i da u njima više nema suza...
Onda sam se probudila jedno jutro... srce se steglo i puklo iznova... počeo je decembar... mesec koji već 5 godina ne želim da dođe, mesec koji već 5 godina želim da preskočim, da zaspim i da se ne probudim do januara.
Ovaj svet je pust bez tebe... shvatila sam to gde god sam zakoračila. Svugde ima nasmejanih lica, prijatelja, poznanika, ljudi sa kojima ćeš proćaskati, ljudi sa kojima ćeš popiti pivo, nasmejati se. Ljudi koji će te iznervirati, od kojih ćeš nešto naučiti, koji su glupavi, koji su različiti. Svugde ima svega, bila sam, videla sam, tražila... nigde nisam našla tebe.
I dalje plačem... kao dete kojem su uzeli omiljenu igračku. Ja jesam dete, tvoje dete i jesu mi uzeli omiljenu stvar na svetu.  Uzeli su mi ono što je svakom detetu potrebno, majčinski zagrljaj, nekog ko će da me nasmeje svojim čuvenim rečenicama, nekog ko će da me pazi, mazi i da me voli celog svog života. Ja znam da si ti do svog poslednjeg daha nosila mene u svom srcu ali taj poslednji dah si udahnula previše rano. Ostavila si svoje dete... samo
Prođem nekada po tvojim mailovima od pre par godina... i odzvanja mi tvoj glas u ušima i nasmeje me svaka tvoja rečenica... i gledam neke stare fotografije... i onda taj osmeh zameni bol... ta ista bol koju osećam već 5 godina.
Ne jenjava ona nikad, samo zaluta po ćoškovima sveta i dočeka me i stegne i drži. Umesto tvog zagrljaja.

Eto, nedostaješ mi mnogo, svakog dana, samo sam to htela da ti kažem.

tvoja Marina
 

Magija jednog sastanka

Pokušala sam nebrojeno puta da se ne zakikoćem kao šiparica na spomen njegovog imena u kancelariji ali ne uspeva mi.
Upoznala sam ga pre 2 godine kad su me odveli na sastanak sa njim i predstavili me kao support osobu za operacije. Taj sastanak sam provela gledajući u njega kao opijena. Upijala sam svaku njegovu reč i padala u potpuni zbun kad bi me nešto pitao. Njegovo nežno japansko dečačko lice sa dugim trepavicama i vitko telo sa neverovatnim držanjem me nije toliko opilo koliko način na koji on drži sve konce u svojim rukama i kako je u tom datom trenutku znao više o mom poslu nego ja sama.
Svaki naredni put sam bukvalno molila da me vode na sastanke sa njim. Upijala sam svaku reč iz njegovih mailova, rešavala svaki problem koji je mojim analitičarima a i njemu, kao klijentu kojeg sam ja podržavala, zadavao muke.
Crvenela sam kao jabuka ko god ga spomene. Ne želim da znam kako sam izgledala na sastancima. Šta god bi me pitao ja bih rekla "da, može, nema problema". Obećavala sam mu stvari koje su se činile nemogućim i sve završavala šta god bi me on zamolio.
Godinu dana moje "zaljubljenosti" u njega je rezultiralo time da operacije za Daimler Aziju i Australiju postanu potpuno stabilne. Više nije bilo nikakvih problema da se popravlja, sve je radilo kao švajcarski sat, sastanci su se proredili i moj život je postao dosadan.
Ja imam tu neverovatnu moć da onog trenutka kad izađem iz kancelarije moj mozak promeni stanicu. Kao oni stari radio prijemnici, samo se začuje ono šuštanje između stanica i krene "i vi što maštate o sreći..." Vrlo često imam problem da kada me pozovu iz kancelarije radi nekog problema, ja nemam pojima o čemu pričaju.
Tako je i sa njim. Kada bi izašla iz kancelarije potpuno bi ga zaboravila. Tu i tamo bi ga spomenula povezano za posao ali moje ponašanje van kancelarije kad pričam o njemu i moje ponašanje u kancelariji su potpuno različite priče.
On je i dalje glavnokomandujući kod Daimlera za sve naše operacije. Sad se čujemo skoro svaki dan i radimo na gomili projekata zajedno. Niko u kancelariji ga ne zove po imenu već ga svi zovu "Marinin dečko". 
Šefica je rekla da će narediti svakom klijentu da zaposli po jednog zgodnog Japanca da bi ja sve stabilizovala. To što je on zgodan, to mu je obaška. To što je on neverovatno pametan, upućen u sve, drži sve konce u rukama, povezuje sve konce neverovatnom brzinom, pita uvek prave stvari a u poslednje vreme meni pomaže postavljajući pitanja koja meni nikad ne bi palo na pamet da postavim. Iz svakog njegovog maila ja naučim nešto novo, svaki razgovor sa njim je otkrovenje... to je ono što ja volim kod njega.
I dalje izađem iz kancelarije i promenim stanicu. Ne pomislim na njega. Da li je to business crush?

Šta si ti kad nisi programer?

Procesi u nuklearnoj fizici su za mene mnogo jednostavniji nego da uzmem da napišem liniju koda. Nikad se nisam ni trudila da napišem liniju koda. Još uvek mešam aplikacije i baze podataka, ne znam tačno šta koji programski jezik radi i šta se za čega koristi. Dok sam bila na fakultetu napravila sam svoj website u html-u i od tog koda nisam daleko mrdnula. XML mi je odlično išao, imam 9ku iz tog ispita a sad ga jedva prepoznam.

Drugi problem koji imam je da slabo pamtim nazive stvari. Za mene su ikonice na mom desktopu ono sa kamionom (data mover), ono sa valjkom (SQL developer), ono sa dva pisma (WinSCP), ono što nikad neće da se otvori (App designer), šilja (crimson editor), komp (remote desktop), ono za upoređivanje koda... Dobro, stvari kao što su explorer, outlook, word, excel sam sa godinama zapamtila.

Ja sam diplomirani matematičar finansija. Verovatno jedna od retkih koja je diplomirala sa ocenom manjom od 10. U tom datom trenutku mi je samo bilo bitno da mama doživi moju diplomu. Doživela je i moj prvi posao u Centroproizvodu gde sam se 6 meseci smarala sa finansijskim izveštajima. Nažalost gomilu drugih stvari nije doživela.
Prebacili su me u IT na inicijativu mog tadašnjeg IT menadžera gde sam polako počela da ulazim u neki IT svet koji je daleko od programerskog.

Bavila sam se analizama podataka, Sharepoint serverom, administrirala sam Sharepoint, učila kolege kako da ga koriste, razvijala neke sitnice u infopathu (što opet nije bilo kodiranje), pripremala IT projekte, centralizovala dokumentaciju firme, uprostila procese magacinske dokumentacije zahvaljujući sharepointu.

U Symphony HRS sam došla kao poslednja glupača, bar su me svi tako gledali. Ništa mi nije bilo jasno. Nisam znala ni šta je outsourcing, ni payroll ni šta kod đavola oni tu rade. Za Oracle sam čula negde kroz maglu a za PeopleSoft nikad u životu nisam čula. Umesto da radim na projektu sa Srbijom, oni su me stavili da budem business analyst za najjačeg klijenta koji je imao gomilu problema. Taj klijent je srećan i zadovoljan našom uslugom već godinu i po dana.

Dve i po godine kasnije smatraju me najvećim stručnjakom za PeopleSoft u firmi od 1200 zaposlenih. Znam kako sistem diše, gde baguje, kakve gluposti zna da napravi. Smatraju me stručnjakom za payroll za veliki broj zemalja Azije i Evrope. Analiziram svaki detalj, tražim uvek na pravim mestima, setim se najmanjih stvari i  glavi držim sve što se dešavalo sa sistemom u poslednje dve godine. Čitam kod, znam gde napravi grešku pa pošaljem mojim programerima da to napišu kako treba. Zezam se sa dokumentacijom za development, analiziram, mislim, sklepam nove formule, nove elemete za izračunavanja... Radim na funkcionalnom razvoju, u tehnički razvoj samo gvirnem s vremena na vreme kad im treba neko objašnjenje ili kad stanu negde pa ne znaju da nastave. 

I dalje ne znam da napišem liniju koda, znam da pročitam, doduše, samo taj programski jezik koji Oracle PeopleSoft koristi. Mada, nisam sigurna ni da li je PL-SQL programski jezik.  Znam da pročitam kod koji koriste app engines, da nađem gde je ceo taj proces napravio kiks.

Nisam stručnjak. To je kao kad bi sebe nazvala stručnjakom za SAP posle 2 godine korišćenja. Posle 2 godine korišćenja excela možeš sebe da nazoveš stručnjakom ali ovo su mnogo kompleksniji sistemi. PeopleSoft je mnogo veći od onoga što ja znam i zato volim svoj posao. Svakog dana naletim na nešto novo, nešto što ranije nisam videla, nešto što me iznenadi. Kad PeopleSoft bude prestao da me iznenađuje, onda ću sebe smatrati stručnjakom.

I nisam programer al eto... radim u IT industriji. To zovu danas business analyst, ja to zovem, ona koja čisti sva sranja development tima. ;)

IT industrija u Srbiji iliti kako je Marina išla na razgovore za posao

Vratila sam se u Maleziju... da li sam pogrešila, ko će ga znati. Nisam ni razmišljala... otprilike da je prošlo 36 sati od momenta kad mi je Prem poslao porukicu da se vratim na svoju staru poziciju sa novim beneficijama do momenta kad sam počela da se pakujem.

Verovatno mi je dosadilo to što nijednoj kompaniji u Srbiji ne trebam i što sam 5 meseci išla od razgovora do razgovora gde su mi, na manje više lepši ili ružniji način, govorili da eto baš sad nemaju mesto za mene. Ne znam ni zašto sam tražila posao u Srbiji. Čitala sam bajke o IT industriji u Srbiji i mislila sam da ću i ja naći svoje mesto ali verovatno sam odavno trebala da prestanem da verujem u bajke.

Bila sam na razgovoru za posao u novosadskoj firmi koja se zove MI System. Prvo sam išla kod HR menadžerke na razgovor, pa nekoliko nedelja kasnije kod direktora pa nekoliko nedelja kasnije kod menadžera sa kojima bi trebalo da radim. Nakon toga su mi poslali zadatak da ga uradim. Na razgovoru za posao spomenuli da eto ja savršeno odgovaram njihovim potrebama i da je posao moj. Kad sam poslala odrađen zadatak, dve nedelje kasnije sam dobila "hvala ali eto mi smo se odlučili za nekog drugog" mail. Pritom je menadžerka sa kojom sam se dopisivala spomenula u mailu da su imali neviđen broj kandidata (što je potpuno kontradiktorno onom što mi je direktor rekao par nedelja ranije) i da su odabrali nekog drugog.

Kada sam joj poslala mail da je njihov pristup svemu nečuven ona mi je spomenula da bi ja trebalo da znam kako sve to ide pošto sam radila u inostranstvu. Nisam želela da joj odgovorim na taj mail... očigledno ona nikad nije ni zakoračila u poslovni svet van svoja četiri zida.  Iskreno ne preporučujem da im ikada pošaljete CV.

Na razgovoru za posao u čuvenoj firmi Nordeus koja je poznatija kao srpski google i ujedno najpoželjniji poslodavac u IT industriji u Srbiji pošto svi sede na poslu i igraju igrice koje ja ujedno baš i ne volem mnogo, gospođica koja me je intervjuisala nije prestajala da gleda u svoj komp i da kucka svaku moju reč. Da ne spominjem to da sam dobijala mailove od nje koji su bili na "ti". Na "ti" u poslovnom svetu se prelazi kad ja potpišem ugovor, sve ostalo je neprofesionalno po meni.

Njena pitanja su bila vezana za moj CV koji je detaljno napisan i koji sam joj ja samo prepričala i ona pogled uopšte nije dizala sa svog kompa. Ličila mi je na daktilografkinju i na istražnog sudiju u jednom. Prijatnije sam se osećala na sastanku sa glavonjama Daimlera u Holandiji gde smo išli kao na klanicu. Mislim da me je za sat vremena intervjua 2 puta pogledala i to preko svog monitora. Mi nismo razgovarale, ja sam odgovarala na pitanja. Devojka koja je došla posle nje da me testira je bila mnogo prijatnija ali sam ja tu već izgubila želju da radim u čuvenom Nordeusu.

Razgovor u VIP-u je bio mogu reći najprijatniji. Oni su kao iskusni, poslali na razgovor devojku iz HR-a i čoveka koji bi trebao da mi bude menadžer na poziciji za koju konkurišem. Mislim da smo i on i ja videli posle 15tak minuta da ja nisam za tu poziciju pa smo skratili intervju da ne bi gubili i moje i njihovo vreme. Njima je trebao programer, što ja nisam a s druge strane nisu napisali dobar opis posla u oglasu. Oboje veoma prijatni i veoma profesionalni i cene moje vreme a ne da me zovu da im dolazim 200 puta kao već pomenuta novosadska firma. Videla sam da su kasnije promenuli opis pozicije i oglasili je. Uče na greškama.

Telenor ima milion novih pozicija i od tog miliona ja imam iskustva i predispozicije za bar 10. Za svaku jednu sam vrlo uredno dobila odbijenicu u roku manjem od 24h tako da sam obećala sebi da neću više konkurisati kod njih. Imam utisak da čim vide moj CV imaju automatsko reject dugme. Tj, ni ne pogledaju mi CV.
Onda su zapošljavanje prebacili nekoj HR agenciji koja me je odmah pozvala na intervju ali je meni karta već bila bukirana.

U nekom momentu sam pila kafu sa Zoranom koja voli astrologiju i koja mi je pogledala u zvezde čim sam ja uzdahnula "Hoću li ikad naći posao?". Rekla je da će me bivši šef zvati vrlo uskoro da mi ponudi posao.
Ne verujem ja u to. Ja se ustvari plašim tih sranja... posebno odkad mi je telefon zazvonio da se vratim u Maleziju kratko nakon toga. 

Oće piški neće piški

Danas sam obukla majcu na duge rukave... odmah sam počela da razmišljam o tome da i dalje imam kartu za Maleziju.
Juče mi je bilo super u Novom Sadu sa društvom ... nisam ni pomislila na Maleziju
Prekjuče sam se dosađivala u Novom Sadu pošto je padala kiša i bilo je hladno ... razmišljala sam o Maleziji
Prošle nedelje sam se odlično provodila na beer festu i jebalo mi se za Maleziju
Prošle nedelje sam u toku nedelje dobila još jednu odbijenicu od domaćih firmi ... naravno da sam razmišljala o Maleziji
Pre par nedelja sam bila u Tunisu ... Malezija nema ni približno tako lepe plaže kao Tunis
Bila na par razgovora za posao... Svi zvuče totalno dosadni naspram onog u Maleziji
Kad teta počne da kuva ... koja budala bi mislila na Maleziju.
Srbija nema Nandos... ajd da ovo dodamo kao plus za Maleziju
U Srbiji se uvališ u stranku pa nađeš državni poso pa radiš od 12 do podne... u Maleziji je radno vreme od 9 do beskonačno.
Kući stalno ima neka posla... u Maleziji sam imala spremačicu
U Srbiji moram da gledam u oblake kad mogu da idem na bazen... u Maleziji svaka zgrada ima svoj bazen... i teretanu
Svi prijatelji su mi u Srbiji... sem onih koji su raspršeni po svetu

i tako dalje...

što bi moja draga italijanka rekla ... oće piški neće piški

Zasto ona ne moze da ide u banju?

Jelena Cubrilo je moja drugarica iz osnovne skole. Kao dete je imala nesrecu u kojoj su joj stradale obe noge. Nije zavrsila u invalidskim kolicima ali njeno kretanje je u velikoj meri otezano. Kroz celu osnovnu skolu ceo razred se uvek trudio oko nje i pomagali smo joj da se krece. Secam se kad je decko koji joj je najvise pomagao, pao 5. Razred, kakva panika je nastala oko toga ko ce joj pomagati.
Do svoje 18. Godine imala je pravo da o trosku drzave ide svake godine u banju a posle 18te samo ukoliko se operise. 2005godine je operisala levu nogu i imala je pravo na banju par godina.
Sada su lekari zakljucili da njoj banja ne pomaze i da ona vise nema prava na banju zbog svojih godina. Ne dozvoljavaju joj ni da ode licno na komisiju da bi mogla da im kaze da njoj u stvari banja mnogo pomaze i da se ona mnogo bolje oseca cele godine posle nekoliko nedelja terapije.
Ja se bas i ne razumem u celu proceduru ali ona kaze da sad po novom zakonu daju banju na osnovu sifri bolesti a ne pojedinca.... na njene sifre g80 i g 82 pise da nema prava jer oni smatraju da nema poboljsanja. Gde god je pitala samo je dobila negativne odgovore i sleganje ramenima. Posto nije baba od 65+ godina, nema banje za nju.
Ne trazimo pare za banju vec rupu u zakonu koja ce Jeleni dozvoliti da ode jednom godisnje u banju. Ja sam pravno nepismena pa mi treba pomoc.
Ukoliko su potrebni jos neki podaci slobodno me kontaktirajte.
Svaki dobronameran savet je dobrodosao :-)

Novi pogled na Tviter iliti kako je KiWebBiz ubio kikindsku dosadu

Kikinda je divna varoš, prosto magična ukoliko želite da pobegnete da usijanog beogradskog asfalta. Kikinda je tiha, mirna, usporena, uspavana. Ništa se pod plavim nebom ovde ne dešava. Eto, par godina unazad smo imali manifestaciju kikindsko leto gde se uvek nešto dešavalo... ili izložbe, predstave, prikazivanje filmova, pošto bioskop nemamo i mnogo zanimljivih stvari gde su i mladi i stari mogli da uživaju.
Kažu da ove godine nema para za tako nešto pa je Kikinda, i onako uspavana samo nastavila svoj dremež i nastavila da čeka neke bolje dane.
Pre par meseci vratila sam se u moju uspavanu varoš, nikako i da ostanem u njoj ali eto desilo se da ću celo leto da zveram okolo pa rekoh da vidim da li se nešto dešava.
Kad ono...
Tviter sam otvorila davno, verovatno u isto vreme kad i fb ali ga nisam nešto previše koristila. Nije mi bio zanimljiv. Neko je tu upleo prste i objasnio mi kako tviter radi i šta radi i ja sam počela da pratim ljude i da ga koristim efektivno.
Svi ti ljudi su mi bili zanimljivi i imali su ponešto zanimljivo da kažu. Nisam nikad imala prilike da ih upoznam s obzirom da nisam bila u državi.
Nego, da se ja vratim na uspavanu Kikindu.
Dani prolaze, ništa se ne dešava, pada kiša, ne mogu na bazen, ne pada kiša, idem na bazen, prošetam gradom, odem da se igram sa bratičinom, čitam knjigu, cunjam po netu, čitam tviter, čitam novine, ćaskam sa tetom, ćaskam sa drugarima, pijem kafu, uživam u prirodi, pomažem teti oko bašte... Mislim, posle užurbanog života kualalumpurskog, umirem od dosade.
I onda se tu neka ekipica koju znam sa tvitera setila da organizuju #kiwebbiz iliti dvodnevni seminar u Kikindi na temu socijalnih mreža i poslovne primene istih, i rekoh, da ne budem lenja kliknem na "prijavi se". Videla sam da će da učestvuju ljudi koje pratim već neko vreme na tviteru pa rekoh, što da ne. I ovako nemam ništ pametnije da radim. Reko mi je Bjuti da je ekipa "siroma" ali rekoh, batice, smrtno mi je dosadno.
Kikinda je za ta dva dana oživela. Pojavili su se neki zanimljivi ljudi, neki malo manje zanimljivi... naučila ponešto novo, smejala se, videla čak i neke nove stvari u samoj Kikindi, ćaskala sa ljudima, dobila knjigu na poklon, dobila par novih prijatelja na poklon, dobila par kvalitetnih ideja...
Kad sam ustala u ponedeljak tviter više nije bio isti... avatari su oživeli :)
Hvala svima koji su mi ulepšali ovaj vikend ... šaljem vam osmeh.

Why did I leave Symphony

For all of you out there who can't speak Serbian...

Since I came to the company I told Prem if he ever leaves me in front of Jack all alone I will leave the company... back then it was a joke and I didn't think I will ever end up in that position. :) Prem was always a wall behind whom I hide from Jack. Never liked the guy even he was always super nice to me. There was something about him that was bothering me but I couldn't explain what. The fact that he was unpredictable showed to be true in number of occasions.

I never though I will be promoted that fast and handling so much work...

Anyhow, Prem left and I ended up being all alone in front of Jack... and after 2 years Jack gave me nothing but disbelieve. I fixed social insurance calculation for client which was broken and wrong for 2 years back and he was like "how did you do it, what did you do there, who did you ask this, who did you ask that..." it was like I never done anything for the company and whatever I did everything was wrong even at the end it turned out to be completely correct and client came out quite happy with their April and May payroll.

Before Prem left, Jack offered me to transfer to London since I didn't like Malaysia that much... when Prem left that thing went up like thin air. After all of my persuations and discussions with him he said OK for London. We signed new contract for London and after my holidays I supposed to go to London and work from there as technical consultant and focus on support for a while more. When I left for holiday he send me this email with list of 60 CR's, SCR's and issues and he said it is all pending on me and he wants me to come back to KL since I didn't do this stuff, I didn't do transition (and there was no one to do transition to) and then after I finish those stuff we will discuss London all over again (perhaps). When I went trough the list, 4 of these CR's and SCRs were pending on me. Most of them were pending for Ops for testing since my team done everything. My team is damn hardworking and I would give my life for those kids.

So... that was the last drop... I didn't want to come back to KL because I knew London will never happen and KL sucks big-time and I already picked up all my stuff and terminated my apartment agreement in KL.

I didn't plan for this to happen but working with J&J is heavy as hell and I felt everything what I did in past 2 years was like nothing...I can't work without trust and I can't work when someone accuses me not to do my work. 

So... I'm sorry... I miss my job, I miss my team, I miss all of you guys because we worked so nice in past 2 years but world is small, we will meet again.

Kako se završila jedna Era

    Odavno nameravam da napišem blog o tome kako zašto kad i opet zašto pobogu sam dala otkaz u tako dobroj firmi gde su me tako dobro plaćali i još su teli u London da me vodu. Jeste, sve je to divno i krasno ali ne znate vi šta je Malezija. Svi vi što ste kanda svratili i kanda vam se svidela možete to fino da obrišete sebi o dupe i sve te divne raglednice isto takođe.
    Malezija je jedno veliko sranje od države i ljudi, ponavljam to po hiljaditi put i verovatno ću ponavljati do kraja svog života. Ko pregura dve godine i ostane normalan... ne vredi da objašnjavam.
Negde u Januaru sam ja odlučila da je meni dosta Malezije i da treba da idem malo u Evropu da oladim glavu. Dsedim kući me ne košta ništa  a svugde ima Wi-Fi moliću fino pa mogu da radim iz koje god vukojebine oću, da prostite. Pride ću imati fino društo koje će kojekuda da me vuče i da se zajebavamo kako god nam dune i tako ja lepo odem kod mog šefa Prema. Prem je jedan fin čovek koji nije mnogo mario za to što ja radim, nije pito ništa, nije zakerao, posle nekog određenog vremena našeg službovanja zajedno on je mene počeo da oslovljava sa "šefe" iako je situacija bila obrnuta i što se njegovog šefovanja tiče nit smo imali problema niti reči.
    Prem bez mnogo mozganja odobri moju suludu ideju ali tu se pojavi veliki debeli Šef zvani Džek, jer kako drugojačije može veliki debeli Šef i da se zove, jelte. Na tu moju divnu ideju koja je čak i mogla da mu smanji troškove budžeta on je rekao ne i ponudio poziciju u Londonu koja bi mu sjebala budžet jos 1600 funti mesečno pride na sve ovo što me plaća. Rekoh, kad si budala, onda dobro. Zašto se njemu nije svidela moja ideja da ja sedim u Srbiji i da radim, nikad neću saznati a iskreno, ni ne dotiče me previše. U međuvremenu je Prem dao otkaz i otišao iz firme i tu nastaje celo sranje. Moj omiljeni šef i moj zid između mene i debelog je otišao.
    Još kad sam došla u firmu ja sam rekla da kad dođem u situaciju da odgovaram lično debelom, ja ću pokupiti svoje stvari i otići iz firme. I to se i desilo. Trudila sam se par meseci ali sam naletela na zid nepoverenja i nepoštovanja onog što radim. Kao da sam prvi put došla u firmu i kao da nikad nisam ništa uradila za tu firmu. Već je tu meni počelo da kipi ali ajde, odoh na godišnji pa ću onda u London pa da vidimo kako će stvari dalje da teku.
     Nije mi se baš svidela cifra sa kojom smo baratali za London ali rekoh, neće mi ništa faliti da sedim malko kod Kraljice u komšiluku. Kanda možemo i čaj neki da sunemo kad ja bidnem imala cajtunga al teško.
    Nisam ni sletela kako treba već su počeli da me cimaju i zovu i da me dave sa milion pitanja kao da im nema života bez mene, bukvalno sam svaki dan godišnjeg odmora provodila na skajpu, telefonu, mailu i serverima i radila sam non stop. Kad nisam bila kući i kad bi me zvali ispalo bi opšti haos. 
    I onda je Džek poslao mail da zbog gomile nezavršenog posla moram da se vratim u KL i da ćemo posle razmatrati da li će se London desiti ili neće. Napisao je u tom mailu gospođici iz HRa da zaustavi svu papirologiju za London i da otkaže sve zakazano. Posao koji nisam završila je bilo 25 minuta na mailu i par sati sastančenja sa nekim ko će me zameniti. Šta reći... samo doviđenja gospodine Džek.

 
   
   

Zavadi pa zavladaj

Imam utisak da nikad neću prestati da pljujem po Maleziji. Ta zemlja se uvuče pod kožu kao rak i izjeda te sa svih strana i ne možeš tu gorčinu nikad da izbaciš. Malezija je kao kada dođete na ostrvo sa razglednice i shvatite da je neko to dobro odradio u fotoshopu i da ništa nije onakvo kako ste se nadali. Kao one futoške torte, spomenute od strane čuvenog Balaševića, malo više su dodali konzervansa.
Ja sam osoba koja ide u svet bez ikakvih očekivanja. Ne tražim mnogo. Par dobrih prijatelja, par zanimljivih mesta na koje možeš uvek da se vraćaš, par interesantnih stvari koje možeš da radiš uvek i ispočetka.
Vidite, u Maleziji kad uradite jednu zanimljivu stvar, to posle nije više zanimljivo i ne radi ti se to opet. Kad odete na neko mesto, to mesto posle nije više zanimljivo i ne zeliš ponovo da odeš na to mesto. Ta mesta postanu samo dobra mesta da zbrišeš iz ludila i betona Kuala Lumpura, da pustiš mozak na pašu, da popiješ po koju sa ekipom ali to je to. Nema ništa više zanimljivo tu. Par dobrih prijatelja tu i tamo...
Već nedeljama razmišljam o tome da pitam šefa da me pusti da idem kući, da radim od kuće. Doduše morala bi da krenem da radim od 5 ujtru ali mislim da bi i to lakše podnela samo da sam negde blizu ljudi koji me stvarno vole i poštuju. Svakog ponedeljka gledam nove fotografije svojih prijatelja kako su otišli na pešačenje ili su otišli na neku planinu ili su se zaputili u Skoplje za novu godinu ili su pomagali jedni drugima da se neka kuća omalteriše i sredi ili su samo sedeli i ćaskali i smejali se onako kako samo oni to umeju uz neko pentranje po Kalemegdanu ili Petrovaradinu... U Kuala Lumpuru svaki ponedeljak izlaze iste fotografije... ljudi koji su vikend proveli u kafani.
I tako ta moja misao mene izjeda već danima, kao mali crv buši mi mozak, svrbi, grebe. Okrećem se oko sebe u kancelariji i samo želim da vrištim, da se izderem na sve njih... a ni krivi ni dužni. Oni su u stvari najbolji i najpametniji Maležani koje poznajem. Sve ljude koje sam upoznala van kancelarije su čemer i jad i ne sećam se kada sam sa nekim prozborila kvalitetnu van kancelarije.
"Možemo li da razgovaramo?"
Nema odgovora.
Prošetam po kancelariji i vidim da se je šef zauzet. Vraćam se na svoje mesto sa još većom željom da vrištim. U tom trenu dolazi Bjutenon online. Kog đavola mi je poslao poruku... ah da, hteo je da predpremijerno pročitam tekst o Skoplju. Tu sam se raspilavila i rekla mu kako mi svi nedostaju i kako ću poludeti ovde.
"I ti nama nedostaješ, stalno te spominjemo kad smo zajedno"
Tu krenem da se raspadam ... uvaljujem se u stolicu, dižem glavu, vidim da šef ima sekund slobodno...
"Oću da idem kući"
"Dobro, vidimo se sutra". Verovatno sam bazdila na alkohol od sinoćne kompanijske proslave.
"Ne, kući kući... u Srbiju"
Gledam kako ga obliva hladan znoj i kako mu se usta blago krive u omanji šlog.
"Ma ne dajem otkaz čoveče, hoću da radim od kuće"
Usta se vraćaju u prvobitni položaj.
"Jel ti ovde u Maleziji imaš prijatelje sa kojima se stalno svađaš ili šta je u pitanju?"
Ne znam zašto ali moj šef konstantno pokušava da pronađe razlog moje neopisive mržnje prema Maleziji. Stalno me ispituje oko gluposti i to je jedina stvar koju mu konstantno lažem. Jednostavno, nema potrebe da on zna sve o meni.
Dijalog zaraćenih strana je trajao neko vreme, rekao je da se slaže, da je to potpuno izvodljivo, brinuo se za brzinu internet konekcije u Srbiji, da mora da porazgovara sa glavnokomandujućim o tome ... kako god, ja sam kartu već kupila...  a on ne može da priušti da me izgubi...