KETO dijeta i kako početi

Disclaimer: Nisam stručnjak niti znam sve o ovoj temi. Ovo je čisto moje iskustvo

Par prijateljica me je pitalo kako sam smršala i šta sam radila da smršam. Celog života sam se mučila sa kilogramima i nikad nije bilo lako skinuti 200gr, kamoli 35kg koje sam skinula u poslednje 2 godine.
Ovde kopiram ono što sam njima pisala da kad me neko drugi pita, mogu samo link da pošaljem

Prva stvar je psihologija cele priče.
1. Mi nismo ove kile napravile za mesec dana, neće ni za mesec dana otići.
2. Vaga nije jedino merilo skidanja kila. Ja u poslednjih 6 meseci nisam skinula ni kilo a struk je otisao 3cm dole. Samo pogledaj kako izgleda kilo čistog mesa kad kupiš a kako izgleda kilo sala kad kupiš. Zapreminski nisu isti a jedno kilo i drugo je kilo.
3. Vizuelne stvari jako stimulišu. Ja sam sve one kuvarske stranice na fb-u otpratila da ne vidim nijedan recept više, TV svakako ne gledam ali ukini sebi 24hkitchen i slične kanale.
4 pre nego što ideš u prodavnicu jedi. Nemoj da ideš u kupovinu gladna.
5. Skidanje sa šećera je kao skidanje sa heroina, bićeš na početku umorna, nadrndana, patićeš za šećerom ali ako to izguraš, što traje 3-7 dana, videćeš kako ti neće pasti na pamet da jedeš išta slatko.
6. uputi porodicu u ceo proces i objasni im da od sad neće biti baš mnogo krompira i testa na stolu, treba ti podrška prvih par nedelja. Posle ćeš njima kuvati testo i krompir a sebi nešto drugo
7. Planiraj da ti je ovo promena zivotnih navika a ne samo par meseci dijete

Dijeta koju ja pratim već 2 godine se zove Keto. To je Low Carb High Fat dijeta. Stvar je u tome da izbaciš šećere iz ishrane a da ne bi bila gladna, ubaciš masti. Naravno masti nisu bezazlene za organizam pa moraš malo da se fokusiraš na zdrave masti kao što su masline, maslinovo ulje, avokado, masna riba, jaja, orasi, sir, chia semenke.
Ne smeš da preteruješ sa mesom (tj. proteinima) jer proteini se u velikoj količini u organizmu pretvaraju u šećere pa kao da si pojela celu čokoladu. Koristi kuhinjsku vagu za sve što spremaš a kasnije ćeš već naučiti šta koliko ima grama i koliko treba da pojedeš. Ja koristim aplikaciju KETO diet tracker u koju unosim sve što sam jela i koja mi broji šećere, proteine, masti i kalorije. Ako nešto ima 150 kalorija to ne znači da je to dobro. Te stvari sa niskim kalorijama obično imaju puno šećera u sebi.
Npr mnogo je bolje da uzmeš šaku smrznutih malina i ubaciš u šolju jogurta nego da kupiš voćni jogurt
Još jedna psihološka stvar, ja sam izbacila sve šećere, testo, brašno, pahuljice, i slične stvari koje imaju mnogo prostih šećera iz kuhinje. Ti naravno ne možeš da ih izbaciš pošto imaš familiju ali možeš da ih skloniš negde da ih ne gledaš. S druge strane, znam cele familije koje su na ovakvoj dijeti i deca se vrlo brzo naviknu, sa odraslima je problem. Naravno deci treba više vlakana tako da treba da jedu hleb i testo. Uslikaj se svake nedelje i videćeš progres više nego sa vagom.
S obzirom da izbacuješ vlakna stomak će se buniti pa sam tako ja muku mučila prvih par nedelja sa stolicom dok nisam otkrila da treba da pijem magnezijum. Pijem i vitamine.

Ja ustanem ujtru u 6:30 zbog posla, oko 7 doručkujem npr šaku čvaraka i parče sira i par rotkvica ili npr 2 pečena jajeta, malo sira, malo paprike ili pola paradajza itd itd... Ručak mi je u podne (ovo je više zbog posla tako inače možeš ti kako god hoćeš) pojedem neko zeleno povrće i parče mesa (kuvano, prženo, pečeno... kako god hoćeš samo ne može pohovano) večera ide oko 6 i isto tako nešto smislim šta ću da jedem.

Ja pijem skoro 5l vode dnevno. Na početku je bilo mnogo, sad sam se navikla.

Meni je na početku ova stranica jako pomogla da povežem šta kako i kad treba da jedem i kakve side-effects mogu da očekujem na početku https://www.dietdoctor.com/low-carb/keto

Ova grupa na FB-u je odlična za podršku ali uvidećeš da je puna amerikanki koje kukaju na sve i svašta tako da ne treba da slušaš sve šta kažu 
https://www.facebook.com/groups/LowCarbInspirations/?ref=bookmarks 

Ja sam sad na nekom nivou svesti da ako mi se danas jede parče hleba, ja ću pojesti ali to je to, danas i ko zna kad. Doduše sva hrana ima neku low carb zamenu, evo ja sam prošle nedelje umesila low carb hleb. Nisam se proslavila ali vežbam
Obično su te zamene za brašno i šećer malo skupe ali ja sam svakako lenja da kuvam kući nešto mnogo. Beneficija u firmi je što imamo fenomenalnu kantinu sa po 4-5 kuvanih jela dnevno, gomilom povrća itd itd.
Eto, to je za početak, za sva pitanja sam tu i gomilu stvari i recepata možeš naći na pintrestu ali kao što sam rekla na početku, psihologija i podrška su najbitnije stvari
E da, ja plivam, svugde idem peške, napravim preko 12000 koraka dnevno, uvek u prodavnicu idem dužim putem, pola puta do posla prepešačim a imam 7-8km do posla i isto tako kad krenem kući.
I nisam počela da vežbam dok nisam skinula prvih 15kg pošto mi je naravno sve bilo teško, bolela su me kolena, leđa isto. Kad ti organizam uđe u ceo proces i kad se skineš sa šećera dobiješ jako puno energije, bukvalno prestaneš da budeš umorna. Npr kad sad sedneš da ručaš i najedeš se leba i krompira posle toga ti se samo spava jer ti šećeri udare u glavu (prosti šećeri se pojavljuju u raznim oblicima pa tako u krompiru je skrob koji je prost šećer). Kad pojedeš mesa i nekog zelenog povrća bude ti lepo lagano u stomaku i lakše stomak vari.
Vožnja bajsa je uvek do jaja. Znači ne moraš nikakve sportove da plaćaš, samo idi do one druge prodavnice i do grada peške ili bajsom ali dužim putem. Ja sam skinula 35kg i iskreno život mi je mnogo lakši, jedino je zajebano što moraš komplet novu garderobu da kupuješ
I od sad kad kupuješ stvari moraš da čitaš etikete, Videćeš kako neke stvari koje se reklamiraju kao da imaju niske kalorije imaju gomile šećera u sebi. Ja ne kupujem ništa što ima više od 5gr šećera u 100gr proizvoda, čak je i to mnogo.
Eto, za sva pitanja tu sam

Ne, nigde nije kao kod mame ali navikni se!

Ja sam verovatno poslednja osoba koja bi trebalo da piše ovaj blog. Ja sam se onog 3.8.2010 spakovala i laganim kasom srpske železnice otisnula u beli svet sa namerom da se ne vratim. Ja nisam otišla na fenomenalno plaćen posao ili neku visoku stipendiju da se bavim nekim naukama koje meni prijaju. Otišla sam na stipendiju od 150$ mesečno da učim indonežanski jezik.

U Srbiji sam imala stalan posao u dobroj firmi koja i dalje dobro posluje, imala sam platu od 500eura koja bi verovatno sad bila veća i možda bi i lepo napredovala. Vidim da su neke moje kolege dobile dobre pozicije i lepo im ide. Srećna sam zbog njih ali meni to nije bilo dovoljno. Otišla sam na stipendiju od 150$ da učim jezik koji mi otprilike nikad neće trebati. Budala jel da? Pa ja na to nisam tako gledala.

Kad sam stigla u Indoneziju našla sam posao da predajem engleski part time, radila sam online, išla po malo na časove, putovala, uživala i kad sam odlučila da mi treba kancelarijski posao, našla sam ga u Indoneziji i u Maleziji. Odlučila sam da prihvatim onaj u Maleziji.

Ne, nisam zaradila milione ali sam živela na visokoj nozi. Putovala sam, izlazila, jela po restoranima, priuštila sam sebi sve što sam želela. Nije mi bilo bitno da imam gomilu para na računu i da putujem kući na gastarbajterski odmor.
Tako živim i sad u Nemačkoj. Sad sam pravi gastarbajter ali i dalje nisam. Kad idem kući idem na par dana zato što moram da obavim neku papirologiju. Kad idem kući ne kupujem gomilu poklona za rodbinu i prijatelje. Svako dete mojih rođaka i prijatelja ima u dečijem fondu po neku paru od mene naravno za kafanu ali to je to.

I dalje nemam milione na računu pošto sve spiskam na putovanja i ne mislim da dignem kuću u dedovini sa sve lavovima. Znam, nikad od mene čovek neće biti.

Nego, da stignem do onoga o čemu sam htela da pišem. Pišu novine kako je tamo neki otišao u beli svet i kako se mukica posle mesec dana vratio kući jel ga nisu dobro plaćali. Ili vratio se kući jer je stalno padala kiša, ili vratio se kući jer mu komšije nisu nazvale pomoz Bog... Budem ja dobra i pročitam sve to i nasmejem se slatko. Te priče su jako simpatične ali potpuno nerealne. Neko ko se posle mesec dana vrati kući nikad nije ni trebao da odlazi. Šta je mesec dana? Treba bar 6 meseci da se stisnu zubi i pregura početna nostalgija i da se navikneš na nove stvari. U Evropi ćeš svuda naći burek i jogurt. Jeste, neće biti baš kao naš ali navikni se. Nisi valjda otišao iz Srbije i očekivao neku drugu Srbiju. Jeste, ima mnogo naših ljudi napolju ali navikni se da nisi kući. Jeste, u Irskoj stalno pada kiša, valjda si znao gde je Irska pre nego što si krenuo?! Jeste, slabo te plaćaju, izguraš mesec dva pa nađeš drugi posao samo dok se malo navikneš i upoznaš ljude. Jeste, komšije ne razgovaraju sa tobom, nađi druge ljude sa kojima ćeš da razgovaraš. Kolege u firmama su uvek za pivo, stranci koji žive tamo su uvek za druženje. Jeste, drugačiji su od tvojih ortaka iz kraja ali navikni se. Ako si odlučio da kreneš onda zagrizi i kreni.
Ne, nigde nije kao kod mame ali navikni se!

Ovo pričam iz ličnog iskustva i iskustva gomile prijatelja koji su razbacani po svetu. Imam par prijatelja koji imaju super plaćene poslove i firme ih šalju po svetu. Svi ostali su otišli sa željom i voljom da se bore za neko bolje sutra koje nisu videli u Srbiji i u tome su uspeli. Smešno mi je što novine nikad ne pišu o tim ljudima nego samo o ovima kojima je kući najbolje i kako je svet jedno veliko strašno mesto.
Novine naravno uvek pišu o naučnicima koji naprave neki bum i to mi je uvek super ali tu se nikad ne spominje da se ti fenomenalni umovi nikad neće vratiti jer Srbija nema ništa da im ponudi. Tu se samo veliča činjenica da su iz Srbije kao, eto, brilijantni mladi umovi iz naše zemlje. Manje više, svi ti brilijantni umovi su trenutno na listi čekanja za pasoš zemlje u kojoj su.

Tako, ako si odlučio da ideš, stisni zube i kreni. Smesti negde u dubinu svog mozga da ideš negde u nepoznato i da što pre prihvatiš taj drugačiji svet oko sebe lakše će biti.
Ne, nigde nije kao kod mame ali jebeno se navikni i prestani da cmizdriš po novinama! 

Going global or not?

What does it takes for company from non English speaking area to go global? Open minded employees, simply as that. The biggest thing that can push one company not to go global are actually it's employees in headquarters.

The management has open its mind towards new markets, they open mind towards new employees in new markets, they are doing everything right but it still doesn't feel right. Why is that? 

The most important thing for an employee in new company is to feel welcome and to feel part of the team. On first day of work everyone should feel welcome and that they have their place in the office or in the team. If company doesn't provide that on first day or during the first week it is quite hard to feel accepted later. 

As part of management team you need to lead your team in accepting different people from different culture, you need to engage more into team building, to talk more to ask more. The issue with most companies in Asia is that they go boom, they go global and they end up staying exactly where they are when it comes to their employees. They believe that practice they are doing at home base  is applicable in other offices too and that employees should follow blindly. Most of local employees in countries don't understand that concept. They don't understand the ways of the country that company is coming from. They don't understand customs, religious believes, language and many other things. If company is going global, employees in base office should see that too. 

Companies are usually sending experienced employees from base office to other offices to handle work. Those employees can outnumber locals and they end up grouping and not having any interaction with local employees. Even once in a while when they decide to socialize, the spirit is gone and those socializing events turn out to be dull and boring for locals. Of course, base employees are having heaps of fun since they are still speaking in their own local language and the food on the table is usually from their country since they are not willing to try any other food. 

The older employees are different. They are willing to socialize, to try new things and to help with work, but younger generations are quite closed and not willing to team up. It is quite lethal for the company because old one's will be gone and young ones will stay. 

Until now I believe you guessed I'm talking from personal experience. It has been a while since we had lunch all together in a meeting room. When we're going to meeting room, base employees go to another room to have lunch. They share their food, chit chat, laugh, ... the worst thing is that they make older employees feel ashamed. We already got used to it and we're living with it. 

Still it's quite down feeling when group of them (when I say group it's usually 10+) goes out to lunch together and they don't even bother to invite us. Not even for a sake of good manners. 

In their minds they are going global with the projects and new markets. In our minds they didn't move from the place they came from. 

Srbi i vize... ili izbegavanje čuvenog FT1P

Ne znam za vas ali ja sam se poprilično izvežbala u ambasadama po zemlji i svetu. Uvek ponesem neki dodatni papir kad su u pitanju vize jer, ko zna zašto će mi trebati. Srećom u kancelariji imamo "recycle bin" pa ako nešto odštampam previše, neko će taj papir za nešto iskoristiti.
Nikad me nisu odbili i gomilu viza sam dobila po ubrzanoj proceduri pošto su mi svi klijenti megalomanski. Šta reći kad sam australijsku vizu dobila za 2 dana.
Mahinder je jako fina asistentinja u našoj firmi koja je zadužena za sve i svašta i nikad joj ništa nije teško da uradi. Razgovor juče je tekao ovako
Mahinder: Za Thai vizu ti treba formular, slika i kopija pasoša.
Marina: A da mi uradiš jedan onaj papir da sam ja zaposlena ovde? Kao potvrdu.
Mahinder: Aj dobro
Marina: Ja ću odštampati avionsku kartu i rezervaciju hotela.
Mahinder: Šta će ti to? Na sajtu ambasade piše da ne treba
Marina: Mani ti mene... samo ti meni spremi taj dokument

I odem ja jutros u ambasadu u 9 iako mi je rečeno da se otvara u 9:30. Uvatim svoje mesto u redu i iza mene se posadi Francuz i milion drugih ljudi.
Ulazimo u ambasadu i lepo piše "Ambasada sutra ne radi, ko aplicira danas, pasoši u ponedeljak".
Već vidim kako moj avion odlazi bez mene i kako plaže po Puketu i Phi Phiju se pretvaraju u još jedan dosadan produženi vikend u KL-u.

Marina: Dobar dan  (kez od uveta do uveta). Znate, ja imam bukiran let u subotu ujtru za Puket.
Službenik: Aha. Obično je procedura 2 radna dana a mi sutra ne radimo.
Marina: Pa znam ali ja bi malo na odmor, šef mi je konačno odobrio par dana off
Službenik: Vi radite u Maleziji?
Marina: Da, evo vam kopija radne vize, potvrda od firme, avionska karta i rezervacija hotela.
Službenik: Sedite, proverićemo dokumenta.
Sat vremena kasnije
Službenik: Dođite po vaš pasoš danas popodne
Marina: Hvala puno vrlo ste ljubazni

Za to vreme se Francuz posvađao 3 puta sa službenicima jer je i on trebao da leti sutra.
Pride se pojavila britanka koja je ostavila decu u Tajlandu i treba da ide sutra da ih pokupi.

Talenat kažem ja :)

Kladionica

U firmi gde radim ima nas par stranaca koji smo igrom slučaja tu zaglavili već duže vreme i kako red i kolegijalni odnosi nalažu, držimo se zajedno.
Posao je poprilično stresan i trebaju ti živci ko konopci da bi ga obavljao kako treba dok ti neka budala visi nad vratom sa gomilom zahteva. Mi obično isključimo mozak, gurnemo slušalice u uši i ne odvajamo pogled od monitora.
Upravo zbog te količine stresa obrt zaposlenih u kompaniji je jako velik. Radni zakon Malezije štiti lokalce i oni su u mogućnosti da rade šta god žele i da prođu nekažnjeno. To ubraja i činjenicu da gomila njih samo spusti kompanijsku karticu (onu za tagovanje kad ulazite u ofis) i da izađu iz kancelarije i nikad ne se vrate.
Nas par koji smo tu dugo (pod dugo smatram period duži od 3 godine) imamo jednu posebnu zanimaciju svaki put kad neko novi uđe u kompaniju. Prvih nedelju dana bivstvovanja te osobe u firmi otvorena je kladionica "koliko dugo će dotični ostati u firmi?".
Neke ljude možeš odmah da proceniš, za neke ti treba malo više vremena ali kako god okreneš uvek neko od nas bude u pravu. Opklade nam se razlikuju samo po nekoliko meseci. Uglavnom se kladimo na menadžment. Radni narod nije toliko zanimljiv a i oni ostaju obično nešto duže. Uvek je zanimljivo gledati ljude od kojih nešto zavisi kako padaju pod teretom i nisu u stanju da ustanu.
Ovo možda zvuči malo grozno ali gomilu puta sam gledala Pavela iz Holandije kako je padao i ustajao, Marcina iz Poljske takođe, Adrijana svake nedelje daje otkaz u svojoj glavi pa opet ustane i dođe na posao, Indonežani i Vijetnamci i Filipinci su poprilično hard core, Kinezi ponekad uhvate po neku slamku kad se dave ali čim uđe novi menadžer Malajac ili Indijac opklade padaju.
Pre 2 meseca je došao novi Projekt Menadžer, već ga nema. Marcin dobio opkladu.
Sredinom juna se vratio jedan od starih kolega, dobio najgori projekat, od ponedeljka ga nema u firmi. Ja dobila opkladu.
Imamo novog Support menadžera, čekamo još malko. Njega sad prebacuju na projekat koji je prethodno opisani ostavio. Znači dajem mu max još 2 meseca.
Moji prethodni šefovi su odlazili posle 3 nedelje, 2 meseca, 4 meseca i 6 meseci respektivno. Promenila sam više šefova nego čarapa (bukvalno pošto jako retko nosim čarape u Maleziji)
Direktorka HR-a je otišla posle 5 meseci. Chris je dobila opkladu.
Nova direktorka operacija koja je sad ujedno i direktorka HR-a ... čeka se. Dali smo joj 6 meseci.
Chris je koleginica koja već 3 godine daje otkaz. Za nju smo se kladili kad će više! Bila je u firmi više od 5 godina. Otišla je prošle nedelje :)
Mark (payroll manager) se sprema da da otkaz. Ako to uradi do kraja septembra kako planira ja dobijam opkladu :)
Drugim rečima, da se ovim opkladama obrću veliki novci, ja bi bila bogata :)

Koliko želim da dam otkaz na skali od 1 do 10

Došla sam u ovu firmu pre 3.5 godine. Kako god okreneš, to je puno vremena da daš nekome ko to ne zaslužuje. Šteta što mi je trebalo dugo vremena da to shvatim. Trebala sam znati to odmah posle prvog sastanka sa velikim debelim ali onda sam bila puna elana i nagona za dokazivanjem... on će meni da ja ne znam to!!!
Postoje ljudi koji ne veruju u tebe i kada im dokažeš suprotno jednom ili nekoliko puta, prihvate te i rade sa tobom kako bi i oni i ti a i cela kompanija napredovali. S druge strane, postoje ljudi kao što je moj glavnokomandujući. Njemu dokažeš da si daleko ispred njega, da možeš više, da radiš sve za dobrobit kompanije, da te svi od kolega do klijenata vole i poštuju ali njemu to nije dovoljno. Jednostavno, nije.
Ne znam kako bi objasnila to njegovo ponašanje. On ima armiju direktora koji nemaju pravo odlučivanja već uvek poslednja mora biti njegova. Šta god se radi u firmi sve mora na odobrenje kod njega. Upravo zbog toga menadžeri odlaze pre neko što stigneš da kažeš "Prijelo mi se šampita", kamoli da ih umesiš.
Pre par nedelja sam pričala sam HR&SCU direktorkom koja je posle 6 meseci dala otkaz i otišla u neku firmu u kojoj zaista može da bude direktor. Žalila mi je na upravo to da njegova mora da bude poslednja i da se osećala kao govno svaki put kad nije mogla da potvrdi ni najmanju svoju odluku o nečemu.
Nije on toliki problem za mene... u Januaru sam bila na PIP-u i pisala sam o tome. Od onda ja ništa ne radim. Radim na nekim malim stvarima koje su meni dosadne, ponavljaju se, zveram okolo, čitam stvari po netu, počnem da radim na nekom malom projektu, oni ili klijent otkažu projekat, stave me na neki drugi na kojem opet ništa ne radim. U globalu, ulenjila sam se jako. Od januara niko nije ni primetio da ja ništa ne radim, toliko o tome koliko moja šefica brine o meni.
Drugi problem je što me klijent previše voli pa u poslednja 3 meseca nosim sa sobom veliku poslovnu tajnu zbog koje mi se još više ne radi. Niko drugi u kompaniji ne zna i nikom ni ne smem da kažem. Samo mogu da sedim i da gledam kako će sve da ode u prašinu oko nove godine kad klijent povuče svoje poteze.
Obožavala sam svoj posao, on je i jedini razlog zašto sam ostala u Maleziji toliko dugo. Moj posao je i razlog zbog kojeg sam se vratila prošle godine. Od januara nema više te draži i tog zaleta i entuzijazma. Nadala sam se da će sve doći na svoje mesto ali nisam ni sama sigurna zašto sam gledala u tom pravcu. Samo razočarenje za razočarenjem.
Odavno sam ja stavila tačku na ovu firmu i nadu da će se ikad išta promeniti.
Pismo za otkaz je napisano, samo treba da stavim datume.

Kako je Marina dobila 3 dana Srbije za rođendan

Poslali oni mene službeno u Štutgart da vidim mog ljubljenog japanca. Trebala su ići šefica i njena verna druga ali su bile zauzete drugim projektima. Naravno karta se kupuje u poslednjem trenutku, hotel se na jedvite jade bukira u poslednjem trenutku pošto je nedelja sajma u Štutgartu i ja i kolega, kojeg baš mnogo ne volem i kojeg sam ogovarala u prethodnom postu se spakujemo i krenemo.
Karta je bukirana KL-Abu Dabi - Diseldorf-Štutgart  a povratak preko Beograda sa cela 2 sata zadržavanja u Beogradu. Sa tugom sam ja gledala u tu kartu jer sam mogla samo sat vremena da istrčim sa aerodroma da udahnem vazduha, eventualno da popijem kafu sa nekim i da utrčim opet unutra.
Kad Beograd oseti da mu se vraćam vreme se skroz zabuni i uvek bude neko sranje pa da ne kvarimo tradiciju desilo se opet. Avion Beograd-Štutgart je kasnio 2.5 sata u poletanju zbog oluje koja je divljala i nosila kuće pa smo i mi kasnili iz Štutgarta 3 sata i tako da je naš let za Abu Dabi otišao bez nas u njemu.
A meni milina
Nisam se mnogo potresla što se kolega nervirao.
Naravno provela sam pola noći pokušavajući da dobijem novu kartu za mene i njega pa razdvajajući naše karte pošto su bile povezane da bi on otišao što pre a ja ostala još koji dan. Sa njegovim malajskim pasošem on nije mogao da izađe sa aerodroma pa je sledećih 16 sati čučao na terminalu a Marina se baškarila u Crown Plazi o trošku nacionalne avio kompanije.
Nisam se baš mnogo potresla.
Bila sam fina, pitala sam policiju da li postoji neki način, neki papir da ja potpišem da mu izdaju privermenu tranzitnu vizu ali rekli su "no way Hose".
I tako sam ja uzela kartu za nedelju baš tog vikenda kad je ekipa Društva Putnika Srbije planirala da ide na planinarenje koje smo ranije propustili zbog poplava.
To je ono, kad nešto želiš svim srcem... :D

Business meeting behavior

What to do when your co-worker is basically embarrassing you in front of the client with his bad meeting behavior?
Recently I attended a meeting with a big client. My client and I are working together for past 3 years and we are getting along pretty well and have been working on quite a number of projects but my goal is always to make good impression. I attended a meeting with certain co-worker who didn't know much about the topic. He recently rejoined the company and has been assigned to the project.
The fact that he didn't know much about the topic is not really that painful but his meeting behavior.
Our luggage got lost when we landed and we got money from airline company to buy stuff. It was Sunday and nothing was working but the shops in the airport. He decided it was not worth spending money so he showed up on 1st day of meeting in jeans and t-shirt in which he was flying for previous 20 hours. He openly showed that he was bored at the meeting in front of our clients big shot managers and other parties involved, he was playing with his pen, zipping and unzipping his shoes, sitting in his chair the way you sit at the bar and constantly using hardcore American slang when speaking.
All people attending the meeting were strictly business dressed up and spoke proper English.
After the 1st day meetings he decided to go shopping since our luggage still haven't arrived. On the 2nd day he wore new shirt and jeans/pants. He didn't even bother to iron the shirt and he looked even worse then previous day. In Serbian language we have this saying that he looked like cow was chewing him and spit him out.
During my presentation on the meeting he was again bored to death so he was distracting me with his pencil/shoes/laptop playing. I probably need to mention the "I'm in the bar having beer with my buddies" sitting poses.
The worst thing actually is that client was quite irritated about it.
Yes, there are companies with their casual looks and relaxed meetings but our clients are not one of those. This guy was already working for my company and he just re-joined and he supposed to know these things. If he doesn't, the first impression counts right?

Šta je PIP i kako je Marina dospela tamo?

Odma ste kliknuli jel da? Nema ovdi pornografskih slika, samo jedna podugačka priča o tome kako je Marina posle 3 godine rada u firmi došla na isto mesto odakle je i počela: nemam pojima šta se dešava, idem kući svaki dan u 6, smeškam se, i svi misle da sam glupa. Samo, postoji jedna razlika između ove sad i one Marine pre 3 godine. Ova Marina sad boluje od stanja poznatijeg kao kurcobolja.
Negde početkom Januara mi smo imali neki PeopleSoft test, skoro svi zaposleni koji se time bave. Od kad sam popunila poslednji ŠV obrazac na fakultetu nisam obratila pažnju ni na jedan formular pride a kamoli test. Tako sam ja to ofrlje uradila za 15 minuta u fazonu "šta me *bete, imam posla".
Kad oćeš đavola... dobijem pozivnicu za PIP sastanak sa moje dve šefice i sa glavnokomandujućom od HR-a. Šta je PIP nemam pojima a i *be mi se iskreno... Odem ja na taj sastanak kad one drvlje i kamenje po meni... ti ne radiš dobro svoj posao, ti nisi dobar team leader, ti ovo ti ono... meni vilica na podu...
Jest, bila sam malo zauzeta u poslednja 2 meseca na 2 najveća evropska projekta i par japanskih pošto drugi menadžeri nisu imali muda da rade na njima, a u međuvremenu su dali otkaz i otišli, pa nisam imala vremena da se posvetim svom timu ali ovo...
Ja sam u poslednje 2 godine nosila titulu team leader-a a menadžera nikad nisam imala već sam uvek direktno raportirala CEO koji naravno nikad nije imao vremena za mene i nikad nije vodio brigu o tome šta ja radim i kako radim. Bila sam prepuštena sama sebi tako da nikad nisam ni mogla da naučim kako da budem dobar menadžer iliti team leader, kako god to želite da nazovete. Ja nisam učila te visokokvalifikovane škole za menadžere, ja sam učila onu jadnu matematiku. Da sam bila pametna pa da se školovala za menadžera svega ovog danas ne bi bilo.
Ajde to što ne radim svoj posao, to i da preguram, ali onda su izvukle rezultate testova pa je bilo da ja ne znam PeopleSoft. Po njihovim rezultatima ja sam među najgorima. Ja sam oduvek bila glupa, čak mi je i moja pokojna Radmila to često govorila ali džabe kad na jedno uvo uđe na drugo izađe.
I tako posle 3 godine popravljanja njihovih sranja oni su dosli do zaključka da ja nemam pojima.
Ne bude Marina lenja pa se prijavi za sertifikaciju. Mislim, ako sam glupa, makar Oracle da mi to kaže.
PIP je ispao preformance improvement program gde ja imam mesec dana da zavrsim 7 zadataka koje su mi dali a koje sam ja završila za nedelju dana laganog života. Ustvari dali su mi mesec dana da odmaram i da ne radim ništa. Najviše vremena za tih 7 zadataka mi je oduzelo to što sam skupljala sve zajebancije tipa kako se to računa? Šta ako se desi ovo? Šta ako se desi ono? Kako se to radi ako je zaposleni ovakav onakav... i slično. Testiranje mi je oduzelo dosta vremena ali svako popravljanje u sistemu je odnelo 15minuta do 2 sata u zavisnosti od kompleksnosti problema. Ja 7 zadataka rešavam na dnevnom nivou kad je žurka lagana.
Kasnije sam na svoju ruku uzela da popravljam neke druge stvari koje dosta dugo čuče pošto mi je dosadno na poslu.
Pride su me smenili sa pozicije team leader-a i sad nemam nikakvu poziciju dok mi se ne završi ovaj PIP a lidersku poziciju su dali jednom klincu iz mog tima i dali su mu jednog seniora da mu bude menadžer.Milina.
Anyhow... na celu tu frku ja sam počela ekspresno da tražim novi posao pa sam poslala mail mom ljubljenom Japancu da ga pitam za preporuku... balavila sam vam o njemu nadugačko i naširoko ovdi. To je onaj moj Japanac koji mi je klijent i sa kojim sarađujem poslednje 3 godine.
Na taj moj mail Japanca opali srčka i čovek brže bolje krene da me ispituje gde ću sta ću zašto hoću da odem i ja mu sve ispričam. Lepo i iskreno. Tri godine ga nisam lagala, što bi sad počela. On sa one strane sveta zna da ja znam svoj posao a ovi ovde ne vide prst pred nosom. Još je krenuo da se izvinjava da nije on možda uzrok svemu tome. Zove me svake nedelje da čuje šta se dešava, ispriča mi šta se dešava sa njegove strane... manje više postali smo najbolji drugari.
Posle prošlonedeljnog velikog sastanka kompanija-klijent, Japanac je zgrabio moju šeficu i krenuo da joj kenja za mene. Naravno nije spomenuo ni minut našeg telefonskog razgovora nego je on iz drugog ugla dobio informaciju da ja nisam više team leader. U petak mi je preneo sta joj je rekao i iskreno ja mogu samo da se poklonim sad tom čoveku i da mu izljubim stope. Ja sam znala da smo on i ja OK i da on ceni moj rad ali nisam očekivala da joj kaže to što je meni ispričao. Da je neko bio tamo da isplete prekosovski ciklus počelo bi sa

"Mili Bože čuda velikoga,
kad seđaše na tronu Marina,
sve zlato u kraljevstvu sjalo,
sve sama svila i kadifa,
med i mleko u potocima teklo... "

Šefica je naravno nakenjala da se ja sad u stvari spremam za sledeći veliki evropski development projekat koji se radi upravo za tog klijenta i da zato više nisam u podršci.
No, šta će dalje biti, čitajte sledeće nedelje...

Još jedno pismo nekome ko ga nikad neće pročitati

Draga mama,

odavno nisam plakala za tobom... valjda sam bila previše okupirana svojim životom i problemima. Verovatno samo fokusirana na to da sam sama na ovom svetu i da moram sama o sebi da se brinem. Radim, možda i previše... da li da ne mislim ili da preživim, ko to zna.
Odavno nisam plakala za tobom... jednom mi je neko rekao da onaj gore mora sebi nekad i najbolje da uzme... nikad ga nisam pitala zašto je tebe uzeo... valjda sam još uvek ljuta na njega...
Odavno nisam plakala... mislila sam da su mi oči suve i da u njima više nema suza...
Onda sam se probudila jedno jutro... srce se steglo i puklo iznova... počeo je decembar... mesec koji već 5 godina ne želim da dođe, mesec koji već 5 godina želim da preskočim, da zaspim i da se ne probudim do januara.
Ovaj svet je pust bez tebe... shvatila sam to gde god sam zakoračila. Svugde ima nasmejanih lica, prijatelja, poznanika, ljudi sa kojima ćeš proćaskati, ljudi sa kojima ćeš popiti pivo, nasmejati se. Ljudi koji će te iznervirati, od kojih ćeš nešto naučiti, koji su glupavi, koji su različiti. Svugde ima svega, bila sam, videla sam, tražila... nigde nisam našla tebe.
I dalje plačem... kao dete kojem su uzeli omiljenu igračku. Ja jesam dete, tvoje dete i jesu mi uzeli omiljenu stvar na svetu.  Uzeli su mi ono što je svakom detetu potrebno, majčinski zagrljaj, nekog ko će da me nasmeje svojim čuvenim rečenicama, nekog ko će da me pazi, mazi i da me voli celog svog života. Ja znam da si ti do svog poslednjeg daha nosila mene u svom srcu ali taj poslednji dah si udahnula previše rano. Ostavila si svoje dete... samo
Prođem nekada po tvojim mailovima od pre par godina... i odzvanja mi tvoj glas u ušima i nasmeje me svaka tvoja rečenica... i gledam neke stare fotografije... i onda taj osmeh zameni bol... ta ista bol koju osećam već 5 godina.
Ne jenjava ona nikad, samo zaluta po ćoškovima sveta i dočeka me i stegne i drži. Umesto tvog zagrljaja.

Eto, nedostaješ mi mnogo, svakog dana, samo sam to htela da ti kažem.

tvoja Marina
 

Magija jednog sastanka

Pokušala sam nebrojeno puta da se ne zakikoćem kao šiparica na spomen njegovog imena u kancelariji ali ne uspeva mi.
Upoznala sam ga pre 2 godine kad su me odveli na sastanak sa njim i predstavili me kao support osobu za operacije. Taj sastanak sam provela gledajući u njega kao opijena. Upijala sam svaku njegovu reč i padala u potpuni zbun kad bi me nešto pitao. Njegovo nežno japansko dečačko lice sa dugim trepavicama i vitko telo sa neverovatnim držanjem me nije toliko opilo koliko način na koji on drži sve konce u svojim rukama i kako je u tom datom trenutku znao više o mom poslu nego ja sama.
Svaki naredni put sam bukvalno molila da me vode na sastanke sa njim. Upijala sam svaku reč iz njegovih mailova, rešavala svaki problem koji je mojim analitičarima a i njemu, kao klijentu kojeg sam ja podržavala, zadavao muke.
Crvenela sam kao jabuka ko god ga spomene. Ne želim da znam kako sam izgledala na sastancima. Šta god bi me pitao ja bih rekla "da, može, nema problema". Obećavala sam mu stvari koje su se činile nemogućim i sve završavala šta god bi me on zamolio.
Godinu dana moje "zaljubljenosti" u njega je rezultiralo time da operacije za Daimler Aziju i Australiju postanu potpuno stabilne. Više nije bilo nikakvih problema da se popravlja, sve je radilo kao švajcarski sat, sastanci su se proredili i moj život je postao dosadan.
Ja imam tu neverovatnu moć da onog trenutka kad izađem iz kancelarije moj mozak promeni stanicu. Kao oni stari radio prijemnici, samo se začuje ono šuštanje između stanica i krene "i vi što maštate o sreći..." Vrlo često imam problem da kada me pozovu iz kancelarije radi nekog problema, ja nemam pojima o čemu pričaju.
Tako je i sa njim. Kada bi izašla iz kancelarije potpuno bi ga zaboravila. Tu i tamo bi ga spomenula povezano za posao ali moje ponašanje van kancelarije kad pričam o njemu i moje ponašanje u kancelariji su potpuno različite priče.
On je i dalje glavnokomandujući kod Daimlera za sve naše operacije. Sad se čujemo skoro svaki dan i radimo na gomili projekata zajedno. Niko u kancelariji ga ne zove po imenu već ga svi zovu "Marinin dečko". 
Šefica je rekla da će narediti svakom klijentu da zaposli po jednog zgodnog Japanca da bi ja sve stabilizovala. To što je on zgodan, to mu je obaška. To što je on neverovatno pametan, upućen u sve, drži sve konce u rukama, povezuje sve konce neverovatnom brzinom, pita uvek prave stvari a u poslednje vreme meni pomaže postavljajući pitanja koja meni nikad ne bi palo na pamet da postavim. Iz svakog njegovog maila ja naučim nešto novo, svaki razgovor sa njim je otkrovenje... to je ono što ja volim kod njega.
I dalje izađem iz kancelarije i promenim stanicu. Ne pomislim na njega. Da li je to business crush?

Šta si ti kad nisi programer?

Procesi u nuklearnoj fizici su za mene mnogo jednostavniji nego da uzmem da napišem liniju koda. Nikad se nisam ni trudila da napišem liniju koda. Još uvek mešam aplikacije i baze podataka, ne znam tačno šta koji programski jezik radi i šta se za čega koristi. Dok sam bila na fakultetu napravila sam svoj website u html-u i od tog koda nisam daleko mrdnula. XML mi je odlično išao, imam 9ku iz tog ispita a sad ga jedva prepoznam.

Drugi problem koji imam je da slabo pamtim nazive stvari. Za mene su ikonice na mom desktopu ono sa kamionom (data mover), ono sa valjkom (SQL developer), ono sa dva pisma (WinSCP), ono što nikad neće da se otvori (App designer), šilja (crimson editor), komp (remote desktop), ono za upoređivanje koda... Dobro, stvari kao što su explorer, outlook, word, excel sam sa godinama zapamtila.

Ja sam diplomirani matematičar finansija. Verovatno jedna od retkih koja je diplomirala sa ocenom manjom od 10. U tom datom trenutku mi je samo bilo bitno da mama doživi moju diplomu. Doživela je i moj prvi posao u Centroproizvodu gde sam se 6 meseci smarala sa finansijskim izveštajima. Nažalost gomilu drugih stvari nije doživela.
Prebacili su me u IT na inicijativu mog tadašnjeg IT menadžera gde sam polako počela da ulazim u neki IT svet koji je daleko od programerskog.

Bavila sam se analizama podataka, Sharepoint serverom, administrirala sam Sharepoint, učila kolege kako da ga koriste, razvijala neke sitnice u infopathu (što opet nije bilo kodiranje), pripremala IT projekte, centralizovala dokumentaciju firme, uprostila procese magacinske dokumentacije zahvaljujući sharepointu.

U Symphony HRS sam došla kao poslednja glupača, bar su me svi tako gledali. Ništa mi nije bilo jasno. Nisam znala ni šta je outsourcing, ni payroll ni šta kod đavola oni tu rade. Za Oracle sam čula negde kroz maglu a za PeopleSoft nikad u životu nisam čula. Umesto da radim na projektu sa Srbijom, oni su me stavili da budem business analyst za najjačeg klijenta koji je imao gomilu problema. Taj klijent je srećan i zadovoljan našom uslugom već godinu i po dana.

Dve i po godine kasnije smatraju me najvećim stručnjakom za PeopleSoft u firmi od 1200 zaposlenih. Znam kako sistem diše, gde baguje, kakve gluposti zna da napravi. Smatraju me stručnjakom za payroll za veliki broj zemalja Azije i Evrope. Analiziram svaki detalj, tražim uvek na pravim mestima, setim se najmanjih stvari i  glavi držim sve što se dešavalo sa sistemom u poslednje dve godine. Čitam kod, znam gde napravi grešku pa pošaljem mojim programerima da to napišu kako treba. Zezam se sa dokumentacijom za development, analiziram, mislim, sklepam nove formule, nove elemete za izračunavanja... Radim na funkcionalnom razvoju, u tehnički razvoj samo gvirnem s vremena na vreme kad im treba neko objašnjenje ili kad stanu negde pa ne znaju da nastave. 

I dalje ne znam da napišem liniju koda, znam da pročitam, doduše, samo taj programski jezik koji Oracle PeopleSoft koristi. Mada, nisam sigurna ni da li je PL-SQL programski jezik.  Znam da pročitam kod koji koriste app engines, da nađem gde je ceo taj proces napravio kiks.

Nisam stručnjak. To je kao kad bi sebe nazvala stručnjakom za SAP posle 2 godine korišćenja. Posle 2 godine korišćenja excela možeš sebe da nazoveš stručnjakom ali ovo su mnogo kompleksniji sistemi. PeopleSoft je mnogo veći od onoga što ja znam i zato volim svoj posao. Svakog dana naletim na nešto novo, nešto što ranije nisam videla, nešto što me iznenadi. Kad PeopleSoft bude prestao da me iznenađuje, onda ću sebe smatrati stručnjakom.

I nisam programer al eto... radim u IT industriji. To zovu danas business analyst, ja to zovem, ona koja čisti sva sranja development tima. ;)

IT industrija u Srbiji iliti kako je Marina išla na razgovore za posao

Vratila sam se u Maleziju... da li sam pogrešila, ko će ga znati. Nisam ni razmišljala... otprilike da je prošlo 36 sati od momenta kad mi je Prem poslao porukicu da se vratim na svoju staru poziciju sa novim beneficijama do momenta kad sam počela da se pakujem.

Verovatno mi je dosadilo to što nijednoj kompaniji u Srbiji ne trebam i što sam 5 meseci išla od razgovora do razgovora gde su mi, na manje više lepši ili ružniji način, govorili da eto baš sad nemaju mesto za mene. Ne znam ni zašto sam tražila posao u Srbiji. Čitala sam bajke o IT industriji u Srbiji i mislila sam da ću i ja naći svoje mesto ali verovatno sam odavno trebala da prestanem da verujem u bajke.

Bila sam na razgovoru za posao u novosadskoj firmi koja se zove MI System. Prvo sam išla kod HR menadžerke na razgovor, pa nekoliko nedelja kasnije kod direktora pa nekoliko nedelja kasnije kod menadžera sa kojima bi trebalo da radim. Nakon toga su mi poslali zadatak da ga uradim. Na razgovoru za posao spomenuli da eto ja savršeno odgovaram njihovim potrebama i da je posao moj. Kad sam poslala odrađen zadatak, dve nedelje kasnije sam dobila "hvala ali eto mi smo se odlučili za nekog drugog" mail. Pritom je menadžerka sa kojom sam se dopisivala spomenula u mailu da su imali neviđen broj kandidata (što je potpuno kontradiktorno onom što mi je direktor rekao par nedelja ranije) i da su odabrali nekog drugog.

Kada sam joj poslala mail da je njihov pristup svemu nečuven ona mi je spomenula da bi ja trebalo da znam kako sve to ide pošto sam radila u inostranstvu. Nisam želela da joj odgovorim na taj mail... očigledno ona nikad nije ni zakoračila u poslovni svet van svoja četiri zida.  Iskreno ne preporučujem da im ikada pošaljete CV.

Na razgovoru za posao u čuvenoj firmi Nordeus koja je poznatija kao srpski google i ujedno najpoželjniji poslodavac u IT industriji u Srbiji pošto svi sede na poslu i igraju igrice koje ja ujedno baš i ne volem mnogo, gospođica koja me je intervjuisala nije prestajala da gleda u svoj komp i da kucka svaku moju reč. Da ne spominjem to da sam dobijala mailove od nje koji su bili na "ti". Na "ti" u poslovnom svetu se prelazi kad ja potpišem ugovor, sve ostalo je neprofesionalno po meni.

Njena pitanja su bila vezana za moj CV koji je detaljno napisan i koji sam joj ja samo prepričala i ona pogled uopšte nije dizala sa svog kompa. Ličila mi je na daktilografkinju i na istražnog sudiju u jednom. Prijatnije sam se osećala na sastanku sa glavonjama Daimlera u Holandiji gde smo išli kao na klanicu. Mislim da me je za sat vremena intervjua 2 puta pogledala i to preko svog monitora. Mi nismo razgovarale, ja sam odgovarala na pitanja. Devojka koja je došla posle nje da me testira je bila mnogo prijatnija ali sam ja tu već izgubila želju da radim u čuvenom Nordeusu.

Razgovor u VIP-u je bio mogu reći najprijatniji. Oni su kao iskusni, poslali na razgovor devojku iz HR-a i čoveka koji bi trebao da mi bude menadžer na poziciji za koju konkurišem. Mislim da smo i on i ja videli posle 15tak minuta da ja nisam za tu poziciju pa smo skratili intervju da ne bi gubili i moje i njihovo vreme. Njima je trebao programer, što ja nisam a s druge strane nisu napisali dobar opis posla u oglasu. Oboje veoma prijatni i veoma profesionalni i cene moje vreme a ne da me zovu da im dolazim 200 puta kao već pomenuta novosadska firma. Videla sam da su kasnije promenuli opis pozicije i oglasili je. Uče na greškama.

Telenor ima milion novih pozicija i od tog miliona ja imam iskustva i predispozicije za bar 10. Za svaku jednu sam vrlo uredno dobila odbijenicu u roku manjem od 24h tako da sam obećala sebi da neću više konkurisati kod njih. Imam utisak da čim vide moj CV imaju automatsko reject dugme. Tj, ni ne pogledaju mi CV.
Onda su zapošljavanje prebacili nekoj HR agenciji koja me je odmah pozvala na intervju ali je meni karta već bila bukirana.

U nekom momentu sam pila kafu sa Zoranom koja voli astrologiju i koja mi je pogledala u zvezde čim sam ja uzdahnula "Hoću li ikad naći posao?". Rekla je da će me bivši šef zvati vrlo uskoro da mi ponudi posao.
Ne verujem ja u to. Ja se ustvari plašim tih sranja... posebno odkad mi je telefon zazvonio da se vratim u Maleziju kratko nakon toga. 

Oće piški neće piški

Danas sam obukla majcu na duge rukave... odmah sam počela da razmišljam o tome da i dalje imam kartu za Maleziju.
Juče mi je bilo super u Novom Sadu sa društvom ... nisam ni pomislila na Maleziju
Prekjuče sam se dosađivala u Novom Sadu pošto je padala kiša i bilo je hladno ... razmišljala sam o Maleziji
Prošle nedelje sam se odlično provodila na beer festu i jebalo mi se za Maleziju
Prošle nedelje sam u toku nedelje dobila još jednu odbijenicu od domaćih firmi ... naravno da sam razmišljala o Maleziji
Pre par nedelja sam bila u Tunisu ... Malezija nema ni približno tako lepe plaže kao Tunis
Bila na par razgovora za posao... Svi zvuče totalno dosadni naspram onog u Maleziji
Kad teta počne da kuva ... koja budala bi mislila na Maleziju.
Srbija nema Nandos... ajd da ovo dodamo kao plus za Maleziju
U Srbiji se uvališ u stranku pa nađeš državni poso pa radiš od 12 do podne... u Maleziji je radno vreme od 9 do beskonačno.
Kući stalno ima neka posla... u Maleziji sam imala spremačicu
U Srbiji moram da gledam u oblake kad mogu da idem na bazen... u Maleziji svaka zgrada ima svoj bazen... i teretanu
Svi prijatelji su mi u Srbiji... sem onih koji su raspršeni po svetu

i tako dalje...

što bi moja draga italijanka rekla ... oće piški neće piški

Zasto ona ne moze da ide u banju?

Jelena Cubrilo je moja drugarica iz osnovne skole. Kao dete je imala nesrecu u kojoj su joj stradale obe noge. Nije zavrsila u invalidskim kolicima ali njeno kretanje je u velikoj meri otezano. Kroz celu osnovnu skolu ceo razred se uvek trudio oko nje i pomagali smo joj da se krece. Secam se kad je decko koji joj je najvise pomagao, pao 5. Razred, kakva panika je nastala oko toga ko ce joj pomagati.
Do svoje 18. Godine imala je pravo da o trosku drzave ide svake godine u banju a posle 18te samo ukoliko se operise. 2005godine je operisala levu nogu i imala je pravo na banju par godina.
Sada su lekari zakljucili da njoj banja ne pomaze i da ona vise nema prava na banju zbog svojih godina. Ne dozvoljavaju joj ni da ode licno na komisiju da bi mogla da im kaze da njoj u stvari banja mnogo pomaze i da se ona mnogo bolje oseca cele godine posle nekoliko nedelja terapije.
Ja se bas i ne razumem u celu proceduru ali ona kaze da sad po novom zakonu daju banju na osnovu sifri bolesti a ne pojedinca.... na njene sifre g80 i g 82 pise da nema prava jer oni smatraju da nema poboljsanja. Gde god je pitala samo je dobila negativne odgovore i sleganje ramenima. Posto nije baba od 65+ godina, nema banje za nju.
Ne trazimo pare za banju vec rupu u zakonu koja ce Jeleni dozvoliti da ode jednom godisnje u banju. Ja sam pravno nepismena pa mi treba pomoc.
Ukoliko su potrebni jos neki podaci slobodno me kontaktirajte.
Svaki dobronameran savet je dobrodosao :-)

Novi pogled na Tviter iliti kako je KiWebBiz ubio kikindsku dosadu

Kikinda je divna varoš, prosto magična ukoliko želite da pobegnete da usijanog beogradskog asfalta. Kikinda je tiha, mirna, usporena, uspavana. Ništa se pod plavim nebom ovde ne dešava. Eto, par godina unazad smo imali manifestaciju kikindsko leto gde se uvek nešto dešavalo... ili izložbe, predstave, prikazivanje filmova, pošto bioskop nemamo i mnogo zanimljivih stvari gde su i mladi i stari mogli da uživaju.
Kažu da ove godine nema para za tako nešto pa je Kikinda, i onako uspavana samo nastavila svoj dremež i nastavila da čeka neke bolje dane.
Pre par meseci vratila sam se u moju uspavanu varoš, nikako i da ostanem u njoj ali eto desilo se da ću celo leto da zveram okolo pa rekoh da vidim da li se nešto dešava.
Kad ono...
Tviter sam otvorila davno, verovatno u isto vreme kad i fb ali ga nisam nešto previše koristila. Nije mi bio zanimljiv. Neko je tu upleo prste i objasnio mi kako tviter radi i šta radi i ja sam počela da pratim ljude i da ga koristim efektivno.
Svi ti ljudi su mi bili zanimljivi i imali su ponešto zanimljivo da kažu. Nisam nikad imala prilike da ih upoznam s obzirom da nisam bila u državi.
Nego, da se ja vratim na uspavanu Kikindu.
Dani prolaze, ništa se ne dešava, pada kiša, ne mogu na bazen, ne pada kiša, idem na bazen, prošetam gradom, odem da se igram sa bratičinom, čitam knjigu, cunjam po netu, čitam tviter, čitam novine, ćaskam sa tetom, ćaskam sa drugarima, pijem kafu, uživam u prirodi, pomažem teti oko bašte... Mislim, posle užurbanog života kualalumpurskog, umirem od dosade.
I onda se tu neka ekipica koju znam sa tvitera setila da organizuju #kiwebbiz iliti dvodnevni seminar u Kikindi na temu socijalnih mreža i poslovne primene istih, i rekoh, da ne budem lenja kliknem na "prijavi se". Videla sam da će da učestvuju ljudi koje pratim već neko vreme na tviteru pa rekoh, što da ne. I ovako nemam ništ pametnije da radim. Reko mi je Bjuti da je ekipa "siroma" ali rekoh, batice, smrtno mi je dosadno.
Kikinda je za ta dva dana oživela. Pojavili su se neki zanimljivi ljudi, neki malo manje zanimljivi... naučila ponešto novo, smejala se, videla čak i neke nove stvari u samoj Kikindi, ćaskala sa ljudima, dobila knjigu na poklon, dobila par novih prijatelja na poklon, dobila par kvalitetnih ideja...
Kad sam ustala u ponedeljak tviter više nije bio isti... avatari su oživeli :)
Hvala svima koji su mi ulepšali ovaj vikend ... šaljem vam osmeh.

Why did I leave Symphony

For all of you out there who can't speak Serbian...

Since I came to the company I told Prem if he ever leaves me in front of Jack all alone I will leave the company... back then it was a joke and I didn't think I will ever end up in that position. :) Prem was always a wall behind whom I hide from Jack. Never liked the guy even he was always super nice to me. There was something about him that was bothering me but I couldn't explain what. The fact that he was unpredictable showed to be true in number of occasions.

I never though I will be promoted that fast and handling so much work...

Anyhow, Prem left and I ended up being all alone in front of Jack... and after 2 years Jack gave me nothing but disbelieve. I fixed social insurance calculation for client which was broken and wrong for 2 years back and he was like "how did you do it, what did you do there, who did you ask this, who did you ask that..." it was like I never done anything for the company and whatever I did everything was wrong even at the end it turned out to be completely correct and client came out quite happy with their April and May payroll.

Before Prem left, Jack offered me to transfer to London since I didn't like Malaysia that much... when Prem left that thing went up like thin air. After all of my persuations and discussions with him he said OK for London. We signed new contract for London and after my holidays I supposed to go to London and work from there as technical consultant and focus on support for a while more. When I left for holiday he send me this email with list of 60 CR's, SCR's and issues and he said it is all pending on me and he wants me to come back to KL since I didn't do this stuff, I didn't do transition (and there was no one to do transition to) and then after I finish those stuff we will discuss London all over again (perhaps). When I went trough the list, 4 of these CR's and SCRs were pending on me. Most of them were pending for Ops for testing since my team done everything. My team is damn hardworking and I would give my life for those kids.

So... that was the last drop... I didn't want to come back to KL because I knew London will never happen and KL sucks big-time and I already picked up all my stuff and terminated my apartment agreement in KL.

I didn't plan for this to happen but working with J&J is heavy as hell and I felt everything what I did in past 2 years was like nothing...I can't work without trust and I can't work when someone accuses me not to do my work. 

So... I'm sorry... I miss my job, I miss my team, I miss all of you guys because we worked so nice in past 2 years but world is small, we will meet again.

Kako se završila jedna Era

    Odavno nameravam da napišem blog o tome kako zašto kad i opet zašto pobogu sam dala otkaz u tako dobroj firmi gde su me tako dobro plaćali i još su teli u London da me vodu. Jeste, sve je to divno i krasno ali ne znate vi šta je Malezija. Svi vi što ste kanda svratili i kanda vam se svidela možete to fino da obrišete sebi o dupe i sve te divne raglednice isto takođe.
    Malezija je jedno veliko sranje od države i ljudi, ponavljam to po hiljaditi put i verovatno ću ponavljati do kraja svog života. Ko pregura dve godine i ostane normalan... ne vredi da objašnjavam.
Negde u Januaru sam ja odlučila da je meni dosta Malezije i da treba da idem malo u Evropu da oladim glavu. Dsedim kući me ne košta ništa  a svugde ima Wi-Fi moliću fino pa mogu da radim iz koje god vukojebine oću, da prostite. Pride ću imati fino društo koje će kojekuda da me vuče i da se zajebavamo kako god nam dune i tako ja lepo odem kod mog šefa Prema. Prem je jedan fin čovek koji nije mnogo mario za to što ja radim, nije pito ništa, nije zakerao, posle nekog određenog vremena našeg službovanja zajedno on je mene počeo da oslovljava sa "šefe" iako je situacija bila obrnuta i što se njegovog šefovanja tiče nit smo imali problema niti reči.
    Prem bez mnogo mozganja odobri moju suludu ideju ali tu se pojavi veliki debeli Šef zvani Džek, jer kako drugojačije može veliki debeli Šef i da se zove, jelte. Na tu moju divnu ideju koja je čak i mogla da mu smanji troškove budžeta on je rekao ne i ponudio poziciju u Londonu koja bi mu sjebala budžet jos 1600 funti mesečno pride na sve ovo što me plaća. Rekoh, kad si budala, onda dobro. Zašto se njemu nije svidela moja ideja da ja sedim u Srbiji i da radim, nikad neću saznati a iskreno, ni ne dotiče me previše. U međuvremenu je Prem dao otkaz i otišao iz firme i tu nastaje celo sranje. Moj omiljeni šef i moj zid između mene i debelog je otišao.
    Još kad sam došla u firmu ja sam rekla da kad dođem u situaciju da odgovaram lično debelom, ja ću pokupiti svoje stvari i otići iz firme. I to se i desilo. Trudila sam se par meseci ali sam naletela na zid nepoverenja i nepoštovanja onog što radim. Kao da sam prvi put došla u firmu i kao da nikad nisam ništa uradila za tu firmu. Već je tu meni počelo da kipi ali ajde, odoh na godišnji pa ću onda u London pa da vidimo kako će stvari dalje da teku.
     Nije mi se baš svidela cifra sa kojom smo baratali za London ali rekoh, neće mi ništa faliti da sedim malko kod Kraljice u komšiluku. Kanda možemo i čaj neki da sunemo kad ja bidnem imala cajtunga al teško.
    Nisam ni sletela kako treba već su počeli da me cimaju i zovu i da me dave sa milion pitanja kao da im nema života bez mene, bukvalno sam svaki dan godišnjeg odmora provodila na skajpu, telefonu, mailu i serverima i radila sam non stop. Kad nisam bila kući i kad bi me zvali ispalo bi opšti haos. 
    I onda je Džek poslao mail da zbog gomile nezavršenog posla moram da se vratim u KL i da ćemo posle razmatrati da li će se London desiti ili neće. Napisao je u tom mailu gospođici iz HRa da zaustavi svu papirologiju za London i da otkaže sve zakazano. Posao koji nisam završila je bilo 25 minuta na mailu i par sati sastančenja sa nekim ko će me zameniti. Šta reći... samo doviđenja gospodine Džek.

 
   
   

Zavadi pa zavladaj

Imam utisak da nikad neću prestati da pljujem po Maleziji. Ta zemlja se uvuče pod kožu kao rak i izjeda te sa svih strana i ne možeš tu gorčinu nikad da izbaciš. Malezija je kao kada dođete na ostrvo sa razglednice i shvatite da je neko to dobro odradio u fotoshopu i da ništa nije onakvo kako ste se nadali. Kao one futoške torte, spomenute od strane čuvenog Balaševića, malo više su dodali konzervansa.
Ja sam osoba koja ide u svet bez ikakvih očekivanja. Ne tražim mnogo. Par dobrih prijatelja, par zanimljivih mesta na koje možeš uvek da se vraćaš, par interesantnih stvari koje možeš da radiš uvek i ispočetka.
Vidite, u Maleziji kad uradite jednu zanimljivu stvar, to posle nije više zanimljivo i ne radi ti se to opet. Kad odete na neko mesto, to mesto posle nije više zanimljivo i ne zeliš ponovo da odeš na to mesto. Ta mesta postanu samo dobra mesta da zbrišeš iz ludila i betona Kuala Lumpura, da pustiš mozak na pašu, da popiješ po koju sa ekipom ali to je to. Nema ništa više zanimljivo tu. Par dobrih prijatelja tu i tamo...
Već nedeljama razmišljam o tome da pitam šefa da me pusti da idem kući, da radim od kuće. Doduše morala bi da krenem da radim od 5 ujtru ali mislim da bi i to lakše podnela samo da sam negde blizu ljudi koji me stvarno vole i poštuju. Svakog ponedeljka gledam nove fotografije svojih prijatelja kako su otišli na pešačenje ili su otišli na neku planinu ili su se zaputili u Skoplje za novu godinu ili su pomagali jedni drugima da se neka kuća omalteriše i sredi ili su samo sedeli i ćaskali i smejali se onako kako samo oni to umeju uz neko pentranje po Kalemegdanu ili Petrovaradinu... U Kuala Lumpuru svaki ponedeljak izlaze iste fotografije... ljudi koji su vikend proveli u kafani.
I tako ta moja misao mene izjeda već danima, kao mali crv buši mi mozak, svrbi, grebe. Okrećem se oko sebe u kancelariji i samo želim da vrištim, da se izderem na sve njih... a ni krivi ni dužni. Oni su u stvari najbolji i najpametniji Maležani koje poznajem. Sve ljude koje sam upoznala van kancelarije su čemer i jad i ne sećam se kada sam sa nekim prozborila kvalitetnu van kancelarije.
"Možemo li da razgovaramo?"
Nema odgovora.
Prošetam po kancelariji i vidim da se je šef zauzet. Vraćam se na svoje mesto sa još većom željom da vrištim. U tom trenu dolazi Bjutenon online. Kog đavola mi je poslao poruku... ah da, hteo je da predpremijerno pročitam tekst o Skoplju. Tu sam se raspilavila i rekla mu kako mi svi nedostaju i kako ću poludeti ovde.
"I ti nama nedostaješ, stalno te spominjemo kad smo zajedno"
Tu krenem da se raspadam ... uvaljujem se u stolicu, dižem glavu, vidim da šef ima sekund slobodno...
"Oću da idem kući"
"Dobro, vidimo se sutra". Verovatno sam bazdila na alkohol od sinoćne kompanijske proslave.
"Ne, kući kući... u Srbiju"
Gledam kako ga obliva hladan znoj i kako mu se usta blago krive u omanji šlog.
"Ma ne dajem otkaz čoveče, hoću da radim od kuće"
Usta se vraćaju u prvobitni položaj.
"Jel ti ovde u Maleziji imaš prijatelje sa kojima se stalno svađaš ili šta je u pitanju?"
Ne znam zašto ali moj šef konstantno pokušava da pronađe razlog moje neopisive mržnje prema Maleziji. Stalno me ispituje oko gluposti i to je jedina stvar koju mu konstantno lažem. Jednostavno, nema potrebe da on zna sve o meni.
Dijalog zaraćenih strana je trajao neko vreme, rekao je da se slaže, da je to potpuno izvodljivo, brinuo se za brzinu internet konekcije u Srbiji, da mora da porazgovara sa glavnokomandujućim o tome ... kako god, ja sam kartu već kupila...  a on ne može da priušti da me izgubi...

Friends for life

Pre 2 dana je bio mamin rođendan. Preplakala sam jutro, jedva sam otišla na posao, nisam pričala ni sa kim. Moj tim je video da nešto nije u redu pa me nisu ni pitali ništa. Ne prođe dan da ne pomislim na nju i šta bi ona rekla na neke moje životne situacije, na neke moje probleme. To mi valjda najviše nedostaje, da pričam sa njom i da čujem njeno mišljenje o svemu...
Decembar mi je posebno težak. Prvo dođe njen rođendan pa onda nedelju dana kasnije dan njene smrti. Sve se tako skupilo odjednom. Možda je tako bolje, sve pregrmim odjednom i život ide dalje.
Postoje ljudi u mom životu sa kojima ne pričam mnogo, sa kojima se ne čujem često ali znam da stalno mislimo jedni na druge. Ti ljudi uvek znaju kada me nešto tišti, kada me boli, uvek znaju kada treba da me pozovu ili napišu mail. Ponekad pomislim da smo povezani nevidljivim nitima i da samo treba da cimnem kada mi trebaju.
Buba ili Bubili kako je moja Radmila zvala mi je prijatelj od kad znam za sebe. Upoznale smo se 1. septembra 1989 iliti prvog dana prvog razreda osnovne škole i od onda nas povezuju te neke niti gde god da smo. Shvatam to tek sad kad smo starije i kad smo daleko jedna od druge.
Zajedničkim snagama smo prepisivale istoriju na testovima, zajedno učile za prijemni za srednju školu, zajedno pisale pismene zadatke iz matiša ostatku razreda. Ona je otišla u srednju školu u Futog i nenormalno mi je nedostajala na početku ali nekako se živ čovek na sve navikne. Tu su bila ona dobra stara pisma koja smo pisale jedna drugoj, poneki telefonski poziv, vikendi...
Studiranje nas je ponovo spojilo mada smo retko imale vremena jedna za drugu ali kad bi našle vremena to bi bio ceo dan.
Nas dve smo uvek imale o čemu da pričamo i naši razgovori su se uvek nastavljali kao da smo juče pile kafu zajedno. Ona nikad nije razumela moje integrale niti ja njene bubice ali smo uvek imale strpljenja da slušamo jedna drugu dok kukamo o ispitima. Ja sam se naslušala gomile priča o ljudima koje nikad nisam upoznala i te priče mi nikad nisu bile dosadne. Obično kad neko krene da mi priča o ljudima koje ne znam ja ih blago izignorišem. Ona zna sve o mojim prijateljima a nikad ih nije upoznala.
Menjali su se gradovi i predeli u mom životu, menjala su se mesta i lica, ulice, stanovi, prijatelji, neprijatelji. Menjala su se godišnja doba, slike, ljudi, ... Bubili je uvek ostala ista i najdraža...
Pre dva dana je bio mamin rođendan. Preplakala sam jutro, jedva sam otišla na posao, nisam pričala ni sa kim. I onda, na kraju dana sam plakala od sreće. Valjda sam nesvesno cimnula nit i ona je to tamo negde u svojoj podsvesti osetila. Dobila sam mail od Bubili... kaže da je naručila rodu za Jul :)