Oće piški neće piški

Danas sam obukla majcu na duge rukave... odmah sam počela da razmišljam o tome da i dalje imam kartu za Maleziju.
Juče mi je bilo super u Novom Sadu sa društvom ... nisam ni pomislila na Maleziju
Prekjuče sam se dosađivala u Novom Sadu pošto je padala kiša i bilo je hladno ... razmišljala sam o Maleziji
Prošle nedelje sam se odlično provodila na beer festu i jebalo mi se za Maleziju
Prošle nedelje sam u toku nedelje dobila još jednu odbijenicu od domaćih firmi ... naravno da sam razmišljala o Maleziji
Pre par nedelja sam bila u Tunisu ... Malezija nema ni približno tako lepe plaže kao Tunis
Bila na par razgovora za posao... Svi zvuče totalno dosadni naspram onog u Maleziji
Kad teta počne da kuva ... koja budala bi mislila na Maleziju.
Srbija nema Nandos... ajd da ovo dodamo kao plus za Maleziju
U Srbiji se uvališ u stranku pa nađeš državni poso pa radiš od 12 do podne... u Maleziji je radno vreme od 9 do beskonačno.
Kući stalno ima neka posla... u Maleziji sam imala spremačicu
U Srbiji moram da gledam u oblake kad mogu da idem na bazen... u Maleziji svaka zgrada ima svoj bazen... i teretanu
Svi prijatelji su mi u Srbiji... sem onih koji su raspršeni po svetu

i tako dalje...

što bi moja draga italijanka rekla ... oće piški neće piški

Zasto ona ne moze da ide u banju?

Jelena Cubrilo je moja drugarica iz osnovne skole. Kao dete je imala nesrecu u kojoj su joj stradale obe noge. Nije zavrsila u invalidskim kolicima ali njeno kretanje je u velikoj meri otezano. Kroz celu osnovnu skolu ceo razred se uvek trudio oko nje i pomagali smo joj da se krece. Secam se kad je decko koji joj je najvise pomagao, pao 5. Razred, kakva panika je nastala oko toga ko ce joj pomagati.
Do svoje 18. Godine imala je pravo da o trosku drzave ide svake godine u banju a posle 18te samo ukoliko se operise. 2005godine je operisala levu nogu i imala je pravo na banju par godina.
Sada su lekari zakljucili da njoj banja ne pomaze i da ona vise nema prava na banju zbog svojih godina. Ne dozvoljavaju joj ni da ode licno na komisiju da bi mogla da im kaze da njoj u stvari banja mnogo pomaze i da se ona mnogo bolje oseca cele godine posle nekoliko nedelja terapije.
Ja se bas i ne razumem u celu proceduru ali ona kaze da sad po novom zakonu daju banju na osnovu sifri bolesti a ne pojedinca.... na njene sifre g80 i g 82 pise da nema prava jer oni smatraju da nema poboljsanja. Gde god je pitala samo je dobila negativne odgovore i sleganje ramenima. Posto nije baba od 65+ godina, nema banje za nju.
Ne trazimo pare za banju vec rupu u zakonu koja ce Jeleni dozvoliti da ode jednom godisnje u banju. Ja sam pravno nepismena pa mi treba pomoc.
Ukoliko su potrebni jos neki podaci slobodno me kontaktirajte.
Svaki dobronameran savet je dobrodosao :-)

Novi pogled na Tviter iliti kako je KiWebBiz ubio kikindsku dosadu

Kikinda je divna varoš, prosto magična ukoliko želite da pobegnete da usijanog beogradskog asfalta. Kikinda je tiha, mirna, usporena, uspavana. Ništa se pod plavim nebom ovde ne dešava. Eto, par godina unazad smo imali manifestaciju kikindsko leto gde se uvek nešto dešavalo... ili izložbe, predstave, prikazivanje filmova, pošto bioskop nemamo i mnogo zanimljivih stvari gde su i mladi i stari mogli da uživaju.
Kažu da ove godine nema para za tako nešto pa je Kikinda, i onako uspavana samo nastavila svoj dremež i nastavila da čeka neke bolje dane.
Pre par meseci vratila sam se u moju uspavanu varoš, nikako i da ostanem u njoj ali eto desilo se da ću celo leto da zveram okolo pa rekoh da vidim da li se nešto dešava.
Kad ono...
Tviter sam otvorila davno, verovatno u isto vreme kad i fb ali ga nisam nešto previše koristila. Nije mi bio zanimljiv. Neko je tu upleo prste i objasnio mi kako tviter radi i šta radi i ja sam počela da pratim ljude i da ga koristim efektivno.
Svi ti ljudi su mi bili zanimljivi i imali su ponešto zanimljivo da kažu. Nisam nikad imala prilike da ih upoznam s obzirom da nisam bila u državi.
Nego, da se ja vratim na uspavanu Kikindu.
Dani prolaze, ništa se ne dešava, pada kiša, ne mogu na bazen, ne pada kiša, idem na bazen, prošetam gradom, odem da se igram sa bratičinom, čitam knjigu, cunjam po netu, čitam tviter, čitam novine, ćaskam sa tetom, ćaskam sa drugarima, pijem kafu, uživam u prirodi, pomažem teti oko bašte... Mislim, posle užurbanog života kualalumpurskog, umirem od dosade.
I onda se tu neka ekipica koju znam sa tvitera setila da organizuju #kiwebbiz iliti dvodnevni seminar u Kikindi na temu socijalnih mreža i poslovne primene istih, i rekoh, da ne budem lenja kliknem na "prijavi se". Videla sam da će da učestvuju ljudi koje pratim već neko vreme na tviteru pa rekoh, što da ne. I ovako nemam ništ pametnije da radim. Reko mi je Bjuti da je ekipa "siroma" ali rekoh, batice, smrtno mi je dosadno.
Kikinda je za ta dva dana oživela. Pojavili su se neki zanimljivi ljudi, neki malo manje zanimljivi... naučila ponešto novo, smejala se, videla čak i neke nove stvari u samoj Kikindi, ćaskala sa ljudima, dobila knjigu na poklon, dobila par novih prijatelja na poklon, dobila par kvalitetnih ideja...
Kad sam ustala u ponedeljak tviter više nije bio isti... avatari su oživeli :)
Hvala svima koji su mi ulepšali ovaj vikend ... šaljem vam osmeh.

Why did I leave Symphony

For all of you out there who can't speak Serbian...

Since I came to the company I told Prem if he ever leaves me in front of Jack all alone I will leave the company... back then it was a joke and I didn't think I will ever end up in that position. :) Prem was always a wall behind whom I hide from Jack. Never liked the guy even he was always super nice to me. There was something about him that was bothering me but I couldn't explain what. The fact that he was unpredictable showed to be true in number of occasions.

I never though I will be promoted that fast and handling so much work...

Anyhow, Prem left and I ended up being all alone in front of Jack... and after 2 years Jack gave me nothing but disbelieve. I fixed social insurance calculation for client which was broken and wrong for 2 years back and he was like "how did you do it, what did you do there, who did you ask this, who did you ask that..." it was like I never done anything for the company and whatever I did everything was wrong even at the end it turned out to be completely correct and client came out quite happy with their April and May payroll.

Before Prem left, Jack offered me to transfer to London since I didn't like Malaysia that much... when Prem left that thing went up like thin air. After all of my persuations and discussions with him he said OK for London. We signed new contract for London and after my holidays I supposed to go to London and work from there as technical consultant and focus on support for a while more. When I left for holiday he send me this email with list of 60 CR's, SCR's and issues and he said it is all pending on me and he wants me to come back to KL since I didn't do this stuff, I didn't do transition (and there was no one to do transition to) and then after I finish those stuff we will discuss London all over again (perhaps). When I went trough the list, 4 of these CR's and SCRs were pending on me. Most of them were pending for Ops for testing since my team done everything. My team is damn hardworking and I would give my life for those kids.

So... that was the last drop... I didn't want to come back to KL because I knew London will never happen and KL sucks big-time and I already picked up all my stuff and terminated my apartment agreement in KL.

I didn't plan for this to happen but working with J&J is heavy as hell and I felt everything what I did in past 2 years was like nothing...I can't work without trust and I can't work when someone accuses me not to do my work. 

So... I'm sorry... I miss my job, I miss my team, I miss all of you guys because we worked so nice in past 2 years but world is small, we will meet again.

Kako se završila jedna Era

    Odavno nameravam da napišem blog o tome kako zašto kad i opet zašto pobogu sam dala otkaz u tako dobroj firmi gde su me tako dobro plaćali i još su teli u London da me vodu. Jeste, sve je to divno i krasno ali ne znate vi šta je Malezija. Svi vi što ste kanda svratili i kanda vam se svidela možete to fino da obrišete sebi o dupe i sve te divne raglednice isto takođe.
    Malezija je jedno veliko sranje od države i ljudi, ponavljam to po hiljaditi put i verovatno ću ponavljati do kraja svog života. Ko pregura dve godine i ostane normalan... ne vredi da objašnjavam.
Negde u Januaru sam ja odlučila da je meni dosta Malezije i da treba da idem malo u Evropu da oladim glavu. Dsedim kući me ne košta ništa  a svugde ima Wi-Fi moliću fino pa mogu da radim iz koje god vukojebine oću, da prostite. Pride ću imati fino društo koje će kojekuda da me vuče i da se zajebavamo kako god nam dune i tako ja lepo odem kod mog šefa Prema. Prem je jedan fin čovek koji nije mnogo mario za to što ja radim, nije pito ništa, nije zakerao, posle nekog određenog vremena našeg službovanja zajedno on je mene počeo da oslovljava sa "šefe" iako je situacija bila obrnuta i što se njegovog šefovanja tiče nit smo imali problema niti reči.
    Prem bez mnogo mozganja odobri moju suludu ideju ali tu se pojavi veliki debeli Šef zvani Džek, jer kako drugojačije može veliki debeli Šef i da se zove, jelte. Na tu moju divnu ideju koja je čak i mogla da mu smanji troškove budžeta on je rekao ne i ponudio poziciju u Londonu koja bi mu sjebala budžet jos 1600 funti mesečno pride na sve ovo što me plaća. Rekoh, kad si budala, onda dobro. Zašto se njemu nije svidela moja ideja da ja sedim u Srbiji i da radim, nikad neću saznati a iskreno, ni ne dotiče me previše. U međuvremenu je Prem dao otkaz i otišao iz firme i tu nastaje celo sranje. Moj omiljeni šef i moj zid između mene i debelog je otišao.
    Još kad sam došla u firmu ja sam rekla da kad dođem u situaciju da odgovaram lično debelom, ja ću pokupiti svoje stvari i otići iz firme. I to se i desilo. Trudila sam se par meseci ali sam naletela na zid nepoverenja i nepoštovanja onog što radim. Kao da sam prvi put došla u firmu i kao da nikad nisam ništa uradila za tu firmu. Već je tu meni počelo da kipi ali ajde, odoh na godišnji pa ću onda u London pa da vidimo kako će stvari dalje da teku.
     Nije mi se baš svidela cifra sa kojom smo baratali za London ali rekoh, neće mi ništa faliti da sedim malko kod Kraljice u komšiluku. Kanda možemo i čaj neki da sunemo kad ja bidnem imala cajtunga al teško.
    Nisam ni sletela kako treba već su počeli da me cimaju i zovu i da me dave sa milion pitanja kao da im nema života bez mene, bukvalno sam svaki dan godišnjeg odmora provodila na skajpu, telefonu, mailu i serverima i radila sam non stop. Kad nisam bila kući i kad bi me zvali ispalo bi opšti haos. 
    I onda je Džek poslao mail da zbog gomile nezavršenog posla moram da se vratim u KL i da ćemo posle razmatrati da li će se London desiti ili neće. Napisao je u tom mailu gospođici iz HRa da zaustavi svu papirologiju za London i da otkaže sve zakazano. Posao koji nisam završila je bilo 25 minuta na mailu i par sati sastančenja sa nekim ko će me zameniti. Šta reći... samo doviđenja gospodine Džek.

 
   
   

Zavadi pa zavladaj

Imam utisak da nikad neću prestati da pljujem po Maleziji. Ta zemlja se uvuče pod kožu kao rak i izjeda te sa svih strana i ne možeš tu gorčinu nikad da izbaciš. Malezija je kao kada dođete na ostrvo sa razglednice i shvatite da je neko to dobro odradio u fotoshopu i da ništa nije onakvo kako ste se nadali. Kao one futoške torte, spomenute od strane čuvenog Balaševića, malo više su dodali konzervansa.
Ja sam osoba koja ide u svet bez ikakvih očekivanja. Ne tražim mnogo. Par dobrih prijatelja, par zanimljivih mesta na koje možeš uvek da se vraćaš, par interesantnih stvari koje možeš da radiš uvek i ispočetka.
Vidite, u Maleziji kad uradite jednu zanimljivu stvar, to posle nije više zanimljivo i ne radi ti se to opet. Kad odete na neko mesto, to mesto posle nije više zanimljivo i ne zeliš ponovo da odeš na to mesto. Ta mesta postanu samo dobra mesta da zbrišeš iz ludila i betona Kuala Lumpura, da pustiš mozak na pašu, da popiješ po koju sa ekipom ali to je to. Nema ništa više zanimljivo tu. Par dobrih prijatelja tu i tamo...
Već nedeljama razmišljam o tome da pitam šefa da me pusti da idem kući, da radim od kuće. Doduše morala bi da krenem da radim od 5 ujtru ali mislim da bi i to lakše podnela samo da sam negde blizu ljudi koji me stvarno vole i poštuju. Svakog ponedeljka gledam nove fotografije svojih prijatelja kako su otišli na pešačenje ili su otišli na neku planinu ili su se zaputili u Skoplje za novu godinu ili su pomagali jedni drugima da se neka kuća omalteriše i sredi ili su samo sedeli i ćaskali i smejali se onako kako samo oni to umeju uz neko pentranje po Kalemegdanu ili Petrovaradinu... U Kuala Lumpuru svaki ponedeljak izlaze iste fotografije... ljudi koji su vikend proveli u kafani.
I tako ta moja misao mene izjeda već danima, kao mali crv buši mi mozak, svrbi, grebe. Okrećem se oko sebe u kancelariji i samo želim da vrištim, da se izderem na sve njih... a ni krivi ni dužni. Oni su u stvari najbolji i najpametniji Maležani koje poznajem. Sve ljude koje sam upoznala van kancelarije su čemer i jad i ne sećam se kada sam sa nekim prozborila kvalitetnu van kancelarije.
"Možemo li da razgovaramo?"
Nema odgovora.
Prošetam po kancelariji i vidim da se je šef zauzet. Vraćam se na svoje mesto sa još većom željom da vrištim. U tom trenu dolazi Bjutenon online. Kog đavola mi je poslao poruku... ah da, hteo je da predpremijerno pročitam tekst o Skoplju. Tu sam se raspilavila i rekla mu kako mi svi nedostaju i kako ću poludeti ovde.
"I ti nama nedostaješ, stalno te spominjemo kad smo zajedno"
Tu krenem da se raspadam ... uvaljujem se u stolicu, dižem glavu, vidim da šef ima sekund slobodno...
"Oću da idem kući"
"Dobro, vidimo se sutra". Verovatno sam bazdila na alkohol od sinoćne kompanijske proslave.
"Ne, kući kući... u Srbiju"
Gledam kako ga obliva hladan znoj i kako mu se usta blago krive u omanji šlog.
"Ma ne dajem otkaz čoveče, hoću da radim od kuće"
Usta se vraćaju u prvobitni položaj.
"Jel ti ovde u Maleziji imaš prijatelje sa kojima se stalno svađaš ili šta je u pitanju?"
Ne znam zašto ali moj šef konstantno pokušava da pronađe razlog moje neopisive mržnje prema Maleziji. Stalno me ispituje oko gluposti i to je jedina stvar koju mu konstantno lažem. Jednostavno, nema potrebe da on zna sve o meni.
Dijalog zaraćenih strana je trajao neko vreme, rekao je da se slaže, da je to potpuno izvodljivo, brinuo se za brzinu internet konekcije u Srbiji, da mora da porazgovara sa glavnokomandujućim o tome ... kako god, ja sam kartu već kupila...  a on ne može da priušti da me izgubi...

Friends for life

Pre 2 dana je bio mamin rođendan. Preplakala sam jutro, jedva sam otišla na posao, nisam pričala ni sa kim. Moj tim je video da nešto nije u redu pa me nisu ni pitali ništa. Ne prođe dan da ne pomislim na nju i šta bi ona rekla na neke moje životne situacije, na neke moje probleme. To mi valjda najviše nedostaje, da pričam sa njom i da čujem njeno mišljenje o svemu...
Decembar mi je posebno težak. Prvo dođe njen rođendan pa onda nedelju dana kasnije dan njene smrti. Sve se tako skupilo odjednom. Možda je tako bolje, sve pregrmim odjednom i život ide dalje.
Postoje ljudi u mom životu sa kojima ne pričam mnogo, sa kojima se ne čujem često ali znam da stalno mislimo jedni na druge. Ti ljudi uvek znaju kada me nešto tišti, kada me boli, uvek znaju kada treba da me pozovu ili napišu mail. Ponekad pomislim da smo povezani nevidljivim nitima i da samo treba da cimnem kada mi trebaju.
Buba ili Bubili kako je moja Radmila zvala mi je prijatelj od kad znam za sebe. Upoznale smo se 1. septembra 1989 iliti prvog dana prvog razreda osnovne škole i od onda nas povezuju te neke niti gde god da smo. Shvatam to tek sad kad smo starije i kad smo daleko jedna od druge.
Zajedničkim snagama smo prepisivale istoriju na testovima, zajedno učile za prijemni za srednju školu, zajedno pisale pismene zadatke iz matiša ostatku razreda. Ona je otišla u srednju školu u Futog i nenormalno mi je nedostajala na početku ali nekako se živ čovek na sve navikne. Tu su bila ona dobra stara pisma koja smo pisale jedna drugoj, poneki telefonski poziv, vikendi...
Studiranje nas je ponovo spojilo mada smo retko imale vremena jedna za drugu ali kad bi našle vremena to bi bio ceo dan.
Nas dve smo uvek imale o čemu da pričamo i naši razgovori su se uvek nastavljali kao da smo juče pile kafu zajedno. Ona nikad nije razumela moje integrale niti ja njene bubice ali smo uvek imale strpljenja da slušamo jedna drugu dok kukamo o ispitima. Ja sam se naslušala gomile priča o ljudima koje nikad nisam upoznala i te priče mi nikad nisu bile dosadne. Obično kad neko krene da mi priča o ljudima koje ne znam ja ih blago izignorišem. Ona zna sve o mojim prijateljima a nikad ih nije upoznala.
Menjali su se gradovi i predeli u mom životu, menjala su se mesta i lica, ulice, stanovi, prijatelji, neprijatelji. Menjala su se godišnja doba, slike, ljudi, ... Bubili je uvek ostala ista i najdraža...
Pre dva dana je bio mamin rođendan. Preplakala sam jutro, jedva sam otišla na posao, nisam pričala ni sa kim. I onda, na kraju dana sam plakala od sreće. Valjda sam nesvesno cimnula nit i ona je to tamo negde u svojoj podsvesti osetila. Dobila sam mail od Bubili... kaže da je naručila rodu za Jul :)