Why did I leave Symphony

For all of you out there who can't speak Serbian...

Since I came to the company I told Prem if he ever leaves me in front of Jack all alone I will leave the company... back then it was a joke and I didn't think I will ever end up in that position. :) Prem was always a wall behind whom I hide from Jack. Never liked the guy even he was always super nice to me. There was something about him that was bothering me but I couldn't explain what. The fact that he was unpredictable showed to be true in number of occasions.

I never though I will be promoted that fast and handling so much work...

Anyhow, Prem left and I ended up being all alone in front of Jack... and after 2 years Jack gave me nothing but disbelieve. I fixed social insurance calculation for client which was broken and wrong for 2 years back and he was like "how did you do it, what did you do there, who did you ask this, who did you ask that..." it was like I never done anything for the company and whatever I did everything was wrong even at the end it turned out to be completely correct and client came out quite happy with their April and May payroll.

Before Prem left, Jack offered me to transfer to London since I didn't like Malaysia that much... when Prem left that thing went up like thin air. After all of my persuations and discussions with him he said OK for London. We signed new contract for London and after my holidays I supposed to go to London and work from there as technical consultant and focus on support for a while more. When I left for holiday he send me this email with list of 60 CR's, SCR's and issues and he said it is all pending on me and he wants me to come back to KL since I didn't do this stuff, I didn't do transition (and there was no one to do transition to) and then after I finish those stuff we will discuss London all over again (perhaps). When I went trough the list, 4 of these CR's and SCRs were pending on me. Most of them were pending for Ops for testing since my team done everything. My team is damn hardworking and I would give my life for those kids.

So... that was the last drop... I didn't want to come back to KL because I knew London will never happen and KL sucks big-time and I already picked up all my stuff and terminated my apartment agreement in KL.

I didn't plan for this to happen but working with J&J is heavy as hell and I felt everything what I did in past 2 years was like nothing...I can't work without trust and I can't work when someone accuses me not to do my work. 

So... I'm sorry... I miss my job, I miss my team, I miss all of you guys because we worked so nice in past 2 years but world is small, we will meet again.

Kako se završila jedna Era

    Odavno nameravam da napišem blog o tome kako zašto kad i opet zašto pobogu sam dala otkaz u tako dobroj firmi gde su me tako dobro plaćali i još su teli u London da me vodu. Jeste, sve je to divno i krasno ali ne znate vi šta je Malezija. Svi vi što ste kanda svratili i kanda vam se svidela možete to fino da obrišete sebi o dupe i sve te divne raglednice isto takođe.
    Malezija je jedno veliko sranje od države i ljudi, ponavljam to po hiljaditi put i verovatno ću ponavljati do kraja svog života. Ko pregura dve godine i ostane normalan... ne vredi da objašnjavam.
Negde u Januaru sam ja odlučila da je meni dosta Malezije i da treba da idem malo u Evropu da oladim glavu. Dsedim kući me ne košta ništa  a svugde ima Wi-Fi moliću fino pa mogu da radim iz koje god vukojebine oću, da prostite. Pride ću imati fino društo koje će kojekuda da me vuče i da se zajebavamo kako god nam dune i tako ja lepo odem kod mog šefa Prema. Prem je jedan fin čovek koji nije mnogo mario za to što ja radim, nije pito ništa, nije zakerao, posle nekog određenog vremena našeg službovanja zajedno on je mene počeo da oslovljava sa "šefe" iako je situacija bila obrnuta i što se njegovog šefovanja tiče nit smo imali problema niti reči.
    Prem bez mnogo mozganja odobri moju suludu ideju ali tu se pojavi veliki debeli Šef zvani Džek, jer kako drugojačije može veliki debeli Šef i da se zove, jelte. Na tu moju divnu ideju koja je čak i mogla da mu smanji troškove budžeta on je rekao ne i ponudio poziciju u Londonu koja bi mu sjebala budžet jos 1600 funti mesečno pride na sve ovo što me plaća. Rekoh, kad si budala, onda dobro. Zašto se njemu nije svidela moja ideja da ja sedim u Srbiji i da radim, nikad neću saznati a iskreno, ni ne dotiče me previše. U međuvremenu je Prem dao otkaz i otišao iz firme i tu nastaje celo sranje. Moj omiljeni šef i moj zid između mene i debelog je otišao.
    Još kad sam došla u firmu ja sam rekla da kad dođem u situaciju da odgovaram lično debelom, ja ću pokupiti svoje stvari i otići iz firme. I to se i desilo. Trudila sam se par meseci ali sam naletela na zid nepoverenja i nepoštovanja onog što radim. Kao da sam prvi put došla u firmu i kao da nikad nisam ništa uradila za tu firmu. Već je tu meni počelo da kipi ali ajde, odoh na godišnji pa ću onda u London pa da vidimo kako će stvari dalje da teku.
     Nije mi se baš svidela cifra sa kojom smo baratali za London ali rekoh, neće mi ništa faliti da sedim malko kod Kraljice u komšiluku. Kanda možemo i čaj neki da sunemo kad ja bidnem imala cajtunga al teško.
    Nisam ni sletela kako treba već su počeli da me cimaju i zovu i da me dave sa milion pitanja kao da im nema života bez mene, bukvalno sam svaki dan godišnjeg odmora provodila na skajpu, telefonu, mailu i serverima i radila sam non stop. Kad nisam bila kući i kad bi me zvali ispalo bi opšti haos. 
    I onda je Džek poslao mail da zbog gomile nezavršenog posla moram da se vratim u KL i da ćemo posle razmatrati da li će se London desiti ili neće. Napisao je u tom mailu gospođici iz HRa da zaustavi svu papirologiju za London i da otkaže sve zakazano. Posao koji nisam završila je bilo 25 minuta na mailu i par sati sastančenja sa nekim ko će me zameniti. Šta reći... samo doviđenja gospodine Džek.

 
   
   

Zavadi pa zavladaj

Imam utisak da nikad neću prestati da pljujem po Maleziji. Ta zemlja se uvuče pod kožu kao rak i izjeda te sa svih strana i ne možeš tu gorčinu nikad da izbaciš. Malezija je kao kada dođete na ostrvo sa razglednice i shvatite da je neko to dobro odradio u fotoshopu i da ništa nije onakvo kako ste se nadali. Kao one futoške torte, spomenute od strane čuvenog Balaševića, malo više su dodali konzervansa.
Ja sam osoba koja ide u svet bez ikakvih očekivanja. Ne tražim mnogo. Par dobrih prijatelja, par zanimljivih mesta na koje možeš uvek da se vraćaš, par interesantnih stvari koje možeš da radiš uvek i ispočetka.
Vidite, u Maleziji kad uradite jednu zanimljivu stvar, to posle nije više zanimljivo i ne radi ti se to opet. Kad odete na neko mesto, to mesto posle nije više zanimljivo i ne zeliš ponovo da odeš na to mesto. Ta mesta postanu samo dobra mesta da zbrišeš iz ludila i betona Kuala Lumpura, da pustiš mozak na pašu, da popiješ po koju sa ekipom ali to je to. Nema ništa više zanimljivo tu. Par dobrih prijatelja tu i tamo...
Već nedeljama razmišljam o tome da pitam šefa da me pusti da idem kući, da radim od kuće. Doduše morala bi da krenem da radim od 5 ujtru ali mislim da bi i to lakše podnela samo da sam negde blizu ljudi koji me stvarno vole i poštuju. Svakog ponedeljka gledam nove fotografije svojih prijatelja kako su otišli na pešačenje ili su otišli na neku planinu ili su se zaputili u Skoplje za novu godinu ili su pomagali jedni drugima da se neka kuća omalteriše i sredi ili su samo sedeli i ćaskali i smejali se onako kako samo oni to umeju uz neko pentranje po Kalemegdanu ili Petrovaradinu... U Kuala Lumpuru svaki ponedeljak izlaze iste fotografije... ljudi koji su vikend proveli u kafani.
I tako ta moja misao mene izjeda već danima, kao mali crv buši mi mozak, svrbi, grebe. Okrećem se oko sebe u kancelariji i samo želim da vrištim, da se izderem na sve njih... a ni krivi ni dužni. Oni su u stvari najbolji i najpametniji Maležani koje poznajem. Sve ljude koje sam upoznala van kancelarije su čemer i jad i ne sećam se kada sam sa nekim prozborila kvalitetnu van kancelarije.
"Možemo li da razgovaramo?"
Nema odgovora.
Prošetam po kancelariji i vidim da se je šef zauzet. Vraćam se na svoje mesto sa još većom željom da vrištim. U tom trenu dolazi Bjutenon online. Kog đavola mi je poslao poruku... ah da, hteo je da predpremijerno pročitam tekst o Skoplju. Tu sam se raspilavila i rekla mu kako mi svi nedostaju i kako ću poludeti ovde.
"I ti nama nedostaješ, stalno te spominjemo kad smo zajedno"
Tu krenem da se raspadam ... uvaljujem se u stolicu, dižem glavu, vidim da šef ima sekund slobodno...
"Oću da idem kući"
"Dobro, vidimo se sutra". Verovatno sam bazdila na alkohol od sinoćne kompanijske proslave.
"Ne, kući kući... u Srbiju"
Gledam kako ga obliva hladan znoj i kako mu se usta blago krive u omanji šlog.
"Ma ne dajem otkaz čoveče, hoću da radim od kuće"
Usta se vraćaju u prvobitni položaj.
"Jel ti ovde u Maleziji imaš prijatelje sa kojima se stalno svađaš ili šta je u pitanju?"
Ne znam zašto ali moj šef konstantno pokušava da pronađe razlog moje neopisive mržnje prema Maleziji. Stalno me ispituje oko gluposti i to je jedina stvar koju mu konstantno lažem. Jednostavno, nema potrebe da on zna sve o meni.
Dijalog zaraćenih strana je trajao neko vreme, rekao je da se slaže, da je to potpuno izvodljivo, brinuo se za brzinu internet konekcije u Srbiji, da mora da porazgovara sa glavnokomandujućim o tome ... kako god, ja sam kartu već kupila...  a on ne može da priušti da me izgubi...

Friends for life

Pre 2 dana je bio mamin rođendan. Preplakala sam jutro, jedva sam otišla na posao, nisam pričala ni sa kim. Moj tim je video da nešto nije u redu pa me nisu ni pitali ništa. Ne prođe dan da ne pomislim na nju i šta bi ona rekla na neke moje životne situacije, na neke moje probleme. To mi valjda najviše nedostaje, da pričam sa njom i da čujem njeno mišljenje o svemu...
Decembar mi je posebno težak. Prvo dođe njen rođendan pa onda nedelju dana kasnije dan njene smrti. Sve se tako skupilo odjednom. Možda je tako bolje, sve pregrmim odjednom i život ide dalje.
Postoje ljudi u mom životu sa kojima ne pričam mnogo, sa kojima se ne čujem često ali znam da stalno mislimo jedni na druge. Ti ljudi uvek znaju kada me nešto tišti, kada me boli, uvek znaju kada treba da me pozovu ili napišu mail. Ponekad pomislim da smo povezani nevidljivim nitima i da samo treba da cimnem kada mi trebaju.
Buba ili Bubili kako je moja Radmila zvala mi je prijatelj od kad znam za sebe. Upoznale smo se 1. septembra 1989 iliti prvog dana prvog razreda osnovne škole i od onda nas povezuju te neke niti gde god da smo. Shvatam to tek sad kad smo starije i kad smo daleko jedna od druge.
Zajedničkim snagama smo prepisivale istoriju na testovima, zajedno učile za prijemni za srednju školu, zajedno pisale pismene zadatke iz matiša ostatku razreda. Ona je otišla u srednju školu u Futog i nenormalno mi je nedostajala na početku ali nekako se živ čovek na sve navikne. Tu su bila ona dobra stara pisma koja smo pisale jedna drugoj, poneki telefonski poziv, vikendi...
Studiranje nas je ponovo spojilo mada smo retko imale vremena jedna za drugu ali kad bi našle vremena to bi bio ceo dan.
Nas dve smo uvek imale o čemu da pričamo i naši razgovori su se uvek nastavljali kao da smo juče pile kafu zajedno. Ona nikad nije razumela moje integrale niti ja njene bubice ali smo uvek imale strpljenja da slušamo jedna drugu dok kukamo o ispitima. Ja sam se naslušala gomile priča o ljudima koje nikad nisam upoznala i te priče mi nikad nisu bile dosadne. Obično kad neko krene da mi priča o ljudima koje ne znam ja ih blago izignorišem. Ona zna sve o mojim prijateljima a nikad ih nije upoznala.
Menjali su se gradovi i predeli u mom životu, menjala su se mesta i lica, ulice, stanovi, prijatelji, neprijatelji. Menjala su se godišnja doba, slike, ljudi, ... Bubili je uvek ostala ista i najdraža...
Pre dva dana je bio mamin rođendan. Preplakala sam jutro, jedva sam otišla na posao, nisam pričala ni sa kim. I onda, na kraju dana sam plakala od sreće. Valjda sam nesvesno cimnula nit i ona je to tamo negde u svojoj podsvesti osetila. Dobila sam mail od Bubili... kaže da je naručila rodu za Jul :)

The bridge on Drina i japanski izveštaji

Navrzla sam se da kupim par dobrih srpskih knjiga za moj tim...Krenuli su puno da se raspituju o Srbiji, knjigama, filmovima pa pošto sam ih okskrbila svim bitnim filmovima jugoslovenske i srpske kinematografije sledeće dolaze na red knjige... Rekoh ajd da se prošetam po knjižarama pa ako nema kupiću preko ebay ili amazona. 

 Ulazim u knjižaru i odem na information desk.

Me: Do you maybe have "The bridge on Drina"? It is quite old book so I don't think you have it, I just want to check. 

Sales person: Wait just a second miss, I will check for you... Ivo Andric? Nobel prize winner? 

Me: Gledam ga sumnjičavo, govorim sebi da je studirao sa bosancima i odgovaram "Yeeeeesss".

Krenula da mu zavirujem preko saltera da vidim kakva mu je to baza kad sve zna... Kad ono samo lista knjiga i pisaca... I dalje ga gledam sumnjičavo

Sales person: Oh, I'm really sorry miss, we don't have it but if you want we can order it for you and it will arrive in 2 weeks. Would you like it in English or Serbian? Or some other language? The delivery is free and when they arrive we will give you a call.

Padam u nesvest... konacno nesto funkcionise u ovoj drzavi :D

Od silnog uzbuđenja nisam ni naručila knjige... rekoh idem kući da donesem spisak knjiga koje treba da mi naručite. :D

 Ali zato sam sat vremena pre toga 5 puta objasnjavala sefu i kolegi sta je problem sa jebenim japanskim izvestajima i kako cemo taj problem da resimo.

Malezijo zemljo magaradi

Imam utisak da vređam magarce ovim naslovom, oni su ipak samo životinje a Malajce smatraju ljudima. Verovatno je neko u svojim istorijskim spisima pogrešio u rečenici i nazvao ih ljudima. Da, oni liče na ljude, ponekad. Uglavnom liče na majmune ili kad se ugoje, na prasiće. Nivo inteligencije prosečnog državljanina Malezije ne prelazi 100, ne tvrdim da je ovo statustički podatak već samo podatak iz mog zapažanja s obzirom da radim sa puno njih. Kao što rekoh ranije, Malezija je mešavina 3 nacije Malajaca, Kineza i Indijaca. Ovde ću spominjati samo Malajce pošto je njih najviše i pošto sam ja imala tu nesreću da mi ceo tim od 8 ljudi budu Malajci.
Dva člana mog tima neću nikako spominjati pošto su oni u onom retkom procentu sa nivoom inteligencije preko 100 i radnim navikama jednog Japanca. Oni su mi odmor za dušu i uvek pomoć kad god mi zatreba.
U sredu se jedan član mog tima nije pojavio. Zvaćemo ga H. H mi je poslao poruku oko 8:30 da je imao saobraćajnu nesreću i da neće doći na posao tog dana. Pitala sam ga da li je dobro, da li je povređen i on je rekao da je sve u redu samo je njegov motor slomljen. Rekla sam mu da ostavi motor kod majstora i da dođe na posao ako se dobro oseća. Rekao je u redu. Ceo dan se nije pojavio.
Sutra dan sam mu tražila policijski izveštaj o nesreći s obzirom da to što mu se desilo se klasifikuje kao emergency leave pa da sve to propisno zavedemo. Rekao mi je da nema policijski izveštaj pošto se nije sudario sa nekim drugim već je sam imao nesreću... posle mog detaljnog ispitivanja došli smo do zaključka da je njemu pukla guma na motoru i da zbog toga ceo dan nije došao na posao. Kad sam ga pitala da li zna da koristi gradski prevoz odgovorio mi je sasvim ozbiljno "Ne". Niti je želeo da se potrudi da koristi gradski prevoz, jer, Bože moj, on je Malajac, njega država štiti. Ako mu ja dam otkaz on će sutradan naći drugi posao, još bolji i plaćeniji i niko ga neće pitati zašto je ostavio prethodni posao. To nije slučaj sa Kinezima i Indijcima.
Pre par dana sam poslala A spisak zadataka koje treba da obavi ove nedelje. U ponedeljak i utorak je radila jedan zadatak koji je bio da sliku koja je u pozadini rtf dokumenta ukloni i da stavi novu sliku i nacentrira prema dokumentu. U utorak posle radnih sati kad sam testirala njeno umetničko dostignuće uzela sam i uradila to sama za 15 minuta. U sredu sam joj dala drugi zadatak pošto je celo prepodne sedela sa rukama ispod guzice i nije joj ni palo na pamet da pogleda listu koju sam joj u ponedeljak dala. Kada sam joj prosledila listu opet i dala novi zadatak, provela je celo popodne buljeći u jedan broj koji ustvari nije taj broj već mi treba da napravimo formulu koja će računati taj broj pošto taj broj nije isti za sve zaposlene već zavisi od broja radnih sati. Celo poslepodne mozganja i ja sam dobila kao rešenje novu formulu Basic salary/1508. Posle toga sam provela 30 minuta objašnjavajući joj šta je varijabla... a ona je završila IT.
G već dva meseca razvija novi izveštaj. Za njega je već dokazano da nije mnogo glup samo je lenj. Njemu treba glavnokomandujući da podvikne i onda sve bude gotovo za 2 dana.
K već mesec i po dana gleda u kod, ništa ne razume, samo radi copy/paste i onda predamnom krene da mozga zašto sad taj kod ne radi a u jednom redu koda je spojio 3 iste tabele...

I lenji i glupi... ima li šta gore?

Malezija nema oktobar

Jednom prilikom sam, ne znam ni ja iz kojih razloga, krenula u Sarajevo u sred oktobra i blesava kao što jesam, krenem lagano stopom. Valjda sam bila student pa sam imala svo vreme na svetu i bila bezbrižna misleći da ću još dugo imati sve što mi je u tom trenu trebalo. Da, bio je to jedan sunčani, miholjski oktobar sa krezubim suncem i hladnim noćima. Jedan od onih gde lagano izvadiš jorgan iz ormara, istreseš miris naftalina iz njega i ogrneš se noću a ujtru se budiš preznojan. Ne znam zašto sam krenula u Sarajevo... da li da popijem kafu sa Anom ili da pojedem ćevape ili da se vidim sa Goranom koji uvek grdi vreme u Sarajevu i priča o svom sunčanom Mostaru ili možda na još jednu od Hamzinih DJ noći... stvarno ne znam. Za Sarajevo ti manje više ni ne treba razlog da se zaputiš, ono te uvek zove k sebi.
Bio je to taj oktobar kad je lišće počelo da menja boje pa je Romanija bila obojena kao dečji crtež. Sve nijanse žute, zelene, braonkaste, narandžaste su bile tu. Još uvek je svo lišće stajalo na drveću i lagano se njihalo na vetru. Prolazila sam kroz Han Pijesak pa mi je moj vozač, dečko od svojih 30-tak godina koji igrom slučaja poznaje moje drugarice iz srednje škole rekao:
"Znaš, Han Pijesak ima dva godišnja doba, zimu sa snegom i zimu bez snega"
Slatko me je nasmejao i zaustavio se da otvorim vrata. Bilo je tačno to što je rekao. Miris jagnjetine ispunio je moje nozdrve a tu je odmah stigla i kafa, sa rahatlukom. Topao hleb se pušio na stolu, kajmak i ajvar su stajali u drvenim činijicama na stolu sa kariranim stolnjakom i limenom pikslom. I sve je nekako bilo nasmejano.
Neka sitna kišica je rominjala sve do Drine a ona onako široka kod Zvornika bila je obavijena beličastom izmaglicom. Kad sam prešla most, pokupila me je starija gospođa koja je imala pun auto dunja koje su mirisale božanstveno. Krenula je kod svoje prijateljice da prave slatko tokom vikenda. Lešnica je mirisala na kestenje ali već tamo je bilo mračno i poprilično kasno... da li što sam kasno krenula iz Sarajeva ili što sam pila kafu sa onim momkom... ko će ga znati. 
Stariji gospodin u velikom automobilu sa kožnim sedištima je krenuo kod svoje ćerke u Novi Sad za njen rodjendan. Ona je mojih godina pa mu je bilo žao da me ostavi na putu. Sava je tiho prolazila ispod Šabačkog mosta i presijavala se od svetiljki, Srem je već utihnuo u san a liman je bio prazan i uspavan kad sam u 2 ujtru izašla iz njegovih kola.
Oko mojih nogu vrtelo se lišće i šuštalo kao da pevuši neku tihu jesenju baladu, kao da mi priča kako jesen može da bude lepa. Limanski park se lagano njihao pod dunavskim vetrovima.
Uvukla sam se pod jorgan, isti onaj sa početka priče i zaspala kao dete posle celodnevnog trčkaranja.

Pomislila sam kako sam se smrzla i kako ova jesen nije ni za đavola.

Da mi je tad neko rekao da će mi nedostajati oktobar....