Friends for life

Pre 2 dana je bio mamin rođendan. Preplakala sam jutro, jedva sam otišla na posao, nisam pričala ni sa kim. Moj tim je video da nešto nije u redu pa me nisu ni pitali ništa. Ne prođe dan da ne pomislim na nju i šta bi ona rekla na neke moje životne situacije, na neke moje probleme. To mi valjda najviše nedostaje, da pričam sa njom i da čujem njeno mišljenje o svemu...
Decembar mi je posebno težak. Prvo dođe njen rođendan pa onda nedelju dana kasnije dan njene smrti. Sve se tako skupilo odjednom. Možda je tako bolje, sve pregrmim odjednom i život ide dalje.
Postoje ljudi u mom životu sa kojima ne pričam mnogo, sa kojima se ne čujem često ali znam da stalno mislimo jedni na druge. Ti ljudi uvek znaju kada me nešto tišti, kada me boli, uvek znaju kada treba da me pozovu ili napišu mail. Ponekad pomislim da smo povezani nevidljivim nitima i da samo treba da cimnem kada mi trebaju.
Buba ili Bubili kako je moja Radmila zvala mi je prijatelj od kad znam za sebe. Upoznale smo se 1. septembra 1989 iliti prvog dana prvog razreda osnovne škole i od onda nas povezuju te neke niti gde god da smo. Shvatam to tek sad kad smo starije i kad smo daleko jedna od druge.
Zajedničkim snagama smo prepisivale istoriju na testovima, zajedno učile za prijemni za srednju školu, zajedno pisale pismene zadatke iz matiša ostatku razreda. Ona je otišla u srednju školu u Futog i nenormalno mi je nedostajala na početku ali nekako se živ čovek na sve navikne. Tu su bila ona dobra stara pisma koja smo pisale jedna drugoj, poneki telefonski poziv, vikendi...
Studiranje nas je ponovo spojilo mada smo retko imale vremena jedna za drugu ali kad bi našle vremena to bi bio ceo dan.
Nas dve smo uvek imale o čemu da pričamo i naši razgovori su se uvek nastavljali kao da smo juče pile kafu zajedno. Ona nikad nije razumela moje integrale niti ja njene bubice ali smo uvek imale strpljenja da slušamo jedna drugu dok kukamo o ispitima. Ja sam se naslušala gomile priča o ljudima koje nikad nisam upoznala i te priče mi nikad nisu bile dosadne. Obično kad neko krene da mi priča o ljudima koje ne znam ja ih blago izignorišem. Ona zna sve o mojim prijateljima a nikad ih nije upoznala.
Menjali su se gradovi i predeli u mom životu, menjala su se mesta i lica, ulice, stanovi, prijatelji, neprijatelji. Menjala su se godišnja doba, slike, ljudi, ... Bubili je uvek ostala ista i najdraža...
Pre dva dana je bio mamin rođendan. Preplakala sam jutro, jedva sam otišla na posao, nisam pričala ni sa kim. I onda, na kraju dana sam plakala od sreće. Valjda sam nesvesno cimnula nit i ona je to tamo negde u svojoj podsvesti osetila. Dobila sam mail od Bubili... kaže da je naručila rodu za Jul :)

The bridge on Drina i japanski izveštaji

Navrzla sam se da kupim par dobrih srpskih knjiga za moj tim...Krenuli su puno da se raspituju o Srbiji, knjigama, filmovima pa pošto sam ih okskrbila svim bitnim filmovima jugoslovenske i srpske kinematografije sledeće dolaze na red knjige... Rekoh ajd da se prošetam po knjižarama pa ako nema kupiću preko ebay ili amazona. 

 Ulazim u knjižaru i odem na information desk.

Me: Do you maybe have "The bridge on Drina"? It is quite old book so I don't think you have it, I just want to check. 

Sales person: Wait just a second miss, I will check for you... Ivo Andric? Nobel prize winner? 

Me: Gledam ga sumnjičavo, govorim sebi da je studirao sa bosancima i odgovaram "Yeeeeesss".

Krenula da mu zavirujem preko saltera da vidim kakva mu je to baza kad sve zna... Kad ono samo lista knjiga i pisaca... I dalje ga gledam sumnjičavo

Sales person: Oh, I'm really sorry miss, we don't have it but if you want we can order it for you and it will arrive in 2 weeks. Would you like it in English or Serbian? Or some other language? The delivery is free and when they arrive we will give you a call.

Padam u nesvest... konacno nesto funkcionise u ovoj drzavi :D

Od silnog uzbuđenja nisam ni naručila knjige... rekoh idem kući da donesem spisak knjiga koje treba da mi naručite. :D

 Ali zato sam sat vremena pre toga 5 puta objasnjavala sefu i kolegi sta je problem sa jebenim japanskim izvestajima i kako cemo taj problem da resimo.

Malezijo zemljo magaradi

Imam utisak da vređam magarce ovim naslovom, oni su ipak samo životinje a Malajce smatraju ljudima. Verovatno je neko u svojim istorijskim spisima pogrešio u rečenici i nazvao ih ljudima. Da, oni liče na ljude, ponekad. Uglavnom liče na majmune ili kad se ugoje, na prasiće. Nivo inteligencije prosečnog državljanina Malezije ne prelazi 100, ne tvrdim da je ovo statustički podatak već samo podatak iz mog zapažanja s obzirom da radim sa puno njih. Kao što rekoh ranije, Malezija je mešavina 3 nacije Malajaca, Kineza i Indijaca. Ovde ću spominjati samo Malajce pošto je njih najviše i pošto sam ja imala tu nesreću da mi ceo tim od 8 ljudi budu Malajci.
Dva člana mog tima neću nikako spominjati pošto su oni u onom retkom procentu sa nivoom inteligencije preko 100 i radnim navikama jednog Japanca. Oni su mi odmor za dušu i uvek pomoć kad god mi zatreba.
U sredu se jedan član mog tima nije pojavio. Zvaćemo ga H. H mi je poslao poruku oko 8:30 da je imao saobraćajnu nesreću i da neće doći na posao tog dana. Pitala sam ga da li je dobro, da li je povređen i on je rekao da je sve u redu samo je njegov motor slomljen. Rekla sam mu da ostavi motor kod majstora i da dođe na posao ako se dobro oseća. Rekao je u redu. Ceo dan se nije pojavio.
Sutra dan sam mu tražila policijski izveštaj o nesreći s obzirom da to što mu se desilo se klasifikuje kao emergency leave pa da sve to propisno zavedemo. Rekao mi je da nema policijski izveštaj pošto se nije sudario sa nekim drugim već je sam imao nesreću... posle mog detaljnog ispitivanja došli smo do zaključka da je njemu pukla guma na motoru i da zbog toga ceo dan nije došao na posao. Kad sam ga pitala da li zna da koristi gradski prevoz odgovorio mi je sasvim ozbiljno "Ne". Niti je želeo da se potrudi da koristi gradski prevoz, jer, Bože moj, on je Malajac, njega država štiti. Ako mu ja dam otkaz on će sutradan naći drugi posao, još bolji i plaćeniji i niko ga neće pitati zašto je ostavio prethodni posao. To nije slučaj sa Kinezima i Indijcima.
Pre par dana sam poslala A spisak zadataka koje treba da obavi ove nedelje. U ponedeljak i utorak je radila jedan zadatak koji je bio da sliku koja je u pozadini rtf dokumenta ukloni i da stavi novu sliku i nacentrira prema dokumentu. U utorak posle radnih sati kad sam testirala njeno umetničko dostignuće uzela sam i uradila to sama za 15 minuta. U sredu sam joj dala drugi zadatak pošto je celo prepodne sedela sa rukama ispod guzice i nije joj ni palo na pamet da pogleda listu koju sam joj u ponedeljak dala. Kada sam joj prosledila listu opet i dala novi zadatak, provela je celo popodne buljeći u jedan broj koji ustvari nije taj broj već mi treba da napravimo formulu koja će računati taj broj pošto taj broj nije isti za sve zaposlene već zavisi od broja radnih sati. Celo poslepodne mozganja i ja sam dobila kao rešenje novu formulu Basic salary/1508. Posle toga sam provela 30 minuta objašnjavajući joj šta je varijabla... a ona je završila IT.
G već dva meseca razvija novi izveštaj. Za njega je već dokazano da nije mnogo glup samo je lenj. Njemu treba glavnokomandujući da podvikne i onda sve bude gotovo za 2 dana.
K već mesec i po dana gleda u kod, ništa ne razume, samo radi copy/paste i onda predamnom krene da mozga zašto sad taj kod ne radi a u jednom redu koda je spojio 3 iste tabele...

I lenji i glupi... ima li šta gore?

Malezija nema oktobar

Jednom prilikom sam, ne znam ni ja iz kojih razloga, krenula u Sarajevo u sred oktobra i blesava kao što jesam, krenem lagano stopom. Valjda sam bila student pa sam imala svo vreme na svetu i bila bezbrižna misleći da ću još dugo imati sve što mi je u tom trenu trebalo. Da, bio je to jedan sunčani, miholjski oktobar sa krezubim suncem i hladnim noćima. Jedan od onih gde lagano izvadiš jorgan iz ormara, istreseš miris naftalina iz njega i ogrneš se noću a ujtru se budiš preznojan. Ne znam zašto sam krenula u Sarajevo... da li da popijem kafu sa Anom ili da pojedem ćevape ili da se vidim sa Goranom koji uvek grdi vreme u Sarajevu i priča o svom sunčanom Mostaru ili možda na još jednu od Hamzinih DJ noći... stvarno ne znam. Za Sarajevo ti manje više ni ne treba razlog da se zaputiš, ono te uvek zove k sebi.
Bio je to taj oktobar kad je lišće počelo da menja boje pa je Romanija bila obojena kao dečji crtež. Sve nijanse žute, zelene, braonkaste, narandžaste su bile tu. Još uvek je svo lišće stajalo na drveću i lagano se njihalo na vetru. Prolazila sam kroz Han Pijesak pa mi je moj vozač, dečko od svojih 30-tak godina koji igrom slučaja poznaje moje drugarice iz srednje škole rekao:
"Znaš, Han Pijesak ima dva godišnja doba, zimu sa snegom i zimu bez snega"
Slatko me je nasmejao i zaustavio se da otvorim vrata. Bilo je tačno to što je rekao. Miris jagnjetine ispunio je moje nozdrve a tu je odmah stigla i kafa, sa rahatlukom. Topao hleb se pušio na stolu, kajmak i ajvar su stajali u drvenim činijicama na stolu sa kariranim stolnjakom i limenom pikslom. I sve je nekako bilo nasmejano.
Neka sitna kišica je rominjala sve do Drine a ona onako široka kod Zvornika bila je obavijena beličastom izmaglicom. Kad sam prešla most, pokupila me je starija gospođa koja je imala pun auto dunja koje su mirisale božanstveno. Krenula je kod svoje prijateljice da prave slatko tokom vikenda. Lešnica je mirisala na kestenje ali već tamo je bilo mračno i poprilično kasno... da li što sam kasno krenula iz Sarajeva ili što sam pila kafu sa onim momkom... ko će ga znati. 
Stariji gospodin u velikom automobilu sa kožnim sedištima je krenuo kod svoje ćerke u Novi Sad za njen rodjendan. Ona je mojih godina pa mu je bilo žao da me ostavi na putu. Sava je tiho prolazila ispod Šabačkog mosta i presijavala se od svetiljki, Srem je već utihnuo u san a liman je bio prazan i uspavan kad sam u 2 ujtru izašla iz njegovih kola.
Oko mojih nogu vrtelo se lišće i šuštalo kao da pevuši neku tihu jesenju baladu, kao da mi priča kako jesen može da bude lepa. Limanski park se lagano njihao pod dunavskim vetrovima.
Uvukla sam se pod jorgan, isti onaj sa početka priče i zaspala kao dete posle celodnevnog trčkaranja.

Pomislila sam kako sam se smrzla i kako ova jesen nije ni za đavola.

Da mi je tad neko rekao da će mi nedostajati oktobar....

Malezija part 3 ili kako se izgubiti u vremenu i postati rasista

Malezija ima 28 miliona ljudi i u tih 28 miliona spojeno je 3 velike nacije: Malajci, Kinezi i Indijci. Kad ih pogledate, rekli bi da ove tri nacije žive u sreći i blagostanju ali kad samo malo zagrebete ispod površine shvatićete da je ovo zemlja sa ogromnim procentom rasista. Retki su slučajevi kada ćete videti da se Kinezi druže sa Indijcima ili Malajcima i obrnuto. Svi se drže svojih i svi jako ne vole one druge. Malajci su po rođenju Muslimani i nemaju nikakvu opciju promene religije jer na samu pomisao na to negine im šerijatski sud. Ukoliko neko sastrane želi da sklopi brak sa Malajkom ili Malajcem, promena religije ti negine.Isto važi ako se upetljaš sa bilo kojom drugom islamskom nacijom. Ako se ja spetljam sa nekim Omancem i odlučim da se udam za njega, ukoliko ne pređem u Islam, naš brak u Maleziji se neće važiti.
Malajci su poprilično lenji i treba im uvek neko da ih kontroliše. Državne firme upošljavaju samo Malajce. Indijci i Kinezi nisu poželjni iako su oni rođeni i odrasli tu i imaju maležansko državljanstvo. Država sve pruža Malajcima. Dozvoljava im da žive sa gomilom kredita, da bankrotiraju, daje im stipendije za studije u inostranstvu, daje im popuste povlastice dok Kinezi i Indijci kao "ravnopravni" članovi društva ne uživaju te beneficije. Sama država je rasista prema svojim građanima pa uopšte nije čudno to što su oni postali rasisti jedni prema drugima.
Ukoliko nikada niste bili rasista, Malezija je odlična država da postanete. Vrlo brzo ćete shvatiti da Indijci izgledaju gore od naših cigana i da zog boje kože stalno izgledaju kao da su prljavi. Kinezi će početi da vas nerviraju sa svojom bahatošću a Malajci kao pobožni Muslimani koji bi trebalo da budu čisti pokazaće vam kako su ustvari aljkavi, prljavi i kako ne znaju apsolutno ništa o svojoj religiji a guraju se kao da su svu pamet sveta popili.
Zahvaljujući CS-u susrela sam gomilu ljudi u Maleziji svih rasa, boja kože, mirisa. Družila sam se sa svima njima, čula gomilu priča, videla hiljadu boja ali posle godinu i po dana života ovde ja i dalje nemam prijatelja lokalca. Moji prijatelji su Srbi, Italijani, Hrvati, Poljaci, Španci, Egipćani, Nigerijci, Tanzanijci... ali među lokalcima nisam mogla da pronađem osobu koja bi razumela moj smisao za humor ili sa kojom mogu da se udubim u neki razgovor i naučim nešto novo. Eto, moje sasvim jednostavno pitanje, gde da vodim svoje goste na day trip van Kuala Lumpura je ostalo bez odgovora.
Prošle nedelje smo se Mali i ja vozikali po Cyberiji i Putrajayi sa Pe, Damom i Yakubom koji su došli iz Australije i Indonezije da me vide pa se svi zadesili u isto vreme. I dok su oni dremali na zadnjem sedištu prošli smo pored zgrade gde sam ja bila na razgovoru za posao. Prekoputa je nikla nova zgrada koje se ja ne sećam uopšte da je bila u izgradnji kad sam ja svraćala u taj deo grada. U globalu, nisam mogla da se setim kada sam bila tu. Vreme u Maleziji je cele godine isto. Da li padne kiša ili ne u toku nedelje to nije toliko bitno. Temperatura se ne spušta ispod 26 stepeni a ne prelazi 33 stepena preko dana. Vlažnost je uvek ista, ogromna. Ovde nema proleća, jeseni, leta i zime. Stalno je sve isto. Nemaš nikakvu odrednicu prema kojoj meriš vreme. Dani teku isto.
I onda u jednom trenutku shvatiš da moraš da pobegneš... negde gde ima jeseni i zime i proleća... inače ostaješ zauvek zarobljen u vremenu.
Razmišljam o Južnoj Americi :)

HR menadžerke

Nikad mi nije bila potpuno jasna ta pojava HR službe i njihove ukloge u odabiru kandidata. Meni je uvek to izgledalo kao gubljenje vremena što moram da idem na razgovor za posao 3 puta i od toga je samo jedan konstruktivan. Obično je konstruktivan taj razgovor gde ti ustvari pričaš sa svojim budućim šefom. On ili ona znaju šta im treba i vide koliko ti možeš da naučiš ukoliko neke stvari povezane za taj posao ne znaš. Razumem ja da se nas 1000 prijavi za neki posao ali selekcija vrlo lako može da se odradi preko telefona u par kratkih rečenica. Evo, skidam kapu gospođici Ječmenica koja mi je zakazala intervju preko Skajpa da ne dolazim u Beograd bez preke potrebe dok sam bila kući.
Današnje tehnologije dozvoljavaju više nego što ljudi mogu i da zamisle a dobar HR menadžer može da donese zaključak o nekom kandidatu na osnovu samo nekoliko rečenica.
Od kad sam počela da radim uvek sam naletala na neke HR menadžere kojima tu nije bilo mesto niti su bili iole sposobni za tu poziciju. Gospodža Silvana Đurčević je pre privatizacije Centroproizvoda bila pakerka u proizvodnji. Kad je njen muž sredio privatizaciju firme Darku Bajčetiću ona je brže bolje prešla u administraciju, zatim jako brzo zahvaljujući svojoj prirodnoj intelihenciji završila Višu poslovnu školu i postala direktor HR-a. Verovatno bi ona bila dobar HR menadžer da se nije izdigla visoko i umislila da je najpametnija i najbitnija u firmi... ali šta očekivati od žene koja je bila pakerka. Kad imaš pametnog i obrazovanog čoveka koji krene od najniže lestvice i dospe do direktorskog mesta onda je takav čovek pravi direktor i lider... opet pričam o Peđi Bojoviću :)
Sve u svemu desilo mi se par puta da sam nagazila gospodžu Silvanu ali nije imala dobar razlog da me šutne iz CP-a a sad sam nagazila i trenutnu HR menadžerku... i to dvaput ove nedelje. Gospodžica Litvanka je došla u firmu mesec dana pre mene da bude HR trener ali je u tom datom trenutku tadašnji HR menadžer dao otkaz i ona je odmah postavljena na to mesto. Sa svojih 27 godina ne verujem da je iskustvo uradilo plodom, pre bih rekla da su njene velike sise i mogućnost širenja nogu obavile posao. Kasnije, na nekim kompanijskim večerama kad bi se glavnokomandujući napio sve je to tako izgledalo logično.
Dobijem ja unapređenje 1. aprila u Team Lidera i posle mesec dana cenjkanja sa šefom za platu, konačno dođemo na neku cifru, rukujemo se i završimo posao. Naravno sve to posle ide u ruke superspretnosonične i drage nam HR menađerke. Ne kažem ja da je ona loša, nas dve se lepo slažemo, sve što mi zatreba ona završi ali ... Dobijem ja kovertu sa novom platom kad ono cifra 100$ niža od dogovorene. Odem kod šefa bacim mu papir u facu pitam šta je to... šef gleda pa kaže "nismo se ovako dogovorili zar ne?". Odvede me kod menađerke i ona krene svoj HR posao. Znaš draga, mi smo gledali koliko ti imaš godina PS iskustva, pa ti nemaš toliko kao ostali, bla bla bla... osećam kako mi mozak gori i kako moja inteligencija kleči i biva bičevana njenim jeftinim izjavama. Ok, fala lepo na objašnjenjima, ovo nije fer ali nema veze.
Ne budem ja lenja, odem sutra nazad kod šefa i ni 5 ni 6 kažem mu kako mi je ova uvredila inteligenciju sa svojim izjavama i kako će mnogo više da ga košta ako ja odem na šta je on samo odgovorio "znam". Poslala sam jedan mnogo fini mail mom šefu koji je on prosledio velikom debelom šefu. Sledećeg dana dogovorena cifra je bila odobrena. Moje iskustvo u PS-u je mala maca prema tome koliko ja pružam firmi i koliko vredim. E, tu sam ja očepila dragu nam menađerku klapa 1.
Pre nekog vremena sam dala svom šefu CV mog drugara i rekla mu "zaposli ga, dobićeš još jednu pametnu budalu a takvi ljudi ti trebaju". Šef je rekao "dobro". Moj šef obožava da priča... on bi pričao danima, mesecima. Samnom se to sve svede na par jednostavnih rečenica kojima se nas dvoje savršeno razmumemo. Jednom prilikom sam mu rekla da ne gubi moje i svoje vreme sa dugim uvodima već da mi naše diskusije svede na par rečenica jer nema potrebe da nas dvoje gubimo vreme na nebitne stvari. Od onda mi naše sastanke zavšavamo za 5 minuta i sve se završi konstruktivno.
Došao moj drugar na intervju kod menadžerkonog pulena koji svojom fenomenalnom intelihencijom pleni sve nas u firmi. S obzirom da sam ga istrenirala, drugar je rekao sve što je pulen želeo da čuje i rekoše mu da će biti pozvan na sledeći intervju odmah sledeće nedelje. U međuvremenu se izdešavalo sve šta se izdešavalo sa mojom platom i moj drugar je dobio mail sledeće sadržine:
"Poštovani gospodine drugar,
trenutno radimo restrukturu pa će vaš sledeći intervju biti odložen do daljnjeg

Vaš,  menadžerkin Pulen"

"Šefe, pulen opet odlučuje u tvoje ime, takav i takav mail je poslao mom drugaru. Znači nikad ga neće zvati jel da?"


Sinoć stiže mail od menadžerke pulenu a ja u cc
"Dragi moj pulenu,

jel si ti razgovarao vec sa drugarom? Molim te zakaži sledeći intervju za mene i šefa pošto imamo projekat na kojem bi drugar mogao da radi.
Tvoja menađerka"

Jebala sam ježa u leđa jel da? Ili sam samo postala bitnija od HR menadžerke... doduše dođe na isto :)



**** nisam nepismena samo volim da pišem gospodža, menađerka, intelihencija i sve varijacije na temu. :)

Onda kad svratiš kući na kafu

Rasprodaja Malezija airlines-a je došla kao budali šamar do najlepšeg grada na svetu pa sam brže bolje otrčala kod šefice da mi kupi kartu. Kad sam došla u Maleziju limitirala sam račun na 2000RM pa mi kupovina karte uvek predstavlja problem. Karta je bila pišljivih 2200RM, let direktan, destinacija Istanbul. Ko bi mogao išta bolje da poželi. Ako ne nađem kartu do Beograda lepo ću ostati u Istanbulu, neće mi ništa faliti... jedino što će tetka da zove Interpol da me dovlači kući.
Istanbul je uvek bio naša prestonica, naš dom, grad koji nikoga nije ostavio ravnodušnim, grad u koji smo se uvek vraćali po nekoliko puta godišnje i uvek gledali da nas put nekako nanese tamo. Istanbul ima sve. Miris Bosfora, dva sveta spojena mostom, uske uličice, brda sa fenomenalnim pogledom na more, kebabe, mantije, džamije, crkve, kule, noćni život... Istanbul je košnica koja nikad ne spava. Uvek su mi se košnice gadile i nisam volela velike gradove ali Istanbul je drugačiji... nekako sa dušom.
Sedela sam na aerodromu tog 2. juna kad je stjuardesa došla po mene da me pita da li ja letim sa njima. Pogledala sam je kao dete kojem su upravo uzeli najomiljeniju igračku, kao da mi je srce slomljeno na hiljadu komada i rekla sam joj "pa, ako moram". Nisam sačekala da kaže da ne moram. Ustala sam i krenula prema toj čeličnoj ptici koja me je vratila u realnost.
Omiljeni i jedini muškarac u mom životu i očinska figura je moj teča. Moj biološki otac nikad nije ni ušao u moj život tako da sam se uvek oslanjala na teču. On je uvek bio tu i da me prekori i da me nagradi i nikad nije pravio razliku između mene i svoje dece. Na žalost, teča je doživeo infrakt par dana pre mog dolaska. Na sreću, sve je to dobro pregurao i morao je da leži kući i odmara dok čeka operaciju u Kamenici tako da sam imala vremena na pretek da ćaskam sa njim. Toliko mi je prijalo da provodim vreme sa njim da smo zajedno gledali odbojku, tenis pa čak i fudbal koji ja jako ne volim. Više sam ja gledala u komp nego u fudbal ali bila sam tu blizu njega.
Ana me je sačekala u Sarajevu sa flašom pelina, da ne dangubimo. Dok sam polupijana ujtru pokušavala da shvatim odakle dolazi zvuk mog telefona, jebala sam sve po spisku onom ko zove. "Došla si jedan dan u Sarajevo i ti spavaš ajde diži se, vodim te na doručak". U tom datom trenutku sam htela da ubijem Nedima i da mu satrem svo potomstvo ali kad sam ga videla sve se to istopilo. Uzduž i popreko smo izogovarali firmu u Maleziji u kojoj smo zajedno radili neko vreme, spomenuli ekipu, neka mesta po KL-u, popili kaficu i otišli svojim putem. Ana i ja smo uživale u sunčanom danu, prošvrljale se po Sarajevu, svratile na Ilidžu, jele ćevape, baklave, išle na salsu i rastale se ranom zorom kao da ćemo se sutra opet videti. Ana je jedna od onih devojaka koja mi se uvek čini bliskom ma koliko daleko bile.
Oštar planinski vazduh nije skidao osmehe sa lica mojih prijatelja, ljudi koji su mi toliko nedostajali. Ti ljudi imaju one iskrene osmehe, iskrene zagrljaje, večne priče, doživljaje, kilometre putničkog staža, svetske bore i osmehe. Ta grupa neverovatno inteligentnih ljudi me je ispunila više od 220 miliona indonežana i 24 miliona malezijaca zajedno. Preplitanje reči, smeh, neke nove priče, neke stare, sve je to leglo na moje srce kao najlepši melem. Neke od tih ljudi znam godinama, neke sam imala utisak da znam godinama. Uz tihu vatru, nešto rakije i pasulj koji se lagano krčkao sve je izgledalo tako jednostavno.
Tog vikenda na planini sam znala da će biti jako teško da odem nazad.
Tada sam znala, da će svaki sledeći put kad svratim kući na kafu biti kao so na ranu.

Sloba i Dado su mi mahali na aerodromu. Rekla sam im da odu jer nisam htela da vide te suze koje su krenule... gledala sam kako se spuštaju niz stepenište aerodroma i za njima su se spustile i suze.
Jedna sredovečna žena koja se spremala za Frankfurt me je gledala i izustila uz uzdah "težak je taj gastarbajsterski život".